1. И догоди се да Ламанци не пођоше у битку све док не беше прошло још десет година. И гле, ја бејах упослио свој народ, Нефијце, у припремању земаља њихових и оружја њиховог за тренутак битке.

2. И догоди се да ми Господ рече: Завапи овом народу – Покајте се, и дођите к мени и крстите се и поново успоставите цркву моју, и бићете поштеђени.

3. И ја вапљах овом народу, али беше узалуд. И они не разумеше да је Господ тај који их поштеди и даде им прилику за покајање. И гле, они отврднуше срца своја против Господа Бога свога.

4. И догоди се да пошто беше прошла та десета година, што чини укупно три стотине и шездесет година од доласка Христовог, посла ми цар ламански посланицу којом ми даде на знање да се они припремају да поново крену у битку против нас.

5. И догоди се да ја наредих свом народу да се окупи у земљи Пустош, у граду који беше на граници поред узаног кланца који води ка земљи према југу.

6. И ми тамо сместисмо војске своје како бисмо зауставили војске ламанске, да не би заузели неку од земаља наших. Стога се свом снагом својом утврдисмо против њих.

7. И догоди се да три стотине шездесет и прве године Ламанци сиђоше до града Пустоши у битку против нас. И догоди се да их те године поразисмо, толико да се они поново вратише у земље своје.

8. А три стотине шездесет и друге године поново сиђоше у битку. И ми их опет поразисмо, и велик број њих погубисмо, а мртви њихови беху бачени у море.

9. И ево, због тог великог дела које мој народ, Нефијци, беше учинио, почеше се хвалисати снагом својом, и почеше се заклињати под небесима да ће се осветити за крв браће своје коју беху побили непријатељи њихови.

10. И заклињаху се небесима, а и престолом Божјим, да ће поћи у битку против непријатеља својих и истребити их са лица земље.

11. И догоди се да ја, Мормон, одлучно одбих да од тада па надаље будем заповедник и предводник тог народа, због опакости њихове и одвратности.

12. Гле, ја их бејах предводио. Упркос опакости њиховој много пута бејах их предводио у бици, и љубљах их у складу са љубављу Божјом која је у мени, свим срцем својим, а душа се моја по цео дан изливаше у молитви за њих Богу моме. Ипак, беше то без вере, због тврдоће срца њихових.

13. И трипут их избавих из руку непријатеља њихових, а они се не покајаше за грехе своје.

14. А када се беху заклели свим оним што им беше забрањено од Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, да ће поћи у битку против непријатеља својих, и осветити крв браће своје, гле, дође ми глас Господњи, говорећи:

15. Освета је моја, и ја ћу узвратити. И будући да се овај народ не покаја пошто их бејах избавио, гле, биће истребљени са лица земаљског.

16. И догоди се да одлучно одбих да пођем на непријатеље своје, и учиних управо онако како ми Господ беше заповедио. И стајах као непристрасан сведок да свету објавим оно што видех и чух, у складу са објавама Духа који сведочаше о ономе што ће доћи.

17. Стога пишем вама, нејевреји, а и вама доме Израелов, да бисте, када започне дело ово, били спремни да се вратите у земљу баштине своје;

18. Да, гле, пишем свим крајевима земаљским. Да, вама, дванаест племена Израеловим, којима ће према делима вашим судити дванаесторица коју Исус изабра да буду ученици у земљи јерусалимској.

19. А пишем и остатку овог народа, којима ће такође судити дванаесторица коју Исус изабра у овој земљи. А њима ће судити друга дванаесторица коју Исус изабра у земљи јерусалимској.

20. И то ми Дух објављује. Стога пишем свима вама. А пишем вам због тога да знате да сви морате стати пред судијску столицу Христову. Да, свака душа која припада целом људском роду Адамовом. И ви морате стати да вам се суди за дела ваша, била добра или зла;

21. И да поверујете, уз то, у јеванђеље Исуса Христа, које ћете имати међу собом. И такође, да Јевреји, Господњи заветни народ, имају још једног сведока осим Њега, кога чуше и видеше, да Исус, кога погубише, беше заиста Христ и заиста Бог.

22. И желео бих да могу да убедим све крајеве земаљске да се покају и припреме да стану пред судијску столицу Христову.