Порука Првог председништва за октобар 2010. год.
Благослови храма
Храм даје сврху нашим животима. Доносе мир нашим душама – не мир који дају људи него мир који је Син Божји обећао када је рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам.”
У храму можемо осећати близину Господњу
Мислим да нема места на свету где се осећам ближе Господу него у једном од Његових светих храмова. Парафразираћу песму:
Колико је небо далеко?
Није толико далеко.
У Божјим храмовима,
Баш ту где смо.
Господ jе рекао:
„Не сабираjте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопаваjу и краду;
Него сабираjте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопаваjу и не краду.
Јер где jе благо ваше, онде ће бити и срце ваше.”1
За чланове Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, храм је најсветије место на земљи. То је дом Господњи, и као што натпис на фасади храма казује, храм је „светост Господња.”
Храм нас уздиже и велича
У храму се поучава драгоцени Господњи план. У храму се склапају вечни завети. Храм нас уздиже, велича, стоји као светионик да би га сви видели, и усмерава нас према небеској слави. Он је дом Господњи. Све што се одвија унутар храмских зидова уздиже и оплемењује.
Храм је намењен породицама, које су једна од најважнијих драгоцености у смртности. Господ је био веома јасан у обраћању нама очевима, указујући да имамо одговорност да волимо своје супруге свим својим срцем и да бринемо о њима и нашој деци. Указао је на најважнији задатак који ми као родитељи можемо обављати у својим домовима, а наши домови могу бити небо, посебно ако су наши бракови запечаћени у дому Господњем.
Покојни старешина Метју Коули, који је био члан Већа Дванаесторице апостола, једном је испричао искуство неког деде који је у суботу, на рођендан своје унуке, држећи је за руку, није повео у зоолошки врт или у биоскоп него на тло храма. Уз дозволу чувара прошетали су се до великих храмских врата. Предложио јој је да стави руку на дебео зид, а потом на масивна врата. Затим јој је нежно рекао: „Запамти да си на овај дан додирнула храм. Једнога дана ћеш ући унутра.” Његов поклон маленој није био слаткиш или сладолед, него далеко значајније и трајније искуство – захвалност за дом Господњи. Она је дотакла храм, а храм је дотакао њу.
Храм доноси мир нашим душама.
Док дотичемо и волимо храм, наши животи ће одражавати нашу веру. Када долазимо у дом Господњи, када се сећамо завета које смо у њима склопили, моћи ћемо да поднесемо свако искушење и превладамо сваку напаст. Храм даје сврху нашим животима. Доноси мир нашим душама – не мир који дају људи, него мир који је Син Божји обећао када је рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не даjем вам га као што свет даjе, да се не плаши срце ваше и да се не боjи.”2
Велика вера влада међу свецима последњих дана. Господ нам је дао прилике да би видео да ли ћемо следити Његове заповести, да ли ћемо следити стазу коју је следио Исус из Назарета, да ли ћемо волети Господа свим својим срцем, моћу, умом и снагом, и волети своје ближње као себе саме.3
Верујем у изреку: „Свим се срцем својим уздај у Господа а на своју мисао се немој ослањати. На свим путевима своjим имаj га на уму, и он ће управљати стазе твоjе.”4
Увек је било тако и увек ће бити. Ако извршимо своју дужност и имамо потпуно поверење у Господа, испунићемо Његове храмове, не извршавајући само обреде за себе, него ћемо имати повластицу да обављамо и рад за друге. Клекнућемо поред светих олтара да бисмо били заступници у печаћењу које сједињује мужеве, жене и децу за целу вечност. Достојни млади мушкарци и младе жене старости 12 година могу бити заступници за оне који су умрли без благослова крштења. То је жеља нашег Небеског Оца за вас и за мене.
Догодило се чудо
Пре много година, понизни и верни патријарх, брат Перси К. Фецер, био је позван да дȃ патријаршки благослов члановима Цркве који су живели иза Гвоздене завесе.
Брат Фецер је отишао у Пољску у тим мрачним данима. Границе су биле запечаћене и грађанима није било дозвољено да изађу. Брат Фецер се срео са немачким свецима који су се нашли ту када су после Другог светског рата поново одређене границе и када је земља у у којој су живели постала део Пољске.
Наш вођа међу свим тим немачким свецима био је брат Ерик П. Кониц, који је ту живео са женом и децом. Брат Фецер је брату и сестри Кониц и старијој деци дао патријаршки благослов.
Када се брат Фецер вратио у Сједињене Државе, позвао ме је и питао да ли може да ме посети. Док је седео у мојој канцеларији, почео је да плаче. Рекао је: „Брате Монсон, када сам положио руке на главе чланова породице Кониц, дао сам обећања која се не могу испунити. Обећао сам брату и сестри Кониц да ће моћи да се врате у своју родну Немачку, да их самовољне одлуке победничких земаља неће моћи задржати и да ће моћи да се заједно запечате као породица у дому Господњем. Њиховом сину сам обећао да ће отићи на мисију, а њиховој ћерци да ће се венчати у светом храму Господњем. И ти и ја знамо да због затворених граница неће моћи да приме испуњење тих благослова. Шта сам учинио?”
Рекао сам: „Брате Фецер, познајем те довољно да знам да си учинио оно што је Небески Отац желео.” Спустили смо се на колена поред мог стола и излили смо своје душе нашем Небеском Оцу, указавши на обећања дата овој посвећеној породици у вези са храмом Божјим и другим благословима који су им сада били ускраћени. Само је Он могао да изведе чудо које нам је било потребно.
Чудо се догодило. Потписан је споразум између вођа Пољске и Савезне Републике Немачке који је немачким држављанима који су били заробљени у тој области омогућио да оду у Западну Немачку. Брат и сестра Кониц и њихова деца преселили су се у Западну Немачку, а брат Кониц је постао бискуп одељења на чијој територији су живели.
Цела породица Кониц је отишла у храм у Швајцарску. И ко је био председник храма који их је раширених руку поздравио, обучен у бело одело? Нико други до Перси Фецер – патријарх који им је дао обећање. Сада, у својству председника швајцарског храма у Берну, пожелео им је добродошлицу у дом Господњи, као испуњење тог обећања, и запечатио их је као мужа и жену, и децу за њихове родитеље.
Млада ћерка се коначно венчала у дому Господњем. Млади син је примио свој позив и одслужио је пуновремену мисију.
„Видећемо се у храму!”
За неке од нас, наше путовање у храм дуго је само неколико улица. За друге је потребно прећи океане и километре пре уласка у свети храм Божји.
Пре неколико година, пре завршетка храма у Јужној Африци, док сам присуствовао конференцији подручја у тадашњем Салзбурију, у Родезији, упознао сам председника Реџиналда Џ. Нилда. Он, његова супруга и њихове љупке ћерке срели су ме на уласку у капелу. Објаснили су ми да штеде и припремају се за дан када ће моћи да крену на путовање до дома Господњег. Али, ах, храм је био тако далеко.
На крају састанка, четири љупке ћерке су ми постављале питања о храму: „Како храм изгледа? Видели смо само слику.” „Како ћемо се осећати када уђемо у храм?” „Шта ћемо највише памтити?” Скоро сат времена сам имао прилику да разговарам са четири девојке о дому Господњем. Када сам одлазио на аеродром, махале су ми, а најмлађа је рекла: „Видимо се у храму!”
Годину дана касније имао сам прилику да поздравим породицу Нилд у храму у Солт Лејку. У соби за печаћење испуњену тишином имао сам прилику да брата и сестру Нилд ујединим за време и вечност. Затим су се врата отворила и те дивне ћерке, обучене у беспрекорне беле хаљине, ушле су у собу. Загрлиле су мајку, а затим оца. У очима су им биле сузе а у срцима захвалност. Били смо готово на небу. Сада је свако од њих могао да каже: „Сада смо породица за вечност.”
То је чудесан благослов који очекује оне који долазе у храм. Нека свако од нас живи достојним животом, чистих руку и срца, тако да храм може да дотакне наше животе и наше породице.
Колико је небо далеко? Сведочим да у светим храмовима уопште није далеко – јер на тим светим местима небо и земља се спајају и наш Небески Отац даје својој деци највеће благослове.
© 2010 by Intellectual Reserve, Inc. Сва права су задржана. Printed in Germany. Одобрење за енглески језик: 6/09. Превод одобрен: 6/09. Наслов оригинала: First Presidency Message, October 2010. Serbian. 09370 202