Порука Првог председништва, Јупи 2015
Све је добро
Док размишљам о тековини пионира, једна од дирљивијих ствари која ми пада на памет је химна „Хајдемо свеци” (Химне, бр. 2). Они који су предузели дуго путовање до долине Солт Лејка, често су певали ову химну током тог тегобног путовања.
Врло добро знам да није све било добро са тим свецима. Мучили су их болест, врућина, исцрпљеност, хладноћа, глад, бол, сумња и чак смрт.
Али упркос свим разлозима да повичу „Није добро,” неговали су став коме данас морамо да се дивимо. Гледали су изван својих невоља према вечним благословима. Били су захвални у својим околностима. Упркос доказима за супротно, певали су са свим уверењем своје душе: „Добро је!”
Наше величање пионира је празно ако нас не подстакне на дубоко размишљање. Помињем неколико њихових особина које ме инспиришу док размишљам о њиховој жртви и посвећености.
Самилост
Пионири су бринули једни о другима без обзира на друштвену, економску или политичку припадност. Чак и када је то успоравало њихов напредак, изазивало непријатност, или значило личну жртву и труд, помагали су једни другима.
У нашем свету оријентисаном на циљ и следбеништво, појединачни или страначки циљеви могу имати предност над бригом о другима или јачањем царства Божјег. У данашњем друштву, постизање одређених идеолошких циљева може бити мера наше вредности.
Постављање и остваривање циљева може бити дивна ствар. Али када успех у постизању циљева узрокује да игноришемо друге или им наносимо бол, цена тог успеха може бити превисока.
Пионири су бринули о онима у њиховом окружењу, али су били обзирни и према онима који су дошли после њих, садећи усеве за запреге које су уследиле.
Знали су за снагу породице и пријатеља. И због тога што су зависили једни од других, постали су јаки. Пријатељи су постали породица.
Пионири служе као добар подсетник на то зашто се морамо отргнути од искушења да се изолујемо и, уместо тога, посегнемо да помогнемо једни другима и имамо самилости и љубави једни за друге.
Рад
„Хајдемо свеци на напоран рад.”
Ова фраза је постала химна за уморне путнике. Тешко је замислити колико напорно су радиле ове велике душе. Ходање је било једна од најлакших ствари које су учинили. Сви су морали да се уједине да би обезбедили храну, поправљали запрежна кола, пазили на животиње, послуживали болеснима и слабима, тражили и сакупљали воду, и штитили се од непосредних опасности изазваних временским условима и многих ризичних ситуација у дивљини.
Сваког јутра будили су се са јасно дефинисаном сврхом и циљевима које су сви разумели: служити Богу и својим ближњима и стићи у долину Солт Лејка. Свакога дана ти циљеви су им били јасни; знали су шта треба да чине и да је свакодневно напредовање важно.
У наше време - када је толико тога што желимо на дохват руке - изазов је скренути или одустати кад год је пут испред нас нераван или стрм. У тим тренуцима може нас инспирисати размишљање о тим људима, женама и деци који нису дозволили да их болест, тешкоће, бол, па чак и смрт одврате од њиховог изабраног пута.
Пионири су знали да ће чињење онога што је тешко изградити и ојачати тело, ум и дух; увеличати разумевање њихове божанске природе, и увећати њихово саосећање према другима. Ова навика обликовала је њихове душе и постала благослов за њих дуго након што се њихово тегобно путовање преко прерије и планина завршило.
Оптимизам
Када су пионири певали, изразили су трећу лекцију: „Весело напред сви.”
Једна од највећих иронија нашег доба је да смо благословени са толико тога, а ипак можемо бити веома несрећни. Чуда напретка и технологије преплављују нас и обасипају сигурношћу, забавом, инстант задовољењем, и удобношћу. А ипак, свуда око нас видимо толико незадовољства.
Пионири, који су жртвовали веома много, ишли су без чак најосновнијих потрепштина за преживљавање и жудели су за њима. Схватили су да срећа не долази као резултат срећних или несрећних околности. Свакако не долази од испуњења свих наших жеља. Срећа није последица спољних околности. Она долази изнутра - без обзира на оно што се дешава око нас.
Пионири су то знали, и са тим духом налазили су срећу у свим околностима и у сваком искушењу – чак и у оним искушењима која су досезала и узбуркала дубоке воде самих њихових душа.
Искушења
Понекад се осврнемо на оно што су пионири издржали и са олакшањем кажемо: „Хвала Богу да нисам живео у то време.” Али питам се, да ли би ти храбри пионири, да су били у стању да виде нас данас, можда изразили исту забринутост.
Иако су се време и околности променили, начела за суочавање са искушењима и успешан саживот као брижна и напредна заједница под Богом није се променио.
Од пионира можемо научити да имамо веру и поверење у Бога. Можемо научити да имамо саосећање за друге. Можемо научити да нас рад и марљивост благосиљају не само временски него и духовно. Можемо научити да нам је срећа доступна без обзира на наше околности.
Најбољи начин на који можемо поштовати пионире и показати захвалност према њима је укључивањем у наше животе верност Божјим заповестима, саосећање и љубав према нашим ближњима, и марљивост, оптимизам и радост коју су пионири тако добро исказивали у својим животима.
Ако то будемо чинили, моћи ћемо да допремо до времена деценијама уназад, ухватимо руке тих племенитих пионира и придружимо свој глас њиховим док певамо са њима: „Добро је! Добро је!”
© 2015 by Intellectual Reserve, Inc. Сва права су задржана. Штампано у Немачкој. Одобрење за енглески језик: 6/15. Превод одобрен: 6/15. Наслов оригинала: First Presidency Message, July 2015. Serbian. 12587 202
Поука из ове поруке
Можда ћете желети да са онима које посећујете отпевате „Хајдемо свеци (Химне, бр. 2). Могли бисте поделити искуство када сте ви или неко кога познајете применили начела самилости, рада или оптимизма. Ако осетите потребу, можете сведочити о благословима који долазе од живота по тим начелима и обећати онима које посећујете да могу примити сличне благослове.