1. Гле, браћо моја, не сећате ли се да читасте речи пророка Зеноса, које говораше дому Израеловом, говорећи:

2. Послушај, о доме Израелов, и чуј речи од мене, пророка Господњег.

3. Јер гле, овако говори Господ: Упоредићу тебе, о доме Израелов, са питомом маслином, коју човек узе и негова у винограду своме. А она нарасте и остари, и поче да трули.

4. И догоди се да изађе Господ винограда и виде како маслина његова поче да трули, и рече: Орезаћу је и окопати око ње и неговати је, па можда потера младе и нежне гране, и не страда.

5. И догоди се да је ореза, и окопа око ње, и негова је по речи својој.

6. И догоди се да после много дана поче она терати нешто мало младих и нових грана, али гле, главна крошња њена поче пропадати.

7. И догоди се да Господ винограда виде то, и рече слузи своме: Жалости ме што ћу да изгубим ово дрво. Стога иди и убери гране дивље маслине и донеси их овамо мени, и одломићемо оне главне гране које почеше венути, и бацићемо их у огањ да могу изгорети.

8. И гле, говори Господ винограда, узимам многе од ових младих и нових грана, и накалемићу их где будем хтео, и није важно ако страда корен овог дрвета, могу сачувати плод његов за себе. Узећу, стога, ове младе и нежне гране и накалемићу их где будем хтео.

9. Ти узми гране дивље маслине и накалеми их на место њихово, а ове које одломих бацићу у огањ и спалити их да не закрчују тло мога винограда.

10. И догоди се да слуга Господа винограда учини по речи Господа винограда, и накалеми гране дивље маслине.

11. И Господ винограда нареди да се окопа око ње, и да се ореже, и негује, говорећи слузи своме: Жалости ме што ћу да изгубим ово дрво. Стога, да бих могао да сачувам његово корење да не страда, учиних то, да га за себе сачувам.

12. Стога, пођи, надгледај дрво и негуј га по речима мојим.

13. А ове ћу сместити у најдаљи део винограда мога, где будем хтео, то није важно за тебе, а чиним то како бих за себе сачувао природне гране дрвета, а такође, како бих себи за после сачувао плод његов, јер ме жалости да изгубим ово дрво и плод његов.

14. И догоди се да Господ винограда оде путем својим, и сакри природне гране питоме маслине у најдаље делове винограда, неке овде а неке онде, како му се прохте и свиди.

15. И догоди се да прође дуго времена, а Господ винограда рече слузи своме: Дођи, сиђимо у виноград да радимо у винограду.

16. И догоди се да Господ винограда, а тако и слуга, сиђоше у виноград да раде. И догоди се да слуга рече Господу своме: Гле, погледај овамо, ево дрвета.

17. И догоди се да Господ винограда погледа и спази дрво на које беху накалемљене гране дивље маслине, а оно беше потерало и почело да доноси плод. И спази он да је добро, и плод његов беше попут природног плода.

18. И рече слузи: Гле, гране дивљег дрвета прихватише сок корена његовог, те корен његов велику снагу даде, а због велике снаге корена његовог дивље гране родише питомим плодом. Ево, да не накалемисмо ове гране, стабло њено би страдало. А сада ћу, гле, прикупити много плодова које донесе стабло њено, и плод ћу његов сачувати за после, за себе самог.

19. И догоди се да Господ винограда рече слузи: Дођи, пођимо до најдаљег дела винограда, и погледајмо да ли су и природне гране дрвета донеле много плодова, да сачувам плод његов за после, за себе самог.

20. И догоди се да пођоше онамо где господар беше сакрио природне гране дрвета, и он рече слузи: Погледај ове. И он спази да прва донесе много плодова, а спази и да је добар. И рече слузи: Убери плод њен и прикупи за после да га могу сачувати за себе самог, јер гле, рече он, ово дуго време неговах га и оно донесе много плодова.

21. И догоди се да слуга рече господару своме: Зашто дође овамо да засадиш ово дрво, или грану ову са дрвета? Јер гле, то беше најнеплодније место на свом земљишту твога винограда.

22. А Господ винограда му рече: Не саветуј ме, знадох да је то место неплодно земљиште. Стога ти рекох да га неговах ово дуго време, и видиш да донесе много плодова.

23. И догоди се да Господ винограда рече слузи своме: Погледај овде, гле, посадих такође још једну грану са дрвета, а знаш да земљиште овог места беше још неплодније од првог. Али, погледај дрво. Неговах га ово дуго време, и донесе оно много плодова. Убери га, стога, и прикупи за после да га сачувам за себе самог.

24. И догоди се да Господ винограда опет рече слузи своме: Погледај овамо и види још једну грану коју посадих. Гле и њу неговах, и она донесе плод.

25. И рече слузи: Погледај овамо и види последњу. Гле, засадих ову на месту плодног земљишта, и неговах је ово дуго време, а само део дрвета донесе питоми плод, а други део дрвета донесе дивљи плод. Гле, неговах ово дрво попут осталих.

26. И догоди се да Господ винограда рече слузи: Одломи гране које не донеше добар плод и баци их у огањ.

27. Али гле, слуга му рече: Орежимо је и окопајмо око ње и негујмо је нешто дуже, те ти можда донесе добар плод, да га сачуваш за после.

28. И догоди се да Господ винограда и слуга Господа винограда неговаху сав плод у винограду.

29. И догоди се да прође много времена, и Господ винограда рече слузи своме: Дођи, сиђимо до винограда да опет радимо у винограду. Јер гле, време се приближи, и ускоро долази крај. Стога, морам сачувати плод за после, за себе самог.

30. И догоди се да Господ винограда и слуга сиђоше до винограда и дођоше до дрвета чије природне гране беху откинуте, а дивље гране беху накалемљене, и гле, сваковрсни плодови оптеретише дрво.

31. И догоди се да Господ винограда окуси плод од сваке врсте, од највећег до најмањег. И Господ винограда рече: Гле, толико дуго неговасмо ово дрво, и сачувах себи за после много плодова.

32. Али гле, овога пута донесе оно много плодова, од чега ниједан није добар. И гле, има лоших плодова сваке врсте, и не доноси ми оно ништа упркос свом труду нашем. И ево, жалости ме да изгубим то дрво.

33. И Господ винограда рече слузи своме: Шта да учинимо са дрветом да опет могу сачувати његов добар плод за себе самог?

34. А слуга рече господару своме: Гле, пошто ти накалеми гране дивље маслине неговаху оне корење, да живи и не страда. Стога, видиш да је још увек добро.

35. И догоди се да Господ винограда рече слузи своме: Ништа ми не користи ово дрво, а ни корење његово ми не користи све док рђав плод доноси.

36. Ипак, знам да је корење добро, и у своју сврху га сачувах, а због велике снаге своје даваше до сада, са дивљих грана, добар плод.

37. Али гле, дивље гране израстоше и превладаше корење његово, и због тога што дивље гране превладаше корење његово донесе оно пуно рђавих плодова. А због тога што донесе тако много рђавих плодова видиш да поче пропадати, и ускоро ће сазрети, да може у огањ бити бачено, не учинимо ли нешто да га сачувамо.

38. И догоди се да Господ винограда рече слузи своме: Сиђимо доле у најдаље делове винограда, и погледајмо нису ли и природне гране донеле рђав плод.

39. И догоди се да сиђоше у најдаље делове винограда. И догоди се да спазише да се и плод природних грана беше покварио, да, прва, и друга, а и последња. И све се оне покварише.

40. И дивљи плод последње превлада онај део дрвета који рађаше добрим плодом, толико да грана беше увела и осушила се.

41. И догоди се да Господ винограда заплака, и рече слузи: Шта још могох учинити за виноград свој?

42. Гле, знадох да се сав плод винограда, осим овог, беше покварио. А сада се поквари и ово које некад рађаше добрим плодом. И сада ниједно дрво у винограду моме није низашта осим да се посече и у огањ баци.

43. И гле, ово последње, чија грана увену, посадих на добром плодном земљишту, да, и то оном које беше изабрано међу свим другим деловима земљишта у мом винограду.

44. И ти виде како посекох оно што закрчиваше ово место на земљишту да могу посадити ово дрво уместо њега.

45. И ти виде како један део његов добар плод донесе, а други део донесе дивљи плод; и јер не уклоних гране његове и у огањ их не бацих, гле, превладаше оне добру грану те она увену.

46. А ево, гле, упркос свој бризи коју предузесмо за мој виноград, поквари се дрвеће његово, те не доноси више добар плод, а за ове се надах да ћу их сачувати, те сачувати плодове њихове за после, за себе самог. Али гле, посташе она попут дивље маслине, и не вреде низашта него да буду посечена и у огањ бачена. А мене жалости да их изгубим.

47. Али шта још могох учинити у свом винограду? Опустих ли руку своју да га не негујем? Не, неговах га, и окопавах око њега, и орезивах га, и ђубрих га, и пружах руку своју готово целог дана, и крај се приближава. И жалости ме што ћу морати да посечем сва стабла у свом винограду, и бацим их у огањ да изгоре. Ко је тај што поквари виноград мој?

48. И догоди се да слуга рече господару своме: Није ли то због осионости винограда твога – нису ли гране његове надјачале корење које је добро? А због тога што гране надјачаше корење њихово, гле растоше оне брже од снаге корења, узимајући снагу себи. Гле, кажем, није ли ово разлог што се стабла винограда твога покварише?

49. И догоди се да Господ винограда рече слузи: Пођимо и посецимо стабла у винограду и бацимо их у огањ, да не закрчују земљиште винограда мога, јер учиних све. Шта још могох учинити за виноград свој?

50. Али гле, рече слуга Господу винограда: Поштеди га још мало.

51. А Господ рече: Да, поштедећу га још мало, јер ме жалости да изгубим стабла винограда свога.

52. Узмимо, дакле, гране од ових које посадих у најудаљеније делове винограда свога, и накалемимо их на дрво са ког дођоше, и одломимо са дрвета оне гране чији је плод најгорчи, и накалемимо природне гране дрвета уместо њих.

53. А ово ћу учинити да дрво не страда, да за себе можда сачувам корење његово за сврху своју.

54. А гле, корење природних грана стабла, које посадих где год хтедох, још је живо. Стога, да и њега могу сачувати за сврху своју, узећу гране овог дрвета и накалемићу их на њих. Да, накалемићу на њих гране матичног дрвета њиховог, да могу сачувати и корење за себе самог, да би ми кад довољно ојача можда могло донети добар плод, и можда ћу се ипак прославити плодом винограда свога.

55. И догоди се да узеше са природног дрвета, које беше подивљало, и накалемише на природна стабла, која такође беху подивљала.

56. И узеше, такође, од природних грана које беху подивљале, и накалемише на њихово матично дрво.

57. И Господ винограда рече слузи: Не кидај дивље гране са стабла, осим оних које су најгорче, а на њих ћеш накалемити онако како ти рекох.

58. И опет ћемо неговати стабла у винограду, и поткресати гране његове, и кидаћемо са дрвета оне гране које сазреше, које морају страдати, и бацити их у огањ.

59. А ово чиним не би ли, можда, корење његово ојачало због изврсности његове и због промене грана, да добре могу надвладати рђаве.

60. И пошто сачувах природне гране и корење њихово, и опет на матично дрво накалемих природне гране и сачувах корење њиховог матичног дрвета, да можда тада стабла у винограду моме опет могу добар плод доносити, и да опет могу радост имати због плода винограда мога, да се могу веома радовати што сачувах корење и гране првог плода –

61. Стога, пођи, и позови слуге да марљиво радимо, са силом својом у винограду, да пут припремимо, да опет могу доносити природан плод, а тај природан плод је добар и најдрагоценији међу свим другим плодовима.

62. Пођимо, дакле, и радимо свом силом својом овај последњи пут, јер гле, ближи се крај, и ово је последњи пут да орезујем виноград свој.

63. Накалеми гране. Почни од последњих да могу бити прве, а да прве могу бити последње, и окопај око стабала, и старих и младих, и првих и последњих, и последњих и првих, да све опет буду неговане последњи пут.

64. Стога, окопај око њих, и орежи их, и нађубри их још једном, последњи пут, јер се крај ближи. И буде ли тако да ови последњи калемови порасту и донесу природан плод, припремићеш им онда пут да могу расти.

65. А кад почну расти уклонићеш гране које доносе горак плод, по снази добрих и величини њиховој, и не уклањај одједном све лоше, да не би корење њихово било сувише снажно за калем, те калем њихов пропадне, а ја изгубим стабла винограда свога.

66. Јер жалости ме да изгубим стабла винограда свога. Уклањај, стога, лоше како добре буду расле, да корен и крошња могу бити једнаки по снази, све док добре не надвладају лоше, и док се лоше не посеку и у огањ баце, да не закрчују тло винограда мога. И тако ћу очистити лоше из винограда свога.

67. А гране природног дрвета опет ћу накалемити на природно дрво.

68. И гране природног дрвета ћу накалемити на природне гране дрвета, и тако ћу их опет сјединити, да донесу природан плод, и биће једно.

69. А лоше ће бити избачене, да, и то са свог земљишта винограда мога. Јер гле, само ћу још овај пут орезати виноград свој.

70. И догоди се да Господ винограда посла слугу свога, а слуга пође и учини како му Господ нареди, и доведе и друге слуге, а беше их мало.

71. А Господ винограда им рече: Пођите, и радите у винограду снагом својом. Јер гле, ово је последњи пут да негујем виноград свој, јер крај је сасвим близу, и време брзо долази. И будете ли радили снагом својом, радоваћете се са мном плоду који ћу сачувати себи за време које ће убрзо доћи.

72. И догоди се да слуге одоше и беху радили снагом својом, а и Господ винограда беше радио са њима. И они слушаху заповести Господа винограда у свему.

73. И опет се појави природан плод у винограду. И природне гране почеше да расту и веома напредују а дивље гране почеше да кидају и бацају. И они одржаваху корен и врх његов једнаким, према снази његовој.

74. И тако беху радили са свом марљивошћу, према заповестима Господа винограда, све док лоше не беху избацили из винограда, и Господ беше сачувао за себе да стабла поново рађају природним плодом. И посташе она као једно тело, а сав плод беше једнак. И Господ винограда сачува себи природан плод, који му од почетка беше најдрагоценији.

75. И догоди се да кад Господ винограда виде да је плод његов добар, и да његов виноград није више покварен, позва слуге своје и рече им: Гле, ово је последњи пут да неговасмо виноград мој. И видите да учиних по вољи својој и сачувах природан плод који је добар као што беше на почетку. И благословени сте, јер због тога што марљиво радисте са мном у винограду моме, и држасте заповести моје, и што ми опет донесте природан плод, те виноград мој није више покварен, а оно лоше је избачено, гле, радоваћете се са мном због плода винограда мога.

76. Јер гле, дуго ћу чувати плод винограда свога за себе самог, за после, за време које убрзо долази. И последњи пут неговах виноград свој, и орезах га, и окопах око њега, и нађубрих га. Чуваћу, дакле, за себе самог плод још дуго времена, у складу с оним што рекох.

77. А кад дође време да рђав плод опет дође у виноград мој, учинићу тада да се сабере добро и лоше, и добро ћу сачувати за себе, а лоше ћу избацити на место његово. А тада долази оно после и крај, и ја ћу учинити да виноград мој буде огњем спаљен.