иконица мисли

Мисли које треба имати на уму

Табернакул и жртва

Док читамо Стари завет, понекад налазимо дугачке одломке о стварима које су очигледно биле важне за Господа, али које се можда данас не чине битнима за нас. Друга књига Мојсијева 25–30; 35–40; Трећа књига Мојсијева 1–9; 16–17 су примери. Ова поглавља детаљно описују израелски табернакул у пустињи и жртвовање животиња које се тамо обављало.¹ Табернакул је био преносиви храм, Господње пребивалиште међу Његовим народом.

Наши савремени храмови имају сличности са израелским табернакулом, али се њихов опис сигурно не подудара са оним у Другој књизи Мојсијевој. И не убијамо животиње у нашим храмовима – Спаситељево помирење је укинуло жртвовање животиња пре више од 2000 година. Ипак, упркос овим разликама, данас имамо велику вредност од читања о древним израелским облицима обожавања, посебно ако их видимо онако како су то чинили Божји људи у Мормоновој књизи – као начин „да ојача веру њихову у Христа” (Aлма 25:16; такође видети Jaков 4:5; Jaром 1:11). Када схватимо симболику табернакула и жртвовања животиња, можемо стећи духовна запажања која ће ојачати и нашу веру у Христа.

људи доносе јагње свештеницима у табернакулу

Илустрација Израелаца како доносе јагње у табарнакул, аутор Роберт Т. Барет

Табернакул јача веру у Исуса Христа

Када је Бог заповедио Мојсију да изгради табернакул у табору Израелаца, рекао је његову сврху: „да међу њима наставам” (Друга књига Мојсијева 25:8). У табернакулу, Божје присуство представљао је заветни ковчег – дрвени сандук, прекривен златом, који је садржао писани запис о Божјем завету са Његовим народом (видети Друга књига Мојсијева 25:10–22). Ковчег се чувао у најсветијој, унутрашњој соби, велом одвојен од остатка табернакула. Тај вео симболизује нашу одвојеност од присуства Божјег због Пада.

Осим Мојсија, знамо само једну особу која је могла ући у то „најсветије место” (Друга књига Мојсијева 26:34) – високи свештеник. Као и остали свештеници, и он је прво требало да буде опран и помазан (видети Друга књига Мојсијева 40:12–13) и обучен у свету одећу, симболичну за његову службу (видети Друга књига Мојсијева 28). Једном годишње, на дан зван дан очишћења, високи свештеник је приносио жртве у име народа пре него што би сам ушао у табернакул. Код вела би палио тамјан (видети Трећа књига Мојсијева 16:12). Мирисни дим који се уздизао на небо представљао је молитве људи које су се уздизале ка Богу (видети Псалми 141:2). Тада би високи свештеник, носећи крв животињске жртве, пролазио кроз вео и приближавао се престолу Божјем, кога је симболизовао заветни ковчег (видети Трећа књига Мојсијева 16:14–15).

Знајући шта знате о Исусу Христу и Његовој улози у плану Небеског Оца, можете ли да видете како нас табернакул упућује на Спаситеља? Баш као што су табернакул и ковчег у њему представљали Божје присуство међу Његовим народом, Исус Христ је био Божје присуство међу Његовим народом (видети Joван 1:14). Попут високог свештеника, Исус Христ је Посредник између нас и Бога Оца. Прошао је кроз вео да би се заложио за нас крвљу сопствене жртве (видети Јеврејима 8–10).

Неки аспекти израелског табернакула могу вам звучати познато, посебно ако сте били у храму да бисте примили сопствене обреде. Попут најсветијег места у табернакулу, небеска соба храма представља Божје присуство. Да бисмо ушли, прво морамо бити опрани и помазани. Носимо свету одећу. Молимо се пред олтаром са којег се молитве уздижу ка Богу. И коначно пролазимо кроз вео у Божје присуство.

Можда је најважнија сличност између модерних храмова и древног табернакула то што оба, ако се правилно разумеју, јачају нашу веру у Исуса Христа и испуњавају нас захвалношћу за Његову жртву помирења. Бог жели да сва Његова деца дођу у Његово присуство; Он жели „царство свештени(ка)” и свештеница (Друга књига Мојсијева 19:6). Али наши греси нас спречавају да добијемо тај благослов, јер „ништа нечисто не може код Бога боравити” (1. Нефи 10:21). Тако је Бог Отац послао Исуса Христа, нашег „првосвештеника добрих ствари које долазе” (Јеврејима 9:11). Он раздваја вео за нас и оснажује сав Божји народ да „приступимо дакле слободно к престолу благодати, да примимо милост” (Јеврејима 4:16).

Данас је сврха храмова више од постизања личног узвишења. Након што примимо личне обреде, можемо заступати своје претке, примајући обреде у њихово име. У одређеном смислу, можемо постати нешто попут древног високог свештеника – и Великог високог вештеника – отварајући другима пут ка Божјем присуству.

Жртва јача веру у Исуса Христа

Начела очишћења и измирења моћно се поучавају у древном практиковању жртвовања животиња, које је постојало много пре Мојсијевог закона. Због обновљеног Јеванђеља, знамо да су Адам и Ева принели жртву, разумели њену симболичну повезаност са Спаситељевом жртвом и томе поучили своју децу (видети Moјсије 5:4–12; такође видети Прва књига Мојсијева 4:4).

Симболика жртвовања животиња можда је изгледала посебно дирљиво на Дан очишћења древног Израела („Yom Kippur” на јеврејском). Потреба за овим годишњим обредом изражена је у Трећој књизи Мојсијевој 16:30: „У тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свих греха својих пред Господом”. Тако је Божје присуство могло остати међу људима. Ово очишћење се постизало путем разних обреда. У једном од њих, јарац би био заклан као принос за грехе људи, а високи свештеник носио би јарчеву крв на најсветије место. Касније је би високи свештеник положио руке на живог јарца и признао грехе деце Израелове – симболично преносећи те грехе на јарца. Јарац би тада био протеран из израелског табора.

У том обреду јарци су симболизовали Исуса Христа, који заузима место грешног народа. Грех није смео бити дозвољен у Божјем присуству. Али уместо да уништи или протера грешнике, Бог је предвидео други начин – уместо тога јарац би био заклан или протеран. „И јарац ће однети на себи сва безакоња њихова” (Трећа књига Мојсијева 16:22).

Симболика ових ритуала указивала је на начин на који нас је Бог вратио у своје присуство – преко Исуса Христа и Његовог помирења. Спаситељ „болести наше носи и немоћи наше узе на се”, и „безакоње свих нас” (Исаија 53:4, 6). Заузео се за нас, дао свој живот да би платио казну за грех, а затим победио смрт својим васкрсењем (видети Moсија 15:8–9). Жртва Исуса Христа била је „велика и последња жртва. Да, не жртва човечја, нити животињска” него „бесконачна и вечна жртва” (Aлма 34:10). Он је био испуњење свега онога на шта су древне жртве указивале.

Из тог разлога, након што је Његова жртва извршена, рекао је: „Нећете више приносити проливање крви. Да, жртве ваше… биће укинуте… А принећете ми за жртву срце скрушено и дух раскајан” (3. Нефи 9:19–20).

Дакле, када у Старом завету пронађете одломке о жртвама и табернакулу (или касније храму) – а наћи ћете их много – сетите се да је примарна сврха свега јачање ваше вере у Месију, Исуса Христа. Нека се ваше срце и ваш ум окрену к Њему. Промишљајте о ономе што је Он учинио да би вас вратио у Божје присуство – и о томе шта ћете ви чинити да бисте Га следили.

Напомена

1. Друга књига Мојсијева 33:7–11 помиње „шатор од састанка”, где је Мојсије комуницирао са Господом, али то није било окружење за жртве описане у Другој књизи Мојсијевој и Трећој књизи Мојсијевој. Те жртве приношене су у табернакулу описаном у Другој књизи Мојсијевој 25–30, који је Бог заповедио Мојсију да изгради и који су изградила деца Израелова (видети Друга књига Мојсијева 35–40). Тај табернакул, у коме су Арон и његови синови приносили животињске жртве, такође се често називао „шатор од састанка” (видети, за пример, Друга књига Мојсијева 28:43; 38:30; Трећа књига Мојсијева 1:3).