млади
Био сам у стању да се одупрем жалости
Аутор је са Тајвана.
Када су моји пријатељи, брат Чен и његова жена, крштени у нашем одељењу, био сам пресрећан. Годину дана после крштења запечатили су се у храму, а њихов син, који је преминуо пре него што су се прикључили Цркви, био је запечаћен за њих. Било је дивно видети како Ченови напредују у јеванђељу.
Брат Чен је страдао у саобраћајној несрећи следеће године. После несреће, његова смрт ми је често била у мсилима и често ме је прогањала у сновима. Будио бих се у сузама стално се питајући: „Зашто? Зашто Господ допушта да се догађају такве трагедије? Зашто се тако нешто мора догоди овој дивној породици?” Једнога дана, док су ме мучила ова питања, изабрао сам приручник са лекцијама и прочитао ове речи од председника Спенсера В. Kимбала (1895–1985):
„Када бисмо гледали на смртност као целину постојања, тада би бол, жалост, неуспех, и кратак живот били пропаст. Али ако на живот гледамо као на вечност која се протеже далеко у предсмрничку прошлост и даље према вечној будућности после смрти, тада све догађаје можемо видети из праве перспективе…
„Зар нисмо изложени искушењима да би се проверила наша снага, болест како бисмо могли да се научимо стрпљењу, смрт како бисмо могли постати бесмртни и прослављени?”1
У том тренутку сам одлучио да се одупрем тузи и гледам ка обећаној и могућој будућности. У мислима сам видео брата Чена срећно уједињеног са својом породицом. То ми је донело мир. Знам да ће нам Небески Отац дати мудрост и храброст да се суочимо са недаћама.