1. И ево, ја завршавам свој запис о уништењу свога народа, Нефијаца. И догоди се да ми одосмо напред испред Ламанаца.

2. И ја, Мормон, написах посланицу цару ламанском и хтедох да нам допусти да окупимо народ наш у земљи Кумора, поред брежуљка који се зове Кумора, и да тамо започнемо битку са њима.

3. И догоди се да нам цар ламански допусти оно што хтедох.

4. И догоди се да одосмо у земљу Кумора и разапесмо шаторе своје унаоколо брежуљка Куморе, а беше то у земљи многих вода, река и извора. И надасмо се да ћемо овде стећи предност над Ламанцима.

5. А када прође три стотине осамдесет и четири године, скуписмо у земљу Кумора сав остатак свога народа.

6. И догоди се да када бејасмо скупили сав народ наш у земљи Кумора, гле, ја Мормон остарех. И знајући да ће то бити последњи битка мога народа, и примивши од Господа заповест да не допустим да записи који беху предавани од очева наших, који су свети, падну у руке Ламанаца, (јер би их Ламанци уништили) стога израдих овај запис са плоча Нефијевих, и на брежуљку Кумора сакрих све записе који ми беху поверени руком Господњом, осим ових неколико плоча које дадох сину своме Моронију.

7. И догоди се да мој народ, са женама својим и децом својом, опази тад војске ламанске како марширају према њима. И они, са оним страшним страхом од смрти који испуњава груди свих опаких, чекаху да их приме.

8. И догоди се да они кренуше у битку против нас, а свака душа беше испуњена страхом због величине броја њиховог.

9. И догоди се да се оборише на мој народ мачем, и луком и стрелом, и секиром, и свакојаким оружјем ратним.

10. И догоди се да људи моји беху покошени, да, и то мојих десет хиљада који беху са мном, а ја рањен падох у средину. И они прођоше покрај мене тако да ми не окончаше живот.

11. И кад они прођоше и покосише сав мој народ, осим нас двадесет и четворице (међу којима беше син мој Морони), а ми надживевши мртве из свога народа, угледасмо сутрадан, када се Ламанци вратише у таборе своје, са врха брежуљка Куморе, десет хиљада људи мојих који беху покошени, које ја предводих.

12. И угледасмо такође десет хиљада из мога народа које вођаше син мој Морони.

13. И гле, десет хиљада Гидгидониних беше пало, а и он у средини.

14. И Лама беше пао са својих десет хиљада. И Гилгал беше пао са својих десет хиљада. И Лимха беше пао са својих десет хиљада. И Јенеум беше пао са својих десет хиљада. И Кумениха, и Морониха, и Антионум, и Шиблом, и Сим, и Још, беху пали, сваки са својих десет хиљада.

15. И догоди се да их беше још десет који падоше од мача, сваки са својих десет хиљада. Да, и то сав мој народ беше пао, осим оне двадесет и четворице који беху са мном, а такође неколико оних који беху побегли у јужне земље, и неколико оних који беху пребегли код Ламанаца. А тела њихова, и кости, и крв леже по лицу земаљском, остављени од руку оних који их погубише, да труну на земљи и да се распадну и врате својој мајци земљи.

16. А душа моја беше јадом раздирана због побијених из мога народа, и ја завапих:

17. О, лепотани, како могосте напустити путеве Господње! О, лепотани, како могосте одбацити оног Исуса који раширених руку стајаше да вас прими!

18. Гле, да не учинисте то, не бисте пали. Али гле, падосте, и ја оплакујем ваш губитак.

19. О, ви наочити синови и кћери, ви очеви и мајке, ви мужеви и жене, ви лепотани, како могосте пасти!

20. Али гле, нема вас, и жалост моја не може да вас врати.

21. А убрзо долази дан када се ваше смртно мора обући у бесмртност, и ова тела која сада труну у распадљивости ускоро морају постати нераспадљива тела, а тада морате стати пред судијску столицу Христову да вам буде суђено по делима вашим. И ако сте праведни, тада сте благословени са очевима својим који преминуше пре вас.

22. О, да се покајасте пре овог великог уништења које беше дошло на вас. Али гле, помресте, и Отац, да, Вечни Отац на небу, зна стање ваше. И Он поступа са вама по својој правди и милости.