Окрените се Господу

бискуп В. Кристофер Вадел

други саветник у Председавајућем бискупству

Не можемо да контролишемо све што нам се дешава, али имамо апсолутну контролу над начином на који реагујемо на промене у свом животу.

У пролеће 1998, Карол и ја смо успели да спојимо пословно путовање са породичним одмором и поведемо наше четверо деце на неколико дана на Хаваје, заједно са мојом таштом која је однедавно била удовица.

Ноћ пре нашег лета на Хаваје, нашем четворомесечном сину је дијагностификована инфекција оба уха и речено нам је да неће моћи да путује барем још три или четири дана. Одлучили смо да Карол остане код куће са Џонатаном, а да ја поведем остатак породице на путовање.

Први знак да то није путовање какво сам замислио појавио се убрзо по нашем доласку. Ходајући низ путељак обасјан месечином поред кога је био дрворед палми, са погледом на океан испред нас, окренуо сам се како бих прокоментарисао лепоту острва и у том романтичном тренутку, уместо да видим Карол, сусрео сам се са погледом своје таште - коју, додао бих, веома волим. То једноставно није било оно што сам очекивао. Нити је Карол очекивала да ће провести свој одмор код куће сама са нашим болесним синчићем.

У нашем животу ће бити тренутака када ћемо се наћи на неочекиваном путу, суочени са околностима које су пуно озбиљније него што је неуспео одмор. Како реагујемо када догађаји, често изван наше контроле, промене живот који смо планирали или ком смо се надали?

Дана 6. јуна 1944. Хајрам Шамвеј, млади потпоручник у војсци Сједињених Америчких Држава, искрцао се на плажу Омаха као део инвазије дана Д. Искрцао се безбедно, али 27. јула озбиљно је повређен у експлозији противтенковске мине док је деловао као део савезничке претходнице. То је у тренутку имало драматичан утицај на његов живот и будућу медицинску каријеру. Након бројних операција које су му помогле да се опорави од већине озбиљних повреда, брат Шамвеј више никада није повратио вид. Како ће реаговати?

Након три године рехабилитације у болници, вратио се кући у Лавел у Вајомингу. Знао је да његов сан да постане лекар више није могућ, али био је одлучан да иде напред, ожени се и издржава породицу.

На крају је пронашао посао у Балтимору, у држави Мериленд, као саветник за рехабилитацију и стручњак за запошљавање слепих. Током процеса рехабилитације спознао је да су слепи способни за много више него што је мислио, и током осам година на том положају пронашао је више послова за слепе особе од било ког другог саветника у држави.

Сада, сигуран у своју способност да издржава породицу, Хајрам је запросио своју драгу, рекавши јој: „Ако ћеш ти читати пошту, разврставати чарапе и возити ауто, ја могу учинити остало.” Убрзо су се запечатили у Храму Солт Лејк и били благословени са осморо деце.

Године 1954. породица Шамвеј се вратила у Вајоминг где је брат Шамвеј радио 32 године као државни директор за образовање глувих и слепих особа. Током тог времена неколико година је служио као бискуп првог Шајен одељења, а касније 17 година као патријарх кочића. После пензионисања, брат и сестра Шамвеј су као старији брачни пар служили мисију у Енглеској, Лондон - југ.

Хајрам Шамвеј преминуо је у марту 2011, оставивши иза себе баштину вере и поверења у Господа, чак и у изазовним околностима, велико потомство деце, унука и праунука.

Можда је рат променио живот Хајрама Шамвеја, али он никада није посумњао у своју божанску природу и вечни потенцијал. Попут њега, ми смо духовни Божји синови и ћерке и „прихватили [смо] његов план преко кога [можемо] примити физичко тело и стећи земаљска искуства како би[смо] напредовали према савршенству и коначно остварили свој божански циљ наследника вечног живота”. Ниједна промена, искушење или противљење не може променити тај вечни ток - само наши избори док користимо своју слободну вољу.

Промене и настали изазови са којима се суочавамо у смртности јављају се у различитим облицима и величинама и утичу на сваког од нас на јединствен начин. Попут вас, сведочио сам пријатељима и породици који су се суочавали са изазовима чији је узрок био:

смрт вољене особе
тежак развод
немогућност да се икада склопи брак
озбиљна болест или повреда
и чак природне катастрофе какве смо недавно могли да видимо,

и тако даље. Иако свака „промена” може бити јединствена за наше личне околности, постоји заједнички елемент у насталом искушењу или изазову - нада и мир увек су доступни кроз помирбену жртву Исуса Христа. Помирење Исуса Христа нуди највише корективне и исцељујуће мере сваком рањеном телу, окрњеном духу или сломљеном срцу.

Он зна, на начин који нико други не може разумети, шта је то што нам је потребно, сваком појединачно, како бисмо кренули напред усред промене. За разлику од наших пријатеља и вољених, Спаситељ не само да дели нашу тугу, већ може савршено да саосећа са нама јер је био ту где смо ми. Осим што је платио цену и патио за наше грехе, Исус Христ је такође ходао сваким путем, носио се са сваким изазовом, суочио са сваким болом - телесним, емоционалним или духовним - са којим ћемо се ми икада сусрести у смртности.

Председник Бојд К. Пакер је поучио: „Милост и благодат Исуса Христа нису ограничени на оне који почине грех… , него обухватају обећање вечног мира свима који Га прихвате и следе… Његова милост је моћни исцелитељ, и то невиних који су рањени.”

У овом смртничком искуству не можемо контролисати све што нам се догађа, али имамо потпуну контролу над тиме како ћемо реаговати на промене у нашем животу. То не значи да изазови и искушења са којима се суочавамо немају последице и да можемо лако изаћи на крај са њима или их победити. Не значи да ћемо бити слобођени патње и бола. Али значи да постоји разлог за наду и да због Помирења Исуса Христа можемо ићи напред и дочекати боље дане - и то дане радости, светла и среће.

У Мосији читамо запис о Алми, бившем свештенику цара Ноје, и његовом народу, који „јер беше упозорен од Господа… [,] отпутоваше у дивљину испред војски цара Ноје”. Након осам дана „дођоше у … веома лепу и пријатну земљу”, где „разапеше шаторе своје и почеше земљу да обрађују, и почеше зграде да зидају”.

Њихова ситуација је сада била обећавајућа. Прихватили су Јеванђеље Исуса Христа. Били су крштени као завет да ће служити Господу и држати његове заповести. И „умножише се и веома напредоваху у земљи”.

Међутим, њихове околности су се убрзо промениле. „Војска ламанска беше унутар граница земље.” Алма и његов народ су убрзо пали у сужањство, и „догоди се да толико велике беху невоље њихове да стадоше силно вапити Богу”. Поред тога, њихови поробљивачи су им заповедили да престану да се моле, иначе ће учинити „да се усмрти свако ко се нађе да призива Бога”. Алма и његов народ нису учинили ништа због чега би заслужили своје ново стање. Како ће реаговати?

Уместо да криве Бога, окренули су Му се и „изливаху Му срца своја”. Као одговор на њихову веру и тихе молитве, Господ је одговорио: „Утешите се… Ја ћу олакшати бремена која су натоварена на плећа ваша, толико да их ни осетити нећете на леђима својим.” Убрзо након тога „Господ их оснажи да са лакоћом могу носити бремена своја и они се весело и са стрпљењем покорише свој вољи Господњој”. Иако окретањем ка Господу, а не од Њега, још увек нису били избављени из сужањства, били су благословени у складу са својим потребама и Господњом мудрошћу.

На октобарској конференцији 2006, старешина Далин Х. Оукс је поучио: „Благослови исцељења долазе на много начина, а сваки је прилагођен нашим појединачним потребама, познатим Оном који нас највише воли. Понекад ‘исцељење’ лечи наше болести или подиже наш терет. Али понекад смо ‘исцељени’ примањем снаге или разумевања или стрпљења да носимо терете којима смо оптерећени.”

На крају, „тако велика беше вера њихова и стрпљење њихово” да је Господ избавио Алму и његов народ, као што ће и нас, и они „дадоше хвале… јер беху у сужањству и нико их не могаше избавити осим Господа Бога њиховог”.

Тужна је иронија то што се они који су највише у потреби пречесто окрену од свог јединог савршеног извора помоћи - нашег Спаситеља, Исуса Христа. Познати запис из Светих писама о бронзаној змији поучава нас да имамо избор када се суочимо са изазовима. Након што су многу децу Израелову угризли „змајеви огњени, крилати, узор беше подигнут… да би који год га погледа могао да живи. [Али то је био њихов избор.] И многи погледаше и поживеше.

… Али, беше много оних који беху толико окорели да не хтедоше да погледају, стога страдаше”.

Попут древних Израелаца и ми смо позвани и подстакнути да погледамо Спаситеља и живимо - јер је јарам Његов благ и бреме је Његово лако, чак и када је наше тешко.

Алма млађи је поучио ову свету истину када је рекао: „Знам да ће ко год на Бога ослони уздање своје бити подржан у тешкоћама својим и бригама својим и невољама својим, и биће уздигнут у последњи дан.”

У овим последњим данима, Господ нам је дао бројне изворе, наше „бронзане змије”, а сви су осмишљени да нам помогну да гледамо у Христа и имамо поверења у Њега. Носити се са животним изазовима не значи занемаривати стварност, већ бирати оно на шта ћемо се усредсредити и темељ на коме ћемо градити.

Ти извори укључују:

редовно проучавање Светих писама и речи живих пророка
честу искрену молитву и пост
достојно узимање причести
редован одлазак у храм
свештеничке благослове
мудро саветовање са струњацима
па и лекове, када се исправно пропишу и користе на одобрен начин.

Са каквом год променом животних околности да смо се суочили и којим год неочекиваним путем треба да путујемо, бирамо своју реакцију. Окренути се Спаситељу и прихватити Његову испружену руку је увек најбоља могућност.

Старешина Ричард Џ. Скот је поучио овој вечној истини: „Истинска трајна срећа, са пропратном снагом, храброшћу и способношћу савладавања најизазовнијих тешкоћа, долази од живота усмереног на Исуса Христа… Нема гаранције за резултате преко ноћи, али постоји потпуна сигурност да ће, у Господње време, решења доћи, мир ће превладати и празнина ће бити испуњена.”

О овим истинама износим своје сведочанство. У име Исуса Христа. Амен.