1. И ја, Господ Бог, прозборих Мојсију, говорећи: Тај Сотона, коме ти заповеди у име Јединорођенца мога, онај је који беше од почетка, и он дође преда ме, говорећи – Гле, овде сам, пошаљи мене, ја ћу бити твој син, и откупићу сав људски род, како ни једна душа не би била изгубљена, и то ћу сигурно учинити; стога, пружи ми част своју.

2. Али, гле, љубљени Син мој, који беше мој љубљени и изабрани од почетка, рече ми – Оче, нека буде воља Твоја, и слава Твоја нека буде заувек.

3. Стога, јер се Сотона побуни против мене, и настојаше да уништи човекову слободу избора, коју му ја, Господ Бог дадох, тражећи и да му предам моћ своју; моћу Јединорођенца мога, учиних да он буде оборен;

4. И он постаде Сотона, да, и то ђаво, отац свих лажи, да обмањује и заслепљује људе, и да их води заробљене по својој вољи, и то све оне који не послушају глас мој.

5. А сада змија беше препреденија од било које звери пољске коју ја, Господ Бог, начиних.

6. И Сотона усади то у срце змије (јер је он одвукао многе за собом), и настојао је да превари Еву, јер није познавао намисао Божју, стога је настојао да уништи свет.

7. И он рече жени: Да, рече ли Бог – Немојте јести са сваког дрвета у врту? (И он говораше устима змије.)

8. А жена рече змији: Можемо јести плодове с дрвећа у врту;

9. Али о плоду са дрвета које видиш у средини врта, Бог рече – Немојте га јести, нити га дирати, да не бисте умрли.

10. И змија рече жени: Сигурно нећете умрети;

11. Јер Бог зна да ће вам се, онога дана када са њега будете јели, очи отворити, и бићете као богови, познавајући добро и зло.

12. И када жена виде да је дрво добро за јело, и да је постало угодно за очи, и дрво пожељно да је учини мудром, она узе од плода његовог, и поједе, а даде и свом мужу поред ње, и он поједе.

13. И обома су се очи отвориле, и знадоше да беху голи. И сашише смоквино лишће и начинише себи кецеље.

14. И чуше глас Господа Бога, док су ходали вртом, по дневној хладовини; и Адам и жена његова одоше да се сакрију од присуства Господа Бога међу дрвеће у врту.

15. А ја, Господ Бог, позвах Адама, и рекох му: Куда идеш?

16. И он рече: Чух глас твој у врту, и уплаших се, јер видех да сам го, и сакрих се.

17. А ја, Господ Бог, рекох Адаму: Ко ти је рекао да си го? Јеси ли јео са дрвета са кога сам ти заповедио да не једеш, јер ћеш у супротном сигурно умрети?

18. А човек рече: Жена коју си ми дао, и заповедио да остане са мном, дала ми је плод са дрвета и ја сам јео.

19. И ја, Господ Бог рекох жени: Шта си то учинила? А жена рече: Змија ме је преварила, и ја сам јела.

20. И ја, Господ Бог, рекох змији: Зато што си ово учинила бићеш проклета над свом стоком, и над сваком звери пољском, на стомаку свом ходаћеш, и прашину ћеш јести свих дана живота свога;

21. И поставићу непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њенога; и оно ће рањавати главу твоју, а ти ћеш рањавати његову пету.

22. Ја, Господ Бог, рекох жени: Увећаћу навелико тугу твоју и муке твоје по зачећу. У муци својој рађаћеш децу, и воља твоја ће бити уз мужа твога, и он ће владати над тобом.

23. А Адаму, ја, Господ Бог, рекох: Зато што си послушао глас жене своје, и јео од плода са дрвета за које сам ти заповедио, говорећи – Не једи са њега, земља ће бити проклета тебе ради; у муци својој јешћеш с ње свих дана свог живота.

24. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско.

25. У зноју лица свог јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу – јер ћеш сигурно умрети – јер од ње си узет: јер си прах, и у прах ћеш се вратити.

26. И Адам назва своју жену именом Ева, јер је мајка свих живих; јер тако ја, Господ Бог, назвах прву од свих жена, а њих је пуно.

27. Адаму, и жени његовој, начиних, ја Господ Бог, одећу од коже и обукох их.

28. И ја, Господ Бог, рекох свом Јединорођенцу: Гле, човек поста као један од нас знајући добро и зло; а сада да не би испружио руку своју и узео од дрвета живота, и јео и живео довека,

29. Стога ћу га ја, Господ Бог, истерати из Еденског врта, да обрађује земљу од које је узет;

30. Јер као што ја, Господ Бог, живим, баш тако речи моје не могу бити празне, јер како излазе из уста мојих, морају се испунити.

31. Тако ја истерах човека, и поставих источно од Еденског врта, херувиме и пламени мач, који се окреташе у сваком смеру да би чували пут ка дрвету живота.

32. (И ово су речи које говорах слузи свом Мојсију, а оне су истините и по мојој вољи; и говорах их теби. Гледај да их не показујеш никоме, док ти ја не заповедим, осим онима који верују. Амен.)