1. И ево, догоди се да пошто прође неколико година, дође међу народ Нефијев човек чије име беше Шерем.

2. И догоди се да поче проповедати међу народом, и изјављивати да неће бити никаквог Христа. И проповедаше много тога што беше ласкаво народу. А то учини да би могао оборити учење Христово.

3. И беше марљиво радио како би могао завести срца народа, толико да заведе многа срца. А знајући да ја, Јаков, имам веру у Христа који ће доћи, вребаше згодну прилику да ми се приближи.

4. А беше учен, тако да имаше савршено познавање језика овог народа. Могаше се, стога, служити великим ласкањем и великом моћу говора, по моћи ђаволовој.

5. И надаше се да ће ме поколебати у вери, упркос многим откривењима и свему оном што видех о томе; јер ја заиста видех анђеле, и они ми служаху. А такође чух и глас Господњи који ми говораше самом речју, с времена на време. Стога се не могох поколебати.

6. И догоди се да дође к мени и овако ми прозбори, говорећи: Брате Јакове, често тражих прилику да могу говорити с тобом, јер чух а и знам да много обилазиш проповедајући оно што ти зовеш јеванђељем, или учењем Христовим.

7. И навео си многе од ових људи да изопаче прави пут Божји и не држе закон Мојсијев који је прави пут, и промене закон Мојсијев служећи бићу за које кажеш да ће доћи за много стотина година. И ево, гле, ја, Шерем, изјављујем да је то богохуљење, јер ниједан човек не зна о томе, јер не може говорити о оном што ће доћи. И тако се Шерем препираше са мном.

8. Али гле, Господ Бог изли Духа свога на душу моју, толико да га ја постидех у свим речима његовим.

9. И рекох му: Поричеш ли Христа који ће доћи? А он рече: Када би био неки Христ, не бих га порицао, али знам да Христа нема, нити је било, нити ће га икада бити.

10. А ја му рекох: Верујеш ли Светим писмима? А он рече: Да.

11. А ја му рекох: Онда их ти не разумеш, јер она заиста сведоче о Христу. Гле, кажем ти да ниједан од пророка не писаше нити пророковаше, а да не говораше о том Христу.

12. И то није све – мени беше објављено, јер чух и видех, а то ми такође беше објављено моћу Светог Духа. Стога, знам, да кад не би било помирења сав би људски род морао бити изгубљен.

13. И догоди се да ми он рече: Покажи ми знак том моћу Светог Духа, помоћу које ти толико знаш.

14. А ја му рекох: Шта сам ја да Бога искушавам да теби знак покаже за оно што знаш да је истинито? Мада ћеш то порећи, јер си од ђавола. Ипак, нека не буде моја воља, него ако Бог хоће да те удари, нека ти то буде знак да Он има моћ и на небу и на земљи, а и да ће Христ доћи. И нека буде, о Господе, воља Твоја, а не моја.

15. И догоди се да када ја, Јаков, рекох ове речи, моћ Господња дође на њега, тако да паде на земљу. И догоди се да беше негован током много дана.

16. И догоди се да рече народу: Окупите се сутра, јер ћу умрети. Стога, желим да говорим народу пре него што умрем.

17. И догоди се да се сутрадан сакупи мноштво, и он им отворено говораше и порече ствари којима их беше поучавао, и призна Христа, и моћ Светог Духа, и служење анђеоско.

18. И јасно им говораше како беше обманут моћу ђаволовом. И говораше о паклу, и о вечности, и казни вечној.

19. И рече: Бојим се да починих неопростив грех, јер Богу лагах, јер порекох Христа, а рекох да верујем Светим писмима. А она заиста сведоче о Њему. И због тога што тако лагах Богу веома се бојим да ће ми стање бити страшно, али се исповедам Богу.

20. И догоди се да када изговори те речи, не могаше више говорити и издахну.

21. А када се мноштво осведочи да то говораше пре него што ће издахнути, веома се зачудише, толико да моћ Божја дође на њих и беху обузети тако да попадаше на земљу.

22. Ево, то беше угодно мени, Јакову, јер затражих то од Оца свога који је на небу, јер чу Он вапај мој и услиши молитву моју.

23. И догоди се да мир и љубав Божја опет беху обновљени међу народом. И истраживаху они Света писма, и не слушаху више глас тог опаког човека.

24. И догоди се да многа средства беху измишљена да би се Ламанци вратили и обновили у знању истине. Али све то беше узалуд, јер они уживаху у ратовима и крвопролићу и имаху вечну мржњу према нама, браћи својој. И непрестано настојаху да нас униште моћу оружја свога.

25. Стога се народ Нефијев утврђиваше против њих оружјем својим и свом снагом својом, уздајући се у Бога и стену спасења свога. Настављаху они, стога, да буду победници над непријатељима својим.

26. И догоди се да ја, Јаков, почех старити. И како се запис о овом народу води на другим плочама Нефијевим, стога, завршавам овај запис, изјављујући да писах како најбоље знадох, говорећи да време умине с нама, а и животи нам наши уминуше попут сна, јер бејасмо усамљен и достојанствен народ, луталице, истерани из Јерусалима, рођени у страдању у пустињи и омражени од браће своје, што узрокова ратове и сукобе. Стога оплакивасмо дане своје.

27. И ја, Јаков, видех да убрзо морам сићи у гроб свој. Стога рекох сину своме Еносу: Узми ове плоче. И рекох му оно што ми брат мој Нефи беше заповедио, а он обећа послушност заповестима. И ја завршавам писање своје на плочама овим, а то писање је кратко. А читаоцу желим збогом, надајући се да ће многи од браће моје читати речи моје. Збогом, браћо.