Bez ključa!
Autorica živi u Uti, SAD.
Ova se priča dogodila u središnjoj Mađarskoj.
Možda Emma može pomoći!
»Stavi uzdanje svoje u onoga Duha koji navodi da se čini dobro« (Nauk i savezi 11:12).
Emma je skakala preko napuklina u kamenom pločniku. Bio je predivan, sunčan dan. Ona i mama hodale su prema dućanu.
»Mama, koliko je sunce daleko?« pitala je.
»Nisam sigurna«, rekla je mama.
Emma je žmirkala prema nebu. »Misliš li da će raketa ikada ići do sunca? Misliš li da je ono toplije od munje? Misliš li…«
Mama se nasmijala. »Tvoja pitanja postaju sve teža i teža!«
Emma se također nasmijala. Imala je puno pitanja. Mama je uvijek davala sve od sebe da odgovori na njih. To je bio jedan razlog zašto je Emma voljela ići u šetnju s mamom.
Emma je pogledala po svom susjedstvu. Taksiji su vozili kamenom ulicom. Ljudi su prolazili na biciklima. Mnogo je ljudi također hodalo.
Tada je Emma pogledala preko ulice. Djevojčica je sjedila na stepenicama izvan stambene zgrade. Izgledalo je kao da plače.
Emma je usporila. Treba li stati da pomogne? Možda je djevojčica željela biti sama. Ponekad je Emma željela biti sama kada je bila tužna.
Emma je prestala hodati. Većinu vremena Emma je željela pričati s nekim kad je trebala pomoć. A možda je ona mogla pomoći!
Uhvatila je mamu za ruku. »Vidi, mama. Mislim da ona djevojčica treba pomoć.«
Mama je pogledala preko ulice. »Mislim da si u pravu.«
Emma je držala mamu za ruku dok su prelazile ulicu. Prišla je stepenicama gdje je djevojčica sjedila. »Bok«, rekla je Emma. »Trebaš li pomoć?«
Djevojčica je šmrcnula i pogledala ih. Ruke su joj bile omotane oko koljena i oči su joj bile crvene i natečene.
»Ja… Izašla sam iz stana bez ključa.« Duboko je udahnula. Glas joj je bio drhtav i tih. Emma je kleknula do nje da je bolje čuje.
»Ne znam čitati«, rekla je djevojčica. »Ne znam koju tipku pritisnuti da se vratim unutra.«
Emma je pogledala zid stambene zgrade. Bilo je mnogo malih tipki. Na svakoj je tipki bilo ime. Uz tipke je bio razglas.
»Kako se prezivaš?« pitala je Emma.
»Schneider«, rekla je djevojčica.
Mama je prošla kroz sve tipke dok nije našla onu na kojoj piše »Schneider«. Pritisnula ju je.
Zvon zvon!
Tipka se glasno oglasila. Tada je glas zapucketao kroz razglas.
»Ovo su Schneiderovi. Kako vam mogu pomoći?
Mama je progovorila u razglas. »Bok! Moja kći i ja vani smo s djevojčicom koja kaže da je izašla bez ključa.«
Djevojčica je brzo ustala i dotrčala do razglasa. »Mama«, rekla je, »nisam mogla pročitati tipku da se vratim i ovi su mi ljudi pomogli!«
Glas na razglasu zvučao je iznenađeno. »Leni! Mislila sam da si u svojoj sobi! Ne brini se. Odmah silazim dolje.«
Nakon nekoliko sekundi žena je istrčala van. Djevojčica je potrčala i zagrlila je.
Žena se okrenula Emmi. »Hvala ti što si pomogla mojoj maloj Leni!«
Emma se nasmiješila. »Bilo je lako pomoći.«
Mahnule su u pozdravu i sišle niz stepenice. Emma je u cijelom tijelu osjećala toplinu. Sjetila se još jednog pitanja za mamu.
»Bilo je lako pomoći toj djevojčici. Zašto sam tako sretna zbog toga?«
Mama je stisnula Emminu ruku. »To ti Duh Sveti govori da si donijela dobru odluku.«
Emma se nasmiješila. Bilo joj je drago što je stala pomoći.