1. И догоди се те исте године да започе рат између Нефијаца и Ламанаца. И упркос томе што бејах млад, бејах крупног стаса, стога ме народ Нефијев постави да будем предводник њихов, то јест, предводник војски њихових.

2. Стога се догоди да у својој шеснаестој години, на челу војске нефијске, изађох против Ламанаца. Прође, дакле, три стотине двадесет и шест година.

3. И догоди се да нас три стотине двадесет и седме године Ламанци нападоше са силно великом моћу, толико да заплашише војске моје. Стога се оне не хтедоше борити, и почеше да се повлаче према северним земљама.

4. И догоди се да дођосмо до града Анголе, и заузесмо тај град, и обависмо припреме како бисмо се одбранили од Ламанаца. И догоди се да утврдисмо град снагом својом. Али, упркос свим нашим утврђењима Ламанци нас нападоше и протераше из града.

5. А протераше нас и из земље Давидове.

6. И марширасмо напред и дођосмо у земљу Исусову, која беше у западним крајевима поред обале морске.

7. И догоди се да окуписмо свој народ што брже могосмо, како бисмо их скупили у једну групу.

8. Али гле, земља беше пуна разбојника и Ламанаца, и упркос великом уништењу које је висило над мојим народом, они се не покајаше због злих дела својих. Стога се крв и покољ проширише по свом лицу земље, и на страни нефијској а и на страни ламанској. И беше то потпун преврат по свом лицу земље.

9. И ево, Ламаци беху имали цара, а име његово беше Арон. И он пође против нас са војском од четрдесет и четири хиљаде. И гле, ја му се одупрех са четрдесет и две хиљаде. И догоди се да га потукох са војском својом тако да он побеже испред мене. И гле, све то беше учињено, а беше прошло три стотине и тридесет година.

10. И догоди се да се Нефијци почеше кајати због безакоња својих и почеше јадиковати баш као што прорече пророк Самуило, јер ниједан човек не могаше задржати оно што је његово, због крадљиваца, и разбојника, и убица, и мађија, и чини који беху у земљи.

11. Тако наста оплакивање и јадиковање у целој земљи због тога, а нарочито међу народом Нефијевим.

12. И догоди се да када ја, Мормон, видех јадиковање њихово и оплакивање њихово и жалост њихову пред Господом, срце ми се у мени поче се радовати, познавајући милост и трпељивост Господњу, држећи стога да ће им бити милостив како би поново постали праведан народ.

13. Али гле, та радост моја беше узалуд, јер жаљење њихово не беше на покајање, због доброте Божје, већ уместо тога беше жаљење проклетих што Господ неће увек да им дозволи да срећу налазе у греху.

14. И они не дођоше Исусу срца скрушеног и духа раскајаног, већ проклињаху Бога, и жељаху да умру. Ипак, борили би се мачем за животе своје.

15. И догоди се да ми се жалост моја поново врати, и ја видех да дан благодати за њих прође, и временски и духовно. Јер видех на хиљаде њих посечених у отвореној побуни против Бога њиховог, и као ђубриво нагомилане по лицу земље. И тако беше прошло три стотине и четрдесет и четири године.

16. И догоди се да три стотине и четрдесет и пете године Нефијци почеше да беже пред Ламанцима. И они беху терани све док не дођоше до земље Јашон, пре него што беше могуће да их зауставе у повлачењу њиховом.

17. А ево, град Јашон беше близу земље где Амарон беше оставио записе за Господа, како не би били уништени. И гле, ја бејах пошао према речи Амароновој и узео плоче Нефијеве и направих запис према речима Амароновим.

18. И на плочама Нефијевим израдих потпун извештај о свој опакости и одвратностима, али на овим плочама уздржах се да израдим извештај о опакости њиховој и одвратностима, јер гле, сталан призор опакости и одвратности беше ми пред очима још откако бејах способан да посматрам путеве људске.

19. И јао мени због опакости њихове, јер срце моје беше испуњено жалошћу због опакости њихове у све дане моје. Ипак, знам да ћу ја бити подигнут у последњи дан.

20. И догоди се да те године народ Нефијев поново беше гањан и потискиван. И догоди се да бејасмо потискивани све док не бејасмо дошли на север до земље која се зове Сим.

21. И догоди се да утврдисмо град Сим, и сакуписмо у њега свој народ колико год то беше могуће, како бисмо их можда спасли од уништења.

22. И догоди се да нас три стотине и четрдесет и шесте године поново почеше нападати.

23. И догоди се да ја говорах своме народу, и из све снаге их подстицах да стоје одважно пред Ламанцима и да се боре за жене своје и децу своју, и куће своје и домове своје.

24. И речи моје пробудише неку снагу у њима, толико да не побегоше пред Ламанцима, већ им се одважно одупреше.

25. И догоди се да се са војском од тридесет хиљада сукобисмо са војском од педест хиљада. И догоди се да им се одупресмо са таквом непоколебљивошћу да они побегоше пред нама.

26. И догоди се да када побегоше ми их гањасмо са војскама својим, и поново их дочекасмо и поразисмо. Ипак, снага Господња не беше са нама. Да, бејасмо препуштени сами себи, тако да Дух Господњи не борављаше са нама. Стога бејасмо постали слаби попут браће наше.

27. И срце моје туговаше због те велике беде мога народа, због опакости њихове и одвратности њихових. Али гле, излазисмо ми против Ламанаца и разбојника Гадијантонових све док не бејасмо освојили земље баштине своје.

28. И три стотине и четрдесет и девета година беше прошла. А три стотине и педесете године склописмо споразум са Ламанцима и разбојницима Гадијантоновим по коме поделисмо земље баштине своје.

29. И Ламанци нам дадоше земљу према северу, да, и то до узаног кланца који води у земљу према југу. А ми Ламанцима дадосмо целу земљу према југу.