Непоколебљива посвећеност Исусу Христу
Бог нас позива да своје старе навике потпуно одбацимо и започнемо нови живот у Христу.
Прошлог априла имао сам повластицу да посветим Храм Киншаса Демократска Република Конго. Речи не могу изразити радост коју смо осетили верни Конгоанци и ја што видимо посвећен храм у њиховој земљи.
Они који уђу у Храм у Киншаси могу видети оригиналну слику под називом Конго водопади. Она на јединствени начин подсећа Конгоанце на непоколебљиву посвећеност да се усидре у Исусу Христу и да следе заветни пут плана нашег Небеског Оца. Слапови приказани на слици скрећу пажњу на обичај која је био устаљен пре више од једног века међу првим хришћанским преобраћеницима у Конгу.
Пре обраћења обожавали су неживе, паганске предмете, верујући да ти предмети поседују натприродне моћи. Након обраћења, многи су ишли на ходочашће на један од безбројних водопада уз реку Конго, попут слапова Нзонго. Ти обраћеници бацaли су своје идолопоклоничке предмете у слапове као симбол Богу и другима да су одбацили своје старе традиције и прихватили Исуса Христа. Намерно нису бацали своје предмете у мирне плитке воде; бацали су их у воде које су текле према у огромном водопаду, oдакле су предмети одлазили у неповрат. Ти поступци су били знак нове непоколебљиве посвећености Исусу Христу.
Људи на другим местима и различитог годишта демонстрирали су своју посвећеност Исусу Христу на сличне начине. Народ из Мормонове књиге, познат као Анти-Нефи-Лехијци „положише оружје побуне своје”, закопавши га „дубоко у земљу” као „сведочанство Богу… да неће поново користити [своје] оружје”. Тим поступком су обећали да ће следити Божја учења и да никада неће одустати од своје посвећености. Тај поступак је био почетак њиховог „обраће[ња] Господу” и никада нису одступили.
Бити „обраћени Господу” значи напустити један правац деловања, диктираног старим системом веровања, и прихватити нови који се заснива на вери у план Небеског Оца и у Исуса Христа и Његово помирење. Та промена је више од интелектуалног прихватања јеванђеоских учења. Она обликује идентитет, преображава наше разумевање животног смисла и води непроменљивој верности Богу. Личне жеље које су у супротности са усидрењем у Спаситељу и слеђењем пута завета бледе и замењује их одлучност да се подложимо вољи Небеског Оца.
Обраћење Господу почиње са непоколебљивом посвећеношћу Богу, након чега ће та посвећеност постати део онога што јесмо. Успостављање такве посвећености је доживотни процес и захтева стрпљење и стално покајање. Коначно, та посвећеност постаје део нас самих, уграђена у нашу свест о себи и увек присутна у нашем животу. Баш као што никада не заборављамо своје име, о чему год размишљали, никада не заборављамо посвећеност која нам је урезана у срца.
Бог нас позива да потпуно одбацимо своје старе навике и започнемо нови живот у Христу. То се догађа док развијамо веру у Спаситеља, што почиње слушањем сведочанстава оних који верују. Након тога, вера се продубљује док поступамо на начине који нас снажније усидрују за Њега.
Па, било би добро када би се увећана вера преносила попут грипа или обичне прехладе. Тада би једноставно „духовно кијање” изградило веру у другима. Али то не функционише на тај начин. Једини начин на који вера расте је када особа делује са вером. Те поступке често покрећу позиви других, али не можемо „неговати” нечију веру или се ослањати само на друге да бисмо подржали своју. Да би наша вера расла, морамо изабрати поступке који изграђују веру, попут молитве, проучавања Светих писама, узимања причести, држања заповести и служења другима.
Док наша вера у Исуса Христа расте, Бог нас позива да Му дајемо обећања. Ти завети, како су та обећања позната, престављају изразе нашег обраћења Завети такође стварају сигуран темељ за духовно напредовање. Кад одлучимо да се крстимо, почињемо да преузимамо на себе име Исуса Христа и бирамо да се поистоветимо са Њим. Обавезујемо се да ћемо постати попут Њега и развијати Његове особине.
Завети нас усидрују у Спаситељу и помажу нам да следимо пут који води до нашег небеског дома. Моћ завета помаже нам да одржимо снажну промену срца, продубимо своје обраћење Господу и потпуније примимо Христов лик на своја лица. Али половична посвећеност нашим заветима не гарантује нам ништа. Можда ћемо доћи у искушење да околишамо, бацимо своје старе начине у мирну воду или закопамо оружје побуне са дршкама које вире. Али подељена посвећеност нашим заветима неће отворити врата посвећујућој моћи Небеског Оца и Исуса Христа.
Наша посвећеност да држимо своје завете не сме бити условљена нити се колебати са променљивим околностима у нашем животу. Наша постојаност према Богу треба да буде попут неисцрпне реке Конго, која тече у близини Храма Киншаса. Ова река је, за разлику од већине река на свету, постојана током целе године, и улива близу 41,5 милиона литара воде у секунди у Атлантски океан.
Спаситељ је позвао своје ученике да буду поуздани и постојани. Рекао је: „Стога, одлучите ово у срцима својим, да ћете чинити оно чему ћу вас поучити и заповедити вам.” „Чврста” одлучност да се држимо својих завета омогућава потпуно испуњење Божјег обећања о трајној радости.
Многи верни свеци последњих дана показали су да су „чврсти” у држању својих завета са Богом и заувек су промењени. Испричаћу вам о три такве особе - брату Банзи Муциоку, сестри Банзи Регине и брату Мбуји Нкитабунгију.
Године 1977, породица Банза је живела у Киншаси, у земљи Заиру, данас познатој као Демократска Република Конго. Били су веома поштовани у својој протестантској црквеној заједници. Због њихових талената, њихова црква је организовала да њихова млада породица оде у Швајцарску на студије и обезбедили су им факултетску стипендију.
Док су боравили у Женеви, у аутобусу на путу до школе брат Банза је често виђао мало састајалиште под називом „Црква Исуса Христа светаца последњих дана”. Питао се: „Да ли Исус Христ има свеце сада, у последњим данима?” На крају је одлучио да оде и види.
Брат и сестра Банза срдачно су дочекани у огранку. Поставили су нека од доследних питања која су имали о природи Бога, као што су: „Ако је Бог дух, попут ветра, како смо могли бити створени по његовом обличју? Како Он може да седи на престолу?” Никада нису добили задовољавајући одговор све док им мисионари у краткој лекцији нису објаснили обновљену доктрину. Кад су мисионари отишли, погледали су се и рекли: „Није ли истина то што смо чули?” Наставили су да долазе у цркву и састајали су се са мисионарима. Знали су да ће крштење у обновљеној Цркви Исуса Христа имати последице. Биће им одузета стипендија, укинуте визе и они и њихово двоје мале деце мораће да напусте Швајцарску. Одлучили су да се крсте и потврђени су у октобру 1979.
Две недеље након крштења, брат и сестра Банза вратили су се у Киншасу као први и други члан Цркве у својој земљи. Чланови огранка у Женеви остали су у контакту са њима и помогли им да се повежу са црквеним вођама. Банзе су примили охрабрење да верно ишчекују обећано време када ће Бог успоставити своју Цркву у Заиру.
У међувремену, још један студент на размени из Заира, брат Мбуји, студирао је у Белгији. Крштен је 1980. године у Бриселском одељењу. Убрзо након тога, служио је пуновремену мисију у Енглеској. А Бог је чинио своја чуда. Брат Мбуји вратио се у Заир као трећи члан Цркве у својој земљи. Уз дозволу родитеља, црквени састанци су одржавани у његовој породичној кући. У фебруару 1986. поднета је петиција за службено признање Цркве од стране владе. Били су потребни потписи троје држављана Заира. То троје срећних потписника петиције били су брат Банза, сестра Банза и брат Мбуји.
Ови верни чланови спознали су истину када су је чули; склопили су завет приликом крштења који их је усидрио у Спаситељу. Они су метафорично бацили своје старе навике у узбуркани водопад без намере да их поврате. Пут завета никада није био лак. Политичка превирања, ретки контакти са црквеним вођама и изазови повезани са изградњом заједнице светаца можда су одвратили мање посвећене појединце. Али брат и сестра Банза и брат Мбуји истрајали су у својој вери. Били су присутни на посвећењу храма у Киншаси, 33 године након што су потписали петицију која је довела до службеног признања Цркве у Заиру.
Брачни пар Банза је данас у Конференцијском центру. Са њима су њихова двојица синова, Џуниор и Фил, и снаје, Ени и Јоују. Године 1986. њихова двојица синова, Џуниор и Фил били су прве две особе које су се крстиле у Цркви у Заиру. Брат Мбуји посматра овај догађај у Киншаси са својом женом Магуи и њихово петеро деце.
Ти пионири су схватили значење и последице завета кроз које су били приведени „к знању о Господу Богу њиховом и радовању у Исусу Христу, Откупитељу њиховом”.
Како се усидрити у Спаситељу и остати веран попут ових и многих десетина хиљада конгоанских светаца који су их следили и милиона других широм света? Спаситељ нас је поучио како. Сваке недеље узимамо причест и склапамо завет са нашим Небеским Оцем. Обећавамо да ћемо повезати свој идентитет са Спаситељевим обећавајући своју спремност да преузмемо Његово име, да Га се увек сећамо и да држимо Његове заповести. Савесна припрема за ове завете и достојно склапање истих сваке недеље, усидрују нас у Спаситељу, помажу нам да успоставимо своју посвећеност и моћно нас воде на путу завета.
Позивам вас да се посветите доживотном процесу учеништва Склопите и држите завете Баците своје старе начине у дубоке узбуркане водопаде. Потпуно закопајте оружје побуне, са дршкама које не вире. Због помирења Исуса Христа, склапање завета са правом намером да их поуздано поштујемо, заувек ће вам благословити живот. Постаћете више попут Спаситеља када Га се увек сећате, следите Га и обожавате Га. Сведочим да jе Он чврст темељ. Поуздан је и Његова обећања су сигурна. У име Исуса Христа, амен.