Будите дакле савршени - једног дана
Ако истрајемо, онда ће негде у вечности наше прочишћење бити довршено и потпуно.
Света писма су написана како би нас благословила и охрабрила, а она то свакако чине. Захвални смо небесима на сваком поглављу и стиху који нам је икад дат. Али, да ли сте приметили да се с времена на време појави одломак који нас подсети да нам ипак нешто недостаје. На пример, Беседа на гори почиње умирујућим, меким блаженствима, али у стиховима који следе речено нам је, између осталог, не само да не убијемо, него и да се не љутимо. Речено нам је не само да не чинимо прељубу, него и да немамо нечисте мисли. Они који то затраже, морамо им дати кошуљу, а затим и огртач. Морамо волети своје непријатеље, благосиљати оне који нас проклињу и чинити добро онима који нас мрзе.
Ако је у питању јутарње проучавање Светих писама и након што сте прочитали ово прилично сигурни да нећете добити добре оцене у нашој јеванђеоској књижици, онда ће последња заповест у низу сигурно завршити посао: „Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески.” После овог завршног налога, желимо да се вратимо у кревет и покријемо преко главе. Такви небески циљеви изгледају недостижно. Ипак, Господ сигурно никада не би дао заповест знајући да нећемо моћи да је држимо. Да видимо одакле потиче тај проблем.
У Цркви чујем за многе људе који се боре са тим проблемом: „Једноставно нисам довољно добар.” „Далеко сам од савршенства.” „Никада нећу бити довољно достојан.” Чујем то од тинејџера. Чујем од мисионара. Чујем од нових обраћеника. Чујем од дугогодишњих чланова. Једна проницљива светица последњих дана, сестра Дарла Исаксон, приметила је да је Сотона некако успео да учини да нам завети и заповести изгледају као проклетство и осуда. За неке је идеале и надахнуће Јеванђеља преокренуо у осећај кривице и безнадежности.
Ово што сада говорим ни на који начин не негира нити умањује било коју заповест коју нам је Бог икада дао. Верујем у Његово савршенство и знам да смо Његови духовни синови и ћерке, са божанским потенцијалом да постанемо као Он. Такође знам да, као Божја деца, не треба да омаловажавамо и потцењујемо себе, као да ће нас самокажњавање овде у смртности, некако учинити особом каква Бог жели да постанемо у вечности. Не! Са спремношћу да се покајемо и сталном жељом за већом праведношћу у нашим срцима, надам се да ћемо моћи да наставимо у личном усавршавању на начин који не укључује добијање чира или анорексије, депресије или уништавање самопоштовања. Tо није оно што Господ жели за децу из Школице или било кога другог ко искреног срца пева: „Трудим се да будем као Исус.”
Стављајући овај проблем у контекст нашег живота, подсетио бих све нас да живимо у палом свету и за сада смо пали људи. Ми смо у телестијалном царству које се изговара са словом т, не c. Као што је председник Расел M. Нелсон поучио, овде у смртности савршенство је још увек у режиму „чекања.”
Стога верујем да Исус није намеравао да његова проповед о тој теми буде вербални чекић који ће нас изударати због наших недостатака. Напротив, верујем како је намеравао да то буде одавање почасти ономе ко и шта Бог Вечни Отац јесте и шта ми можемо постићи са Њим у вечности. У сваком случају, захвалан сам што знам, упркос својим несавршеностима, да је барем Бог савршен – што је барем Он, на пример, способан да воли своје непријатеље, јер пречесто, због „природног човека” и жене, и ви и ја смо понекад ти непријатељи. Колико сам захвалан што барем Бог може да благослови оне који Га безобзирно искоришћавају јер Га, ненамерно или несвесно, сви ми понекад безобзирно искоришћавамо. Захвалан сам што је Бог милосрдан и миротворац, зато што је мени потребна милост, а свету је потребан мир. Наравно, све што кажемо о Очевим врлинама такође кажемо о Његовом Једнорођеном Сину који је живео и умро у истом савршенству.
Журим да кажем да усредсређивање на достигнућа Оца и Сина, а не на наше неуспехе, ни најмање не оправдава недостатак дисциплине или смањење нивоа наших моралних стандарда. Не, од почетка је Јеванђеље било „да се свети приправе… докле достигнемо… меру раста висине Христове.” Једноставно кажем да би барем једна сврха Светог писма или заповести могла бити да нас подсети колико је величанствена „мера раста висине Хрисове” надахњујући у нама већу љубав и дивљење према Њему и већу жељу да будемо као Он.
„Да, дођите Христу, и будите усавршени у Њему… ”, моли Moрони. „Бога љубите свом својом силом, умом и снагом… како бисте благодаћу Његовом били савршени у Христу.” Наша једина нада за истинско савршенство је у примању дара са небеса - не можемо га „зарадити”. На тај начин нам Христова благодат не нуди само спас од туге и греха и смрти, већ и спасења од сопствене упорне самокритике.
Дозволите ми да уз помоћ једне од Спаситељевих парабола изразим ову идеју на мало другачији начин. Слуга је дуговао свом господару суму од 10 хиљада таланата. Чувши слугине молбе за стрпљење и милост, „господару се сажали за тим слугом, и … дуг опрости му”. Али онда тај исти слуга није желео да опрости свом другу који му је дуговао сто новчића. Када је чуо ово, господар је разочарано упитао слугу коме је опростио: „Није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах?”
Постоји одређена разлика у мишљењу међу научницима о монетарним вредностима које су овде поменуте - опростите због коришћења америчке валуте као референце - али ради лакшег рачунања, ако је мањи, неопроштен дуг од 100 новчића, рецимо 100 долара данас, онда би дуг од 10.000 таланата тако лако опроштен био приближно милијарду долара - или више!
Таква астрономска цифра личног дуга је потпуно несхватљива за нас. (Нико не може толико потрошити!) Али, за сврху ове параболе, мора бити несхватљива; мора бити изван наше моћи разумевања, а да не помињемо нашу способност да је платимо. То је зато што ово није прича о двојици слугу који се расправљају у Новом завету. Ово је прича о нама, о палој људској раси, смртничким дужницима, преступницима и затвореницима - о свима нама. Сви смо ми дужници, и пресуда за сваког од нас је тамница. И тамо бисмо сви остали да није благодати нашег Краља који нас ослобађа просто зато што нас воли и обузет „је сажаљењем према нама.”
Исус овде користи непојмљиву меру јер је Његово помирење непојмљив дар плаћен несхватљивом ценом. То је, чини ми се, барем део значења које се крије иза Исусове заповести да будемо савршени. Можда још нисмо у могућности да покажемо савршенство од 10,000 таланата, које су постигли Отац и Син, али није превише да нас замоле да у малим стварима будемо мало више боголики, да говоримо и делујемо, волимо и праштамо, кајемо се и побољшавамо барем на нивоу савршености од 100 новчића, што је очигледно у нашој могућности.
Моја браћо и сестре, осим Исуса, на овом земаљском путу на коме се налазимо нема никога ко живи безгрешно, тако да се надам да ћемо овде у смртности настојати да се стално усавршавамо, али да нећемо бити опседнути оним што научници који се баве изучавањем понашања називају „токсични перфекционизам.” Треба да избегавамо то последње претерано очекивање од нас самих и oд других, и да додам, оних који су позвани да служе у Цркви - што за свеце последњих дана значи сви, јер смо сви позвани да служимо негде.
У вези са тим, Лав Толстој је једном написао причу о свештенику кога је један од његових парохијана критиковао јер није живео довољно одлучно, са завршном критиком како су начела која је грешни проповедник поучавао стога такође грешна.
Као одговор на ту критику, свештеник каже: „Погледај мој живот сада и упореди га са мојим бившим животом. Видећеш да се трудим да живим по истини коју проглашавам.” Неспособан да живи у складу са високим идеалима којима је поучавао, свештеник признаје да је подбацио. Али, вапи:
„Нападни ме, [ако желиш,] учинићу то сам, али [не] нападај… пут који следим… Ако знам пут до куће [али] идем њиме као пијан, зар је пут мање исправан само зато што се ја тетурам од једне до друге стране?
… Не вичи радосно: ‘Види га! … Ено га [пузи] у блато!’ Не, не ликуј, него помози, [свима који се труде да ходају путем назад према Богу.]”
Браћо и сестре, сви ми настојимо да живимо христоликијим животом него што нам то обично успева. Ако то искрено признамо и трудимо се да се поправимо, нисмо лицемери; људи смо. Надам се да ћемо одбити да дозволимо да нас наше смртничке лудости и неизбежни недостаци чак и најбољих мушкараца и жена око нас, учине циничнима по питању јеванђеоских истина, истинитости Цркве, наше наде у будућност, или могућности за истинску побожност. Ако истрајемо, онда ће негде у вечности наше прочишћење бити довршено и потпуно – што је новозаветно значење савршенства.
Сведочим о величанственој судбини која нам је доступна преко Помирења Господа Исуса Криста, који је сам ишао „од милости до милости” док у својој бесмртности није примио савршену пунину небеске славе. Сведочим да нам Он сада и у сваком тренутку својим рукама, са ожиљцима од клинова, пружа ту исту милост, држећи нас и подстичући, не остављајући нас док једног дана безбедно не стигнемо кући у загрљај наших Небеских родитеља. Због тог савршеног тренутка, настављам да се трудим, али неспретно. Због тог савршеног тренутка, настављам да се захваљујем, али недовољно. Чиним то у име самог Савршенства, Онога који никада није био неспретан или недорастао, али који воли све нас без обзира ко смо, у име Господа Исуса Христа, амен.