1. Ја, Зениф, будући поучен свом језику нефијском и имајући сазнање о земљи Нефи, или земљи првобитне баштине очева наших, бејах послат као ухода међу Ламанце, како бих могао уходити снаге њихове, како би их војска наша напала и уништила – али када видех оно што је добро међу њима, пожелех да не буду уништени.

2. Стога, препирах се са браћом својом у пустињи, јер хтедох да наш владар склопи споразум са њима, али, како он беше строг и крвожедан човек, заповеди да будем погубљен. Али, ја бејах спашен уз проливање много крви, јер отац се бораше против оца, и брат против брата, све док већи број наше војске не беше уништен у пустињи. А ми, који бејасмо поштеђени, вратисмо се у земљу Зарахемлу да саопштимо ту вест женама њиховим и деци њиховој.

3. А ја ипак, будући да бејах превише жељан да баштиним земљу очева наших, сакупих све оне који жељаху да се попнемо и запоседнемо земљу, па поново кренусмо на пут у пустињу да бисмо дошли до те земље. Међутим, бејасмо ударани глађу и тешким невољама, јер бејасмо спори да се сетимо Господа Бога свога.

4. Ипак, после много дана лутања пустињом разапесмо шаторе своје на месту где браћа наша беху побијена, што беше близу земље очева наших.

5. И догоди се да ја опет пођох са четворицом својих људи у град, унутра до цара, да сазнам вољу цареву и да сазнам могу ли са људима својим ући и запосести земљу у миру.

6. И уђох до цара и он ми се заветова да могу запосести земљу Лехи-Нефи и земљу Шилом.

7. И уз то заповеди и да његов народ изађе из те земље, а ја и моји људи уђосмо у земљу како бисмо је запосели.

8. И почесмо да градимо грађевине, и зидине градске да поправљамо, да, и то зидине града Лехи-Нефија и града Шилома.

9. И почесмо земљу обрађивати, да, користећи семење сваковрсно, користећи семе кукуруза, и пшенице, и јечма, и низа, и шеума, и семење воћа сваке врсте. И почесмо се множити и напредовати у земљи.

10. Али, беше то препреденост и лукавство цара Ламана, да препусти земљу да је запоседнемо, како би мој народ довео у ропство.

11. Ради тога, догоди се да се, пошто борависмо у земљи током дванаест година, цар Ламан поче прибојавати да не би како мој народ постао јак у земљи и да их не би надвладао и одвео их у ропство.

12. Ето, беху они лењ и идолопоклонички народ. Стога пожелеше да нас у ропство доведу, како би се наситили трудовима руку наших, да, како би се гостили стадима са поља наших.

13. Догоди се, дакле, да цар Ламан поче подстицати свој народ на сукоб с мојим народом. Стога насташе ратови и сукоби у земљи.

14. Јер, тринаесте године моје владавине у земљи Нефи, далеко на југу земље шиломске, док мој народ беше појио и хранио стада своја и обрађивао земљу своју, бројна чета Ламанаца навали на њих и поче их убијати и отимати стада њихова и кукуруз са поља њихових.

15. Да, и догоди се да они утекоше, сви које не сустигоше, и то у град Нефи, и затражише заштиту од мене.

16. И догоди се да их наоружах луковима и стрелама и мачевима и сабљама и батинама и праћкама и сваковрсним оружјем које успесмо изумети, те ја и мој народ пођосмо у битку против Ламанаца.

17. Да, у снази Господњој кренусмо у битку против Ламанаца, јер ја и мој народ силно заваписмо Господу да нас избави из руку непријатеља наших, јер нам се пробуди сећање на избављење очева наших.

18. И чу Бог вапаје наше и услиши молитве наше и ми кренусмо у сили Његовој, да, кренусмо против Ламанаца и за један дан и једну ноћ погубисмо три хиљаде четрдесет и тројицу. Убијасмо их све док их не протерасмо из земље своје.

19. А ја, сам, својим сопственим рукама, помогох да се сахране мртви њихови. И гле, на велику жалост и тугу нашу, двеста седамдесет и деветорица браће наше беху погубљена.