иконица мисли

Мисли које треба имати на уму

Историјске књиге у Старом завету

Књиге које почињу од Књиге Исуса Навина па закључно са Књигом о Јестири су књиге традиционално познате као „историјске књиге” Старог завета. То не значи да друге књиге у Старом завету немају историјску вредност. Заправо, историјске књиге се тако називају јер је главни циљ њихових писаца био да покажу Божју руку у историји израелског народа. Сврха није био преглед Мојсијевог закона, као што је то случај у Трећој књизи Мојсијевој и Петој књизи Мојсијевој. Нити изражавање хвале или јадиковке у поетском облику, као што је у Псалмима и Плачу Јеремијином. А није ни бележење речи пророка, као што је случај у књигама пророка Исаије и пророка Језекиља. Уместо тога, историјске књиге причају причу.

Питање перспективе

Природно, та прича је испричана са одређене тачке гледишта – заиста са одређене тачке гледишта. Као што је немогуће посматрати цвет, стену или дрво из више углова одједном, тако је и неизбежно да историјски извештај одражава перспективу особе или групе људи који га пишу. Та перспектива укључује националне или етничке везе писаца и њихових културних мерила и веровања. То сазнање може нам помоћи да схватимо да су се писци и састављачи историјских књига фокусирали на одређене детаље, а друге изостављали.¹ Износили су одређене претпоставке које други можда нису. И долазили су до закључака на основу тих појединости и претпоставки. Чак можемо видети различита гледишта у библијским књигама (а понекад и у оквиру исте књиге).² Што смо више свесни тих гледишта, то боље можемо разумети историјске књиге.

Једно гледиште заједничко свим старозаветним историјским књигама је гледиште деце Израелове, Божјег заветног народа. Њихова вера у Господа помогла им је да виде Његову руку у њиховим животима и Његову интервенцију у понашању њиховог народа. Иако световне историјске књиге немају тенденцију да ствари виде на овај начин, ово духовно гледиште је део онога што чини старозаветне историјске књиге толико вреднима онима који теже изградњи сопствене вере у Бога.

Контекст за остатак Старог завета

Историјске књиге почињу тамо где се завршава Пета књига Мојсијева, а године лутања Израелаца у пустињи су при крају. Књига Исуса Навина показује да су деца Израелова спремну да уђу у Ханан, своју обећану земљу, и описује како су је преузели. Књиге које следе, Књига о судијама закључно са Другом књигом дневника, приказују искуство Израела у обећаној земљи од тренутка када су је населили до тренутка када су их освојили Асирија и Вавилон. Књиге Јездрина и Немијина говоре о повратку неколико група Израелаца у њихов главни град, Јерусалим, деценијама касније. Коначно, књига о Јестири износи причу о Израелцима који су живели у изгнанству под персијском влашћу.

И ту се завршава хронологија Старог завета. Неки који први пут читају Библију са изненађењем откривају да су заправо завршили са читањем приче Старог завета пре него што су прочитали једва половину њених страница. Након Књиге о Јестири, не добијамо пуно података о историји Израелаца. Уместо тога, књиге које следе – нарочито књиге пророка – уклапају се у временску линију коју су представиле историјске књиге.³ На пример, службеништво пророка Јеремије одвијало се током догађаја забележених у Другој књизи о царевима 22–25 (и паралелном извештају у Другој књизи дневника 34–36). Сазнање о томе може утицати на начин на који читате како историјске приповести, тако и пророчке књиге.

рука држи део слагалице са непотпуном слагалицом на столу

Неки одломци из Светих писама могу бити попут делова слагалице за које не знамо како да уклопимо у остатак слагалице.

Када се нешто не уклапа

Када читате Стари завет, као и било коју историју, вероватно ћете читати о људима који раде или говоре ствари које, модерним очима, изгледају чудно или чак узнемиравајуће. Треба да то очекујемо – старозаветни писци су свет видели из перспективе која се на неки начин прилично разликовала од наше. Насиље, етнички односи и улоге жена само су нека од питања која су древни писци могли видети другачије него ми данас.

Стога шта да радимо када наиђемо на одломке из Светих писама који делују узнемиравајуће? Прво, било би корисно да се сваки одломак размотри у ширем контексту. Како се он уклапа у Божји план спасења? Како се уклапа са оним што знате о природи Небеског Оца и Исуса Христа? Како се уклапа са откривеним истинама у другим Светим писмима или са учењима живих пророка? И како се то уклапа са шаптајима Духа у ваше срце и ум?

У неким случајевима се чини да се одломак не уклапа добро ни са чим од тога. Понекад одломак може бити попут дела слагалице који не изгледа као да му је место међу осталим деловима које сте већ саставили. Покушај углављивања тог делића на силу није најбољи приступ. Али није ни одустајање од целокупне слагалице. Уместо тога, можда ћете морати да одложите комадић за сада. Како будете сазнавали више и саставили већи део слагалице, можда ћете моћи боље видети како се делови међусобно уклапају.

Такође може бити од помоћи подсетник да је, осим што је ограничена на одређену перспективу, историја Светог писма подложна и људским грешкама (видети Чланци вере 1:8). На пример, током векова је „много јасног и драгоценог уклоњено из [Библије]”, укључујући важне истине о учењима и обредима (1. Нефи 13:28; такође видети стихове 29, 40). Истовремено, треба да будемо спремни да признамо да су и наша сопствена гледишта ограничена: увек ће бити онога што не разумемо у потпуности и питања на која још увек немамо одговор.

Проналажење драгуља

Али у међувремену, питања без одговора не треба да нас удаље од драгоцених вечних истина које се налазе у Старом завету – чак иако су тедрагоцености понекад скривене у каменитом тлу забрињавајућих искустава и лоших одлука које су донели несавршени људи. Можда су најдрагоценије приче и одломци који сведоче о Божјој љубави – посебно они који усмеравају наш ум ка жртви Исуса Христа. Гледано из било ког угла, драгуљи попут ових данас једнако су блистави као и тада. И зато што ови извештаји говоре о заветном народу Божјем – мушкарцима и женама који су имали људске слабости, а ипак су волели Господа и служили Му – у историјским књигама Старог завета драгоцених истина има у изобиљу.

Напомене

1. Историјске приповести у Библији које имамо данас првенствено су дело многих неименованих писаца и састављача, који су понекад радили годинама, па и вековима након временских периода које описују. Ослањали су се на разне историјске изворе и доносили одлуке о томе шта ће укључити у своје извештаје, а шта искључити.

2. На пример, иако Прва и Друга књига дневника покривају отприлике исти период као и Прва књига Самуилова 31 до краја Друге књиге о царевима, Прва и Друга књига дневника истичу различите детаље и представљају другачију перспективу. За ралику од Прве књиге Самуилове – Друге књиге о царевима, Прва и Друга књига дневника фокусирају се готово искључиво на Јужно царство Јуде и често изостављају негативне приче о Давиду и Соломуну (на пример, упоредите Другу књигу Самуилову 10–12 са Првом књигом дневника 19–20 и Прву књигу о царевима 10–11 са Другом књигом дневника 9). Приручник Хајде за мном истиче важност проучавање извештаја у Првој и Другој књизи о царевима, мада је корисно упоредити тај извештај са Првом и Другом књигом дневника. Било би корисно знати да је рад на Првој књизи Самуиловој – Друге књиге о царевима вероватно започео пре него што је Вавилонско царство освојило Јуду и завршен у изгнанству у Вавилону. С друге стране, запис који је постао Прва и Друга књига дневника, састављен је након повратка Јевреја из прогонства у Јерусалим. Током читања можете размишљати о томе како су те различите околности утицале на перспективе састављача различитих извештаја.

3. На почетку овог извора наћи ћете „Преглед Старог завета”, временску линију која показује како се служба сваког пророка уклапа у историју Израела (колико се добро то може утврдити). Приметићете да већина пророчких књига Старог завета пада при крају те временске линије – непосредно пре и непосредно након што су децу Израелову освојили, прогнали и расејали њихови непријатељи.