Да могу видети
Тражите и молите се за прилике да ваша светлост блиста како би други видели пут до Исуса Христа.
Браћо и сестре, наша срца су благословена и обновљена Духом који смо осетили на овој конференцији.
Пре две стотине година, стуб светлости спустио се на младића у шуми. У том светлу, Џозеф Смит је угледао Бога Оца и његовог Сина, Исуса Христа. Њихова светлост гурнула је у страну духовну таму која је прекривала земљу и показала пут Џозефу Смиту и свима нама. Захваљујући светлости објављеној тога дана, можемо примити пунину благослова доступних због помирења нашег Спаситеља, Исуса Христа.
Због обнове Његовог Јеванђеља, можемо бити испуњени светлошћу нашег Спаситеља. Међутим, то светло није намењено само вама и мени. Исус Христ нас је позвао: „Нека тако светли светло ваше пред овим народом, да виде ваша добра дела и славе Оца вашег који је на небу.”1 Заволела сам реченицу „да виде”. Ово је веома важан Господњи позив да будемо пажљивији, помажући другим људима да виде пут и тако дођу до Христа.
Када сам имала 10 година, наша породица имала је част да угости старешину Л. Тома Перија, члана Већа дванаесторице апостола, када је дошао на задатак у мој родни град.
На крају дана, моја породица и Перијеви окупили смо се у дневној соби како бисмо уживали у изврсној мајчиној пити од јабука, а старешина Пери је причао приче о свецима из целог света. „Слушала сам без даха.
Било је касно кад ме је мајка позвала у кухињу и поставила једноставно питање: „Бони, да ли си нахранила пилиће?“
Срце ми се стегло; нисам. Не желећи да напустим присуство апостола Господњег, предложила сам да пилићи посте до јутра.
Моја мајка се одлучно успротивила. Баш у том тренутку, старешина Пери је ушао у кухињу и својим промуклим гласом пуним одушевљења упитао: „Да ли сам чуо да неко треба да нахрани пилиће?” Можемо ли мој син и ја да ти се придружимо?”
Ох, каква апсолутна радост је настала због храњења пилића! Отрчала сам по нашу велику жуту батеријску лампу. Узбуђена, повела сам нас напоље, скакутајући неравном стазом до кокошињца. Са батеријском лампом у руци, прошли смо кроз поље кукуруза и наставили да идемо даље, поред поља пшенице.
Кад смо стигли до малог канала за наводњавање који пролази кроз поље, инстинктивно сам га прескочила, као и много пута раније. Нисам размишљао о томе колико је старешини Перију било тешко да се креће мрачним, непознатим путем. Светлост моје лампе којом сам махала тамо-амо није му омогућавала да види јарак. Због недостатка равномерног осветљења, закорачио је право у воду и гласно застењао. У паници сам се окренула и видела да мој нови пријатељ извлачи мокро стопало из јарка и тресе воду из тешке кожне чизме.
У својим мокрим чизмама, још увек натопљеним водом, старешина Пери ми је помогао да нахраним пилиће. Када смо све обавили, с љубављу ми је рекао: „Бони, морам да видим пут. Треба ми лампа да осветли пут којим идем.”
Ја сам обасјавала пут, али не на начин који би помогао старешини Перију. Сада, знајући да му треба моја светлост како би могао безбедно да хода стазом, усмеравала сам светлост лампе у правцу његових корака и успели смо да се сигурно вратимо кући.
Драга моја браћо и сестре, годинама сам размишљао о начелу које сам научила од старешине Перија. Господњи позив да наше светло сија не подразумева да само насумично машемо својим светлосним снопом и генерално учинимо овај свет светлијим. Реч је о усмеравању те светлости како би други видели пут до Христа. То је окупљање Израела са ове стране вела ̲– помагање другима да виде следећи корак испред у склапању и држању завета са Богом.2
Спаситељ је посведочио: „Гле, ја сам светло, дадох вам пример.”3. Погледајмо један од Његових примера.
Жена код извора била је Самаријанка која није познавала Исуса Христа и многи су је се клонили, чак и из сопственог народа. Исус ју је упознао и започео разговор. Говорио јој је о води. Затим ју је одвео до јачег светла јер је себе прогласио „живом водом”.4
Христ је био саосећајно свестан ње и њених потреба. Упознао је жену тамо где је била и започео је разговором о нечему познатом и уобичајеном. Да се зауставио на томе, имао би позитиван утицај. Али то је не би навело да иде у град, да разгласи: „Ходите да видите… да није то Христос?”5 Постепено, током разговора, открила је Исуса Христа и, упркос својој прошлости, постала носилац светлости, осветљавајући пут како би га други могли видети.6
Погледајмо сада приче о две особе које су следиле Спаситељев пример дељења светла. Недавно је мој пријатељ, Кевин, седео за вечером са извршним директором. Бринуо се о томе о чему ће причати два сата. Следећи подстицај, Кевин је упитао: „Кажи ми нешто о својој породици. Одакле су?”
Тај господин је мало знао о свом пореклу, па је Кевин извадио телефон и рекао: „Имам апликацију која повезује људе са њиховим породицама. Да видимо шта можемо да пронађемо.”
Након дужег разговора, Кевинов нови пријатељ је упитао: „Зашто је породица толико важна за вашу цркву?”
Кевин је једноставно одговорио: „Верујемо да настављамо да живимо и после смрти. Ако пронађемо своје претке и однесемо њихова имена на свето место које се зове храм, можемо извршити брачне обреде који ће одржати наше породице заједно чак и после смрти.”7
Кевин је почео са нечим што је њему и његовом новом пријатељу било заједничко. Затим је пронашао начин да сведочи о Спаситељевом светлу и љубави.
Друга прича је о Ели, кошаркашици са факултета. Имала је прилику да буде пример неком када је примила позив за мисију, док је била на факултету, далеко од куће. Одлучила је да отвори коверту са позивом пред својим тимом. Они готово ништа нису знали о Цркви Исуса Христа и нису разумели Елину жељу да служи. Стално се молила да зна како да објасни свој позив на мисију да би је саиграчице разумеле. Који је био њен одговор?
„Извела сам презентацију”, рекла је Ела, „јер сам посебна”. Испричала им је о могућности служења у једној од преко 400 мисија и вероватноћи учења новог језика. Споменула је хиљаде мисионара који већ служе. Ела је завршила са Спаситељевом сликом и следећим кратким сведочанством: „Кошарка је једна од најважнијих ствари у мом животу. Преселила сам се са другог краја земље и оставила породицу да бих играла за овог тренера и овај тим. Једине две ствари које су ми важније од кошарке су моја вера и моја породица.”8
Ако сте помислили: „Ово су прелепи примери од 1000 вати, али ја сам сијалица од 20 вати”, сетите се да је Спаситељ сведочио: „Ја сам светло које морате подићи.”9 Подсећа нас да ће Он донети светло, ако једноставно друге људе усмеримо ка Њему.
Имамо довољно светла да управо сада почнемо да га делимо. Можемо осветлити следећи корак како бисмо помогли да се неко приближи Исусу Христу, а затим следећи корак и следећи.
Запитајте се: „Коме треба светлост да би пронашао пут који му је потребан, али не може да види?”
Моји драги пријатељи, зашто је толико важно да наша светлост сија? Господ нам је рекао да „има их још пуно на земљи… који су одвојени од истине само зато што не знају где да је потраже”.10 Ми можемо да помогнемо. Свесно можемо учинити да наше светло светли како би га други видели. Можемо упућивати позиве.11 Можемо ходати заједно са онима који направе корак ка Спаситељу, ма колико несигуран. Можемо окупљати Израел.
Сведочим да ће Господ увеличати сваки мали напор. Свети Дух ће нас навести да знамо шта треба да кажемо и чинимо. Због таквих покушаја можда ћемо морати да напустимо своју зону комфора, али можемо бити сигурни да ће Господ помоћи да наше светлост засија.
Колико сам само захвална на Спаситељевом светлу које наставља да води ову Цркву откривењем.
Позивам све нас да следимо пример Исуса Христа и будемо саосећајно свесни оних око нас. Тражите и молите се за прилике да ваша светлост блиста како би други видели пут до Исуса Христа. Његово обећање је велико: „Ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видело живота.”12 Сведочим да је наш Спаситељ, Исус Христ, пут, истина, живот, светло и љубав света. У име Исуса Христа, амен.