„Додатак Ц: Тројица сведока”, Хајде за мном – за појединце и породице: Мормонова књига 2020. (2020)
„Додатак Ц”, Хајде за мном – за појединце и породице: 2020.
Додатак Ц
Tројица сведока
Више од пет година од времена када је анђео Морони посетио Џозефа Смита до 1829, Џозеф је био једина особа којој је било дозвољено да види златне плоче. То је довело до интензивне критике и прогона од стране оних који су веровали да обмањује људе. Зато, замислите радост коју је Џозеф осетио када је, док је преводио Мормонову књигу, сазнао да ће Господ дозволити другима да виде плоче и да ће и они ће „посведочити о истинитости књиге и ономе што је у њој” (2. Нефи 27:12–14; такође видети 2: Нефи 11:3; Eтер 5:2–4).
У јуну 1829. Оливер Каудери, Девид Витмер и Мартин Харис затражили су дозволу да буду тројица сведока о којима је Мормонова књига пророковала. Господ им је услишио жељу (видети У&З 17) и послао анђела који им је показао плоче. Ти мушкарци су постали познати као Тројица сведока, а њихово писано сведочанство укључено је у сваки примерак Мормонове књиге.1
Председник Далин Х. Оукс објаснио је зашто је сведочанство Тројице сведока тако уверљиво: „Сведочанство тројице сведока из Мормонове књиге истиче се великом снагом. Сва тројица су имала довољно разлога и прилика да се одрекну свог сведочанства да је било лажно, или да околишају у вези са појединостима ако је нешто било нетачно. Као што је познато, због неслагања или љубоморе у шта су биле уплетене друге вође Цркве, сваки од ове тојице сведока искључен је из Цркве Исуса Христа светаца последњих дана отприлике осам година након објављивања свог сведочанства. Сва тројица кренула су одвојеним путевима, без заједничког интереса да подрже договорени покушај. Ипак, при крају живота – у периоду од 12 до 50 година након искључења – ниједан од ових сведока није одступио од свог објављеног сведочанства нити рекао било шта што би бацило сенку на његову истинитост.”2
До краја живота, тројица сведока су била непоколебљиво верна свом сведочанству о Мормоновој књизи.
Oливер Каудери
После поновног крштења у Цркви и мало пре смрти, Оливера је посетио мисионар, старешина Џејкон Гејтс, који је пролазио кроз Ричмонд, у Мисурију, на путу за мисију у Енглеској. Старешина Гејтс питао је Оливера за његово сведочанство о Мормоновој књизи. Син старешине Гејтса препричао је Оливерову реакцију:
„Чинило се је питање дубоко дирнуло Оливера. Није одговорио ни реч, али устао је из своје столице за љуљање, отишао до полице за књиге, узео прво издање Мормонове књиге, окренуо сведочанство Тројице сведока и на најсвечанији начин прочитао речи испод којих је стајао његов потпис, од пре готово двадесет година. Окренуо се према мом оцу и рекао: ‘Џејкобе, желим да упамтиш ово што ти говорим. На умору сам, и од какве користи би ми било да лажем? Знам’, рекао је он, ‘да је ова Мормонова књига преведена даром и моћу Божјом. Очи су ми виделе, уши чуле, и разумевање ми је било дотакнуто; знам да је оно чему сам сведочио истинито. То није био сан, нити испразна машта ума – било је стварно.’”3
Дејвид Витмер
У својим позним годинама, Дејвид Витмер је чуо гласине да је порекао своје сведочанство о Мормоновој књизи. У договору на те оптужба, Дејвид је поново потврдио своје сведочанство у писму које је објављено у локалним новинама, Richmond Conservator-у:
„Да би свет знао истину, желео бих да сада, као што већ јесам, на самом заласку живота, и у страху Божјем једном заувек, јавно изјавим:
„Никада, ни у једном тренутку, као један од тројице сведока, нисам порекао то сведочанство које је веома давно објављено са том књигом, нити било који његов део. Они који ме најбоље познају, добро знају да сам се увек држао тог сведочанства И да нико не би био заведен или посумњао у моја данашња уверења у вези са истим, поново потврђујем истинитост свих својих изјава, као што је тада изречено и објављено.
Ко има ухо да чује, нека чује’, то није била заблуда! Оно што је написано написано је – и ко чита, нека разуме.”4
Mартин Харис
Попут Оливера Каудерија, и Мартин Харис је на неко време напустио Цркву, али је на крају поново крштен. У позним годинама био је познат по ношењу примерка Мормонове књиге под руком и како сведочи о њеној истинитости свима који су слушали: „Знам да је Мормонова књига заиста истинита. И иако би сви људи негирали истинитост те књиге, ја се не бих усудио. Срце ми је стамено. О, Боже, срце ми је стамено. Не могу бити сигурнији или уверенији него што јесам.”5
Џорџ Годфри, Мартинов познаник, написао је: „Неколико сати пре његове смрти… питао сам [Мартина] да ли барем сматра да постоји неки део, преваре и обмане у стварима које су записане и испричане у Мормоновој књизи, а он је одговорио, као што је увек чино… и рекао: ‘Мормонова књига није лажна. Знам то што знам. Видео сам то што сам видео и чуо сам то што сам чуо. Видео сам златне плоче са којих је написана Мормонова књига. Анђео се указао мени и другима и посведочио о истинитости записа, и да сам био спреман да лажем и лажно се заклињем о сведочанству, тврдим да сам могао бити богат човек, али нисам могао да сведочим друго до онога што сам учинио и сада чиним јер су те ствари истините.’”6
Онолико сведока колико се Њему чини добрим”
Сведочанства тројице сведока посебно су импресивна с обзиром на њихова искуства у Цркви и изван ње.7 У свему томе, Оливер, Дејвид и Мартин никада нису престали да сведоче о ономе што су доживели и износе сведочанство да је Мормонова књига преведена даром и моћу од Бога. И нису били једини.
У древна времена, Нефи је изјавио: „Стога ће Господ Бог наставити да износи речи књиге, и у устима онолико сведока колико му се чини потребно утврдиће реч своју” (2. Нефи 27:14). Поред пророка Џозефа Смита и тројице сведока, Господ је, такође, одабрао осморицу других сведока да виде плоче. Њихова сведочанства јсу такође укључена у сваки примерак Мормонове књиге. Попут Оливера, Дејвида и Мартина, и Осморица сведока су остала верна својим сведочанствима о Мормоновој књизи и златним плочама.
Вилијам Е. Меклелин био је рани обраћеник Цркве, који је лично познавао многе сведоке Мормонове књиге. Вилијам је на крају напустио Цркву, али и даље је био дубоко дирнут упечатљивим сведочанствима која је чуо од сведока.
„Сада бих питао”, написао је Меклелин пред крај свог живота, „шта да учиним са таквом групом верних сведока који су изнели тако разложна и узвишена сведочанства? Ти мушкарци су, у својим најбољим годинама, видели анђела и изнели своје сведочанство свим људима. Осмороица су видела плоче и дотакла их. Отуда су сви ти људи знали да је то што су објавили чиста истина. И то још док су били млади, а сада кад су стари, говоре исто”8
Иако нисмо видели златне плоче попут Тројице сведока, можемо црпети снагу из њихових сведочанстава. Чак и када је њихов добар глас био доведен у питање, а њихова безбедност и животи били угрожени због њихових сведочанстава, ови људи од интегритета храбро су остали верни свом сведочанству до самог краја.