1. У оној години када цар Озија умре, видех ја и Господа како седи на престолу, високом и уздигнутом, и скут Његов испуњаваше храм.

2. Изнад њега серафими стајаху. Сваки имаше шест крила, са два заклањаше лице своје, и са два покриваше ноге своје, а са два леташе.

3. И викаху један другом, и говораху: Свет, свет, свет је Господ над војскама. Сва земља је пуна славе Његове.

4. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се димом напуни.

5. Тад рекох: Јао мени! Јер пропадох, јер сам човек нечистих усана и боравим усред народа нечистих усана, јер очи моје цара видеше, Господа над војскама.

6. Тад долете један од серафима к мени, држећи живи угљен у руци својој, који узе клештима са олтара.

7. И принесе га на уста моја, и рече: ево, додирну ово усне твоје и одузима се безакоње твоје, и грех твој очисти се.

8. Такође, чух глас Господњи, који говори: Кога да пошаљем, и ко ће нам ићи? Тада рекох: ево ме, пошаљи мене.

9. И Он рече: Иди и реци овом народу – заиста послушајте, али они не разумеше и заиста гледајте, али они не познаше.

10. Учини да одебља срце овом народу, и уши да им отежају, и очи им затвори – да не виде очима својим, и не чују ушима својим, и не разумеју срцем својим, и не обрате се и не исцеле.

11. Тад рекох: Господе, докле? А Он рече: Док градови не опусте, без становника остану, и куће без људи, и земља док потпуно не опусти;

12. И Господ удаљи људе далеко, јер ће бити велико пустошење посред земље.

13. Али, ипак ће бити једна десетина, и они ће се вратити и биће поједени као липа и као храст чија је срж у њима када одбаце лишће своје. Тако ће свето семе бити срж њихова.