1. Ево, Алма јер беше упозорен од Господа да ће војске цара Ноје навалити на њих, и обзнанивши то своме народу, скупише они стога стада своја и нешто жита свога и отпутоваше у пустињу испред војски цара Ноје.

2. И Господ их оснажи, те их народ цара Ноје не могаше сустићи да их уништи.

3. И бежаху они осам дана пута по пустињи.

4. И дођоше у неку земљу, да, и то веома лепу и пријатну земљу, земљу чисте воде.

5. И разапеше шаторе своје и почеше земљу да обрађују, и почеше зграде да зидају. Да, беху они марљиви, и беху много радили.

6. И народ жељаше да им Алма буде цар, јер народ га љубљаше.

7. Али, он им рече: Гле, није прикладно да имамо цара. Јер овако говори Господ: Не држите једно тело вреднијим од другог, или, ни један човек да не држи себе бољим од другог. Стога, кажем вам да није прикладно да имате цара.

8. Ипак, када би било могуће да увек имате праведне људе да буду цареви ваши, тада би за вас било добро да имате цара.

9. Али, сетите се безакоња цара Ноје и свештеника његових. И ја сам бејах ухваћен у замку и учиних много тога што беше одвратно у очима Господњим, што ме натера на болно покајање;

10. Ипак, након многих страдања, чу Господ вапаје моје и услиши молитве моје и учини ме оруђем у рукама Његовим да толико вас приведем к знању истине Његове.

11. Ипак, не славим себе због тога, јер сам недостојан да себе славим.

12. И ево, кажем вам, бејасте угњетавани од цара Ноје и бејасте у ропству његовом и свештеника његових, и они вас на безакоње навођаху. Бејасте, дакле, везани оковима безакоња.

13. А ево, као што бејасте избављени моћу Божјом из тих окова, да, и то из руку цара Ноје и његовог народа, а и из окова безакоња, тако желим да останете постојани у тој слободи којом сте ослобођени, и да не допустите да вам ико буде цар.

14. И тако ником не допуштајте да вам буде учитељ нити служитељ, уколико није човек Божји који хода путевима Његовим и држи заповести Његове.

15. Тако Алма поучаваше свој народ, да свако љуби ближњега свога као самога себе, да међу њима не буде никаквог сукоба.

16. И ево, Алма беше високи свештеник њихов, јер беше утемељитељ цркве њихове.

17. И догоди се да нико не прими власт проповедања или поучавања осим преко њега од Бога. Стога он посвети све свештенике њихове и све учитеље њихове и нико не беше посвећен осим оних који беху праведни људи.

18. Они, дакле, бдијаху над својим народом и неговаху код њих оно што спада у праведност.

19. И догоди се да почеше веома напредовати у земљи, и ту земљу назваше Елам.

20. И догоди се да се умножише и веома напредоваху у земљи Еламу. И изградише град који назваше град Елам.

21. Ипак, Господ сматра прикладним да укори свој народ. Да, искушава Он стрпљење њихово и веру њихову.

22. Међутим, ко год на Њега ослони уздање своје, тај ће бити уздигнут у последњи дан. Да, и тако то беше са овим народом.

23. Јер гле, показаћу вам како беху доведени у ропство и нико их не могаше избавити осим Господа Бога њиховог, да, и то Бога Аврамовог и Исаковог и Јаковљевог.

24. И догоди се да их Он избави и показа им своју силну моћ, и радовање њихово беше велико.

25. Јер гле, догоди се да док беху у земљи Еламу, да, у граду Еламу, док обрађиваху земљу унаоколо, гле, војска ламанска беше унутар граница земље.

26. И тад се догоди да браћа Алмина утекоше с њива својих и окупише се у граду Еламу и беху веома уплашени због појаве Ламанаца.

27. Али, Алма изађе и стаде међу њих и подстакну их да се не плаше, него да се сете Господа Бога свога и Он ће их избавити.

28. Утишаше стога страх свој и почеше вапити Господу да смекша срца Ламанаца, како би поштедели њих и жене њихове и децу њихову.

29. И догоди се да смекша Господ срца Ламанаца. И Алма и браћа његова изађоше и предаше се у руке њихове, а Ламанци запосеше земљу Елам.

30. Ево, војске ламанске, које прогањаху народ цара Лимхија, беху изгубљене у пустињи много дана.

31. И гле, они пронађоше оне свештенике цара Ноје, у месту које зваху Амулон. И беху започели да запоседају земљу амулонску и беху почели да обрађују земљу.

32. Ево, име вође тих свештеника беше Амулон.

33. И догоди се да мољаше Амулон Ламанце, а уз то посла и жене њихове, које беху кћери ламанске, да моле браћу своју да не униште мужеве њихове.

34. А Ламанци се смиловаше Амулону и браћи његовој и не уништише их, због жена њихових.

35. И Амулон и браћа његова прикључише се Ламанцима и путоваху пустињом у потрази за земљом Нефи, кад открише земљу Елам коју поседоваху Алма и браћа његова.

36. И догоди се да обећаше Ламанци Алми и браћи његовој да ће им, буду ли им показали пут који води до земље Нефи, поклонити животе и слободу њихову.

37. Али, кад им Алма беше показао пут који води до земље Нефи, Ламанци не хтедоше да испуне своје обећање, него поставише страже унаоколо земље Елам, над Алмом и браћом његовом.

38. А остали одоше у земљу Нефи, а део њих врати се у земљу Елам, а уз то поведоше са собом жене и децу стражара који осташе у земљи.

39. А цар ламански додели Амулону да буде цар и владар над његовим народом, који је у земљи Еламу. Ипак, он не имаше моћ да чини супротно вољи цара ламанског.