Књига Еносева

1. Гле, догоди се да ја, Енос, знадох за оца свога да беше праведан човек, јер ме поучаваше о језику своме, а и о нези и опомени Господњој. И због тога, благословено да је име Бога мога;

2. А говорићу вам о напрезању које имадох пред Богом пре него што примих опрост греха својих.

3. Гле, пођох да ловим дивљач по шумама, а речи које често слушах да их отац мој говори о вечном животу и радости светаца, дубоко се усадише у срце моје.

4. И душа ми огладне и клекох пред Творцем својим и завапих Му у снажној молитви и молби за душу своју. И цео дан вапљах к Њему, да, и када ноћ паде ја још увек глас свој високо дизах да допре до небеса.

5. И дође ми глас, говорећи: Еносе, греси су ти опроштени и бићеш благословен.

6. И ја, Енос, знадох да Бог не може лагати, стога, кривица моја беше избрисана.

7. И рекох: Господе, како се то догоди?

8. А Он ми рече: Због вере твоје у Христа кога никада пре нити чу нити виде. И много година ће проћи пре него што се Он објави у телу. Стога, гле, вера твоја те учини потпуним.

9. Ево, догоди се да када чух ове речи почех осећати жељу за добробит браће своје, Нефијаца. Излих, стога, сву душу своју за њих пред Богом.

10. И док се тако напрезах у духу, гле, опет ми глас Господњи дође у ум, говорећи: Походићу браћу твоју у складу са марљивошћу њиховом у држању заповести мојих. Дадох им ову земљу, а та земља је света. И нећу је проклети, осим због безакоња. Стога, походићу браћу твоју по ономе што рекох, и преступе њихове са тугом ћу оборити на главе њихове.

11. И пошто ја, Енос, бејах чуо ове речи, вера моја у Господа поста непоколебљива и ја Му се са много напрезања мољах за браћу своју, Ламанце.

12. И догоди се да пошто се мољах и радих са пуном марљивошћу, Господ ми рече: Уделићу ти по жељама твојим, због вере твоје.

13. А ево, гле, ово беше жеља коју од Њега пожелех, да деси ли се да мој народ, Нефијци, падну у преступ и некако буду уништени, а да Ламанци не буду уништени, да Господ Бог сачува запис о моме народу, Нефијцима. Па буде ли то и моћу свете руке Његове, како би у неким будућим данима могао Ламанцима бити обелодањен, како би могли бити приведени спасењу;

14. Јер за сада, напори наши у обнављању праве вере код њих беху узалудни. И они се у гневу своме заклеше да ће, буде ли могуће, уништити записе наше и нас, а и сва предања очева наших.

15. Стога, знајући да Господ Бог беше у стању да сачува записе наше, вапих ка Њему непрестано, јер ми Он рече: Шта год у вери затражиш, верујући да ћеш примити у име Христово, примићеш.

16. А веру имадох и завапих Богу да сачува записе. А Он ми се заветова да ће их обелоданити Ламанцима у време од Њега одређено.

17. И ја, Енос, знадох да ће то бити у складу са заветом који Он беше учинио. Стога ми се душа одмори.

18. И Господ ми рече: И очеви твоји захтеваху то од мене и биће им учињено по вери њиховој, јер им вера беше попут твоје.

19. И ево, догоди се да ја, Енос, обилажах народ Нефијев, пророкујући о ономе што ће доћи и сведочећи о ономе што бејах чуо и видео.

20. И износим запис да народ Нефијев марљиво настојаше да обнови Ламанце правој вери у Бога. Али, напори наши беху узалудни. Мржња њихова беше чврста и беху вођени својом злом природом те посташе диваљ и свиреп и крвожедан народ, пун идолопоклонства и прљавштине, хранећи се зверима грабљивим, боравећи у шаторима и лутајући пустињом са кратким кожним појасом око бокова својих и глава обријаних. А вештина им беше у луку и у сабљи и секири. И многи не једоше ништа осим меса сировог. И непрестано настојаху да нас униште.

21. И догоди се да народ Нефијев обрађиваше земљу и узгајаше житарице сваке врсте и воће, и стада и крда и сваковрсну стоку, и козе и дивокозе, а и много коња.

22. И међу нама беше веома много пророка. А народ беше народ тврде шије, тежак да разуме.

23. И не беше ничег другог осим силне грубости, проповедања и пророковања о ратовима и сукобима и уништењима, и сталног подсећања на смрт и трајање вечности и судове и моћ Божју, а све ово, непрестано их подстичући како би их држали у страху од Господа. Кажем, да не беше ничег осим овога и веома велике јасноће говора која би их сачувала од брзог уништења. И тако пишем о њима.

24. И током дана својих видех ратове између Нефијаца и Ламанаца.

25. И догоди се да почех старити, а сто седамдесет и девет година беше прошло од времена када отац наш Лехи напусти Јерусалим.

26. И видех да ускоро морам сићи доле у гроб свој и бејах моћу Божјом обузет те морадох проповедати и пророковати овом народу и објављивати реч по истини која је у Христу. И објављивах то у свим данима својим и радовах се због тога више него због онога од света.

27. И ускоро идем на место покоја свога, које је са Откупитељем мојим, јер знам да ћу се у Њему одморити. И радујем се дану када ће се моје смртно обући у бесмртност и стати пред Њега. Тада ћу са радошћу гледати лице Његово и Он ће ми рећи: Дођи к мени, ти благословени, јер ти је припремљено место у становима Оца мога. Амен.