1. И догоди се да поново почесмо оснивати царство и поново стадосмо поседовати земљу у миру. И ја наредих да се израђује ратно оружје сваке врсте, како бих могао имати оружје за свој народ за време када Ламанци опет поведу рат против мога народа.

2. И поставих страже унаоколо земље, да нас Ламанци опет не би изненада напали и уништили нас. И тако чувах свој народ и стада своја и пазих да не падну у руке непријатеља наших.

3. И догоди се да баштинисмо земљу очева наших много година, да, чак током двадесет и две године.

4. И ја наредих да мушкарци обрађују земљу и узгајају сваковрсне житарице и разноврсно воће сваке врсте.

5. И наредих да жене преду и труде се и раде, и израђују фини лан сваке врсте, да, и тканину сваковрсну, да бисмо могли покрити голотињу своју. И тако напредовасмо у земљи – тако имасмо трајан мир у земљи током двадесет и две године.

6. И догоди се да цар Ламан умре, а син његов поче да влада уместо њега. И он поче да подстиче свој народ на побуну против мога народа. Стога се почеше припремати за рат и да дођу овамо да се боре против мога народа.

7. Али ја послах уходе своје унаоколо по земљи шемлонској, како бих открио припреме њихове, да бих се могао одбранити од њих, да не би напали мој народ и уништили га.

8. И догоди се да дођоше на север земље шиломске са бројним четама својим, мушкарцима наоружаним луковима и стрелама и мачевима и сабљама, и камењем и праћкама, а главе имаху обријане те им беху голе, и кожним појасом беху опасани око бокова својих.

9. И догоди се да наредих да жене и деца мога народа буду сакривени у пустињи. И уз то наредих да се сви старци моји који могаху оружје носити, а и сви младићи који су у стању оружје носити, окупе и пођу у битку против Ламанаца. И ја их постројих у редове њихове, сваког према годинама његовим.

10. И догоди се да пођосмо у битку против Ламанаца. И ја, чак и ја, у старости својој, пођох у битку против Ламанаца. И догоди се да пођосмо у битку у снази Господњој.

11. Ево, Ламанци не знадоше ништа о Господу, нити о снази Господњој, те се ослонише на сопствену снагу. Ипак, беху они снажан народ, у погледу на снагу људску.

12. Беху они диваљ и свиреп и крвожедан народ, који вероваше у предање очева својих, а то је да вероваху да беху истерани из земље јерусалимске због безакоња очева својих и да им браћа њихова учинише неправду у пустињи и да им, такође, учинише неправду док прелажаху преко мора;

13. И опет, да им беше учињена неправда у земљи првобитне баштине њихове, пошто беху препловили море, а све то због тога што Нефи беше вернији у држању заповести Господњих – стога беше повлашћен код Господа, јер Господ чу молитве његове и услиши их и преузе вођство на путовању њиховом кроз пустињу.

14. А браћа његова беху гневна на њега јер не разумеше поступке Господње. Беху гневни на њега и на водама јер отврднуше срца своја против Господа.

15. И опет, беху гневни на њега кад стигоше у обећану земљу, јер рекоше да оте владавину над народом из руку њихових. И они настојаху да га убију.

16. И опет, беху гневни на њега јер отпутова у пустињу како му Господ заповеди и узе записе који беху урезани на месинганим плочама, јер рекоше да их он опљачка.

17. И тако они поучаваху децу своју да их треба мрзети и да их треба убијати и да им треба отимати и пљачкати их, и чинити све како би их могли уништити. Стога имаху вечну мржњу према синовима Нефијевим.

18. Због свега тога, цар Ламан ме својим лукавством и вештином лагања и својим лепим обећањима, обману, те доведох свој народ у ову земљу да их они могу уништити. Да, и трпљасмо због тога много година у овој земљи.

19. И ево, ја, Зениф, рекавши све то о Ламанцима своме народу подстакнух их да пођу у битку у снази својој, ослањајући уздање своје на Господа. Сукобисмо се, стога, са њима, лицем у лице.

20. И догоди се да их опет истерасмо из земље своје и убијасмо их у великом покољу, и то толико много њих да их не избројасмо.

21. И догоди се да се опет вратисмо у земљу своју, и мој народ опет поче чувати стада своја и обрађивати земљу своју.

22. И ево, ја, остаривши, поверих царство једном од синова својих. Стога, не говорим више ништа. И нека Господ благослови мој народ. Амен.