1. И ево, ја бих да знате да пошто отац мој, Лехи, преста пророковати о потомству своме, догоди се да му Господ опет прозбори, рекавши да није добро за њега, Лехија, да поведе своју породицу саму у пустињу, него да му се синови ожене како би могли подизати потомство за Господа у земљи обећања.

2. И догоди се да му Господ заповеди да се ја, Нефи, и браћа моја, поново вратимо у земљу јерусалимску и поведемо Исмаила и породицу његову са собом у пустињу.

3. И догоди се да ја, Нефи, поново одох са браћом својом у пустињу да се попнемо до Јерусалима.

4. И догоди се да се попесмо до куће Исмаилове и стекосмо наклоност у очима Исмаиловим, тако да му говорасмо речи Господње.

5. И догоди се да Господ смекша срце Исмаилово, а и укућана његових, тако да се упутише са нама у пустињу до шатора оца нашег.

6. И догоди се, док путовасмо пустињом, гле, Ламан и Лемуило и две кћери Исмаилове, и два сина Исмаилова и породице њихове, побунише се против нас. Да, против мене, Нефија и Сама и оца њиховог, Исмаила, и жене његове и три друге кћери његове.

7. И догоди се да у тој побуни пожелеше да се врате у земљу јерусалимску.

8. А сад ја, Нефи, будући ожалошћен тврдоћом срца њихових, рекох им стога говорећи, да, и то Ламану и Лемуилу: Гле, моја сте старија браћа, па како то да сте тако тврди у срцима својим и тако заслепљени у умовима својим, да је потребно да вам ја, ваш млађи брат, говорим, да, и будем вам пример.

9. Како то да не послушасте реч Господњу?

10. Како то да заборависте да видесте анђела Господњег?

11. Да, и како то да заборависте каква велика дела Господ учини за нас избавивши нас из руку Лаванових, а и записа се домогосмо?

12. Да, и како то да заборависте да је Господ у стању да учини све по вољи својој за децу човечју, ако испоље веру у Њега. Стога, будимо Му верни.

13. А будемо ли Му верни, стећи ћемо земљу обећања, и у неком од будућих раздобља сазнаћете да ће се испунити реч Господња о уништењу Јерусалима. Јер све оно што Господ рече о уништењу Јерусалима, мора се испунити.

14. Јер, гле, Дух Господњи ускоро престаје да се напреже око њих. Јер, гле, одбацише пророке, а Јеремију бацише у тамницу. И настојаху да одузму живот оцу моме, толико да га из земље протераху.

15. Сад гле, кажем вам, да вратите ли се у Јерусалим, и ви ћете страдати са њима. А сад, изаберете ли то, идите горе до земље и сетите се речи које вам рекох, да ако пођете и ви ћете страдати. Дух Господњи ме, наиме, нагони да тако говорим.

16. И догоди се да кад ја, Нефи, рекох те речи браћи својој, расрдише се на мене. И догоди се да ставише руке своје на мене, јер гле, разгневише се веома и свезаше ме конопцима, јер настојаху да ми живот одузму и оставе у пустињи како би ме звери дивље прождерале.

17. Али, догоди се да се помолих Господу, говорећи: О Господе, по вери мојој у Тебе, избави ме из руку браће моје. Да, и дај ми снагу да могу да раскинем везе ове којима сам везан.

18. И догоди се да кад изрекох те речи, гле, одрешише се везе са мојих руку и ногу и стадох пред браћу своју и поново им говорах.

19. И догоди се да се они поново расрдише на мене и настојаху да ставе руке на мене. Али гле, једна од кћери Исмаилових, да, и мајка њена, и један од синова Исмаилових, заузимаху се код браће моје, тако да им срца смекшаше и они одусташе од покушаја да ми одузму живот.

20. И догоди се да пожалише због опакости своје, тако да се понизише преда мном и замолише ме да им опростим оно што ми беху учинили.

21. И догоди се да им искрено опростих све што беху учинили и опоменух их да се за опроштај моле Господу, Богу своме. И догоди се да учинише тако. И пошто се помолише Господу, поново настависмо путовање према шатору оца свога.

22. И догоди се да сиђосмо до шатора оца свога. А пошто ја и браћа моја и сав дом Исмаилов сиђосмо до шатора оца мога, исказаше они хвале Господу Богу своме и принеше Му приносе и жртве паљенице.