1. И догоди се да стекну Амулон наклоност цара ламанског. Стога, цар ламански додели њему и браћи његовој да буду постављени за учитеље његовог народа, да, и то народа који беше у земљи шемлонској, и у земљи шиломској, и у земљи амулонској.

2. Јер Ламанци запосеше све те земље; стога, цар ламански постави цареве у свим тим земљама.

3. И ево, име цара ламанског беше Ламан, а беше назван именом оца свога и зато се зваше цар Ламан. И беше цар над бројним народом.

4. И постави учитеље од браће Амулонове у свакој земљи коју поседоваше његов народ. И тако се језик нефијски поче поучавати међу целим народом ламанским.

5. И беху они народ пријатељски наклоњен један према другом. Ипак, не познаваху Бога, нити их браћа Амулонова поучаваху било шта о Господу Богу њиховом, нити о закону Мојсијевом, нити их поучаваху речима Абинадијевим.

6. Него их поучаваху да треба да воде свој запис, и да могу писати једни другима.

7. И тако Ламанци почеше увећавати богатство и почеше трговати једни са другима и богатити се и посташе лукав и мудар народ, према мудрости овог света, да, веома лукав народ, који ужива у сваковрсној опакости и пљачки, осим међу браћом својом.

8. И ево, догоди се да Амулон поче наметати власт Алми и његовом народу, и поче га прогањати, и нареди деци својој да прогањају децу њихову.

9. Амулон, наиме, познаваше Алму, да он беше један од свештеника царевих и да он беше онај који поверова речима Абинадијевим и беше отеран испред цара, и стога беше гневан на њега. Он, наиме, беше поданик цара Ламана, а ипак он извршаваше власт над њима, и наметну им послове и постави надзорнике над њима.

10. И догоди се да толико велике беху невоље њихове да стадоше силно вапити Богу.

11. А Амулон им заповеди да престану са вапајима својим и постави страже над њима да их мотре, да се усмрти свако ко се нађе да призива Бога.

12. А Алма и његов народ не дизаху глас свој Господу Богу своме, него Му изливаху срца своја, а Он знаше мисли срца њихових.

13. И догоди се да глас Господњи допре до њих у невољама њиховим, говорећи: Уздигните главе своје и утешите се, јер знам за завет који ми учинисте и ја ћу учинити завет са својим народом и избавити га из ропства.

14. И уз то ћу олакшати бремена која су натоварена на плећа ваша, толико да их ни осетити нећете на леђима својим, и то док сте још у ропству, а то ћу учинити да убудуће стојите као сведоци за мене, и да са сигурношћу можете знати да ја, Господ Бог, походим свој народ у невољама њиховим.

15. И ево, догоди се да бремена што беху натоварена на Алму и браћу његову посташе лака. Да, Господ их оснажи да са лакоћом могу носити бремена своја и они се весело и са стрпљењем покорише свој вољи Господњој.

16. И догоди се да тако велика беше вера њихова и стрпљење њихово да им глас Господњи опет дође, говорећи: Утешите се, јер сутра ћу вас избавити из ропства.

17. И он рече Алми: Ићи ћеш пред овим народом, и ја ћу ићи са тобом и избавићу овај народ из ропства.

18. Ево, догоди се да Алма и његов народ сакупише ноћу стада своја, а тако и од жита свога. Да, целу ту ноћ они скупљаху стада своја.

19. А ујутро Господ учини да на Ламанце дође дубок сан, да, и сви надзорници беху у дубоком сну.

20. И Алма и његов народ запутише се у пустињу и пошто цео дан путоваху, разапеше у долини шаторе своје, а долину назваше Алма, јер их он вођаше у пустињи.

21. Да, и у долини Алминој излише хвале своје Богу јер им беше милостив и олакша бремена њихова, и из ропства их беше избавио, јер беху у ропству и нико их не могаше избавити осим Господа Бога њиховог.

22. И дадоше хвале Богу, да, сви мушкарци њихови и све жене њихове и сва деца њихова која могаху говорити уздигоше глас свој хвалећи Бога свога.

23. И ево, рече Господ Алми: Пожури и изведи овај народ из ове земље, јер се Ламанци пробудише и иду у потеру за тобом. Стога, изађи из ове земље, а ја ћу зауставити Ламанце у овој долини да не иду даље у потеру за овим народом.

24. И догоди се да одоше из долине и запутише се у пустињу.

25. И пошто дванаест дана проведоше у пустињи, стигоше у земљу Зарахемлу, а цар Мосија их такође са радошћу прими.