134. одсек
Изјава о веровању која се тиче владе и закона уопштено, усвојена анонимним гласањем на општем скупу цркве који је одржан у Киртланду, у Охају, 17. августа 1835. год. Многи свеци су се окупили да би размотрили предложени садржај првог издања Учења и завета. У то време, овој изјави додат је следећи увод: „Како наше веровање које се тиче влада и закона генерално не би било погрешно протумачено, нити погрешно схваћено, сматрали смо прикладним да представимо, на крају ове књиге, наше мишљење о томе.“
1–4 Потребно је да влада заштити слободу савести и вероисповести. 5–8 Сви људи би требало да подржавају своје владе и дужни су да поштују и буду привржени закону. 9–10 Верске организације не треба да утичу на цивилне власти. 11–12 Људи су оправдани у одбрани себе самих и своје имовине.
1. Верујемо да су владе установљене од Бога на корист човеку; и да Он сматра људе одговорнима за своје поступке према њима, и у састављању закона и њиховом спровођењу, зарад добра и сигурности друштва.
2. Верујемо да ниједна влада не може постојати у миру, сем ако се не обликују и држе неповредивим такви закони који ће осигурати сваком појединцу слободно изражавање савести, права и контролу над имовином, и заштиту живота.
3. Верујемо да су свим владама потребни цивилни службеници и судије да спроводе њихове законе; и да ће се тражити такви који ће служити закону у исправности и правди и да ће бити подржани гласом народа ако је у питању република, или вољом владара.
4. Верујемо да је вероисповест установљена од Бога; а да су људи одговорни Њему, и то само Њему, за њено примењивање, све док их њихова верска уверења не нагоне да крше права и слободе других; али не верујемо да људски закон има право да се меша прописујући правила клањања Богу да би ограничавао људску савест, нити да прописује облике јавног и личног посвећивања; верујемо да цивилне судије треба да обуздају преступе, али да никада не надзиру савест; треба да кажњавају кривицу, али да никада не потискују слободу душе.
5. Верујемо да су сви људи под обавезом да подржавају и подупиру одговарајуће владе тамо где бораве, док су заштићени у својим урођеним и неотуђивим правима по законима тих влада; и да су устанак и побуна недолични сваком грађанину који је овако заштићен, и треба да се казни сходно томе; и да све владе имају право да донесу такве законе који ће према њиховом сопственом расуђивању најбоље да обезбеде јавну добробит; али и да у исто време држе светим слободу савести.
6. Верујемо да свако треба да буде поштован на свом положају, владари и судије као такви, јер су постављени да заштите невиног и кажњавају кривог; и да сви људи дугују поштовање и приврженост законима, јер би без њих мир и слога били замењени безакоњем и ужасом; људски закони су установљени са изричитом сврхом уређивања наших интереса као појединаца и народа, између човека и човека; а божански закони су дати са неба, и они прописују правила у вези са духовним питањима, вером и богоштовљем, за оба човек треба да одговара свом творцу.
7. Верујемо да владари, државе, и владе имају права, и да су у обавези да донесу законе који ће штитити све грађане и слободно изражавање њихових верских убеђења; али не верујемо да по правди имају права да лишавају грађане ове повластице, или да забрањују њихова уверења, све док показују уважавање и дубоко поштовање према тим законима и таква верска уверења не оправдавају побуну нити заверу.
8. Верујемо да чињење злочина треба да се казни према природи истог; убиство, издаја, пљачка, крађа, и нарушавање општег мира, сваке врсте, треба да се казне према природи злочина и тежњи да се чини лоше међу људима, по законима оних влада под којима је преступ почињен; а ради јавног мира и спокојства сви људи треба да иступе и према својим могућностима приводе кршиоце добрих закона ради кажњавања.
9. Не верујемо да је праведно мешати верски утицај са цивилном владавином, чиме се једна верска заједница подстиче а другој се ускраћују духовне повластице, а лична се права њихових чланова, као грађана, негирају.
10. Верујемо да све верске заједнице имају право да се баве својим члановима по питању недоличног понашања, према правилима и прописима тих заједница; под условом да такви поступци буду ради заједништва и доброг гласа; али не верујемо да било која верска заједница има власт да суди људима по питању права на имовину или живот, да од њих одузима ова световна добра, или да угрожава њихов живот или тело, или да им зада било коју телесну казну. Они их могу само искључити из њихове заједнице, и ускратити им заједништво.
11. Верујемо да људи треба да се жале према цивилном закону за све учињене неправде и увреде, где је почињено лично злостављање или се крши право на имовину или на углед, где постоје закони који ће их заштитити; али верујемо и да су сви људи оправдани у одбрани себе, и својих пријатеља, и имовине, и владе, од незаконитих напада и насртаја од свакога у тренуцима преке потребе, где се не могу упутити непосредне жалбе према закону, и обезбедити потпора.
12. Верујемо да је праведно да се проповеда јеванђеље народима земаљским, и да се праведни упозоравају да се спасу од покварености света; али не верујемо да је исправно мешати се у питање робова, нити им проповедати јеванђеље, крстити их у супротности са вољом и жељом њихових господара, петљати се или утицати на њих и у најмањој мери да се осете незадовољнима својом животном ситуацијом, и тако угрожавати животе људи; такво мешање верујемо да је незаконито и неисправно, и опасно по мир за сваку владу која дозвољава да се људска створења држе у ропству.