1. И ево, говорим о крштењу. Гле, старешине, свештеници и учитељи беху крштени, а не би се крстили ако не би уродили плодом који доликује да покаже да су достојни тога.

2. Нити примаху на крштење икога осим оних који долажаху срца скрушеног и духа раскајаног, и сведочаху цркви да се истински покајаше због свих греха својих.

3. И нико не беше примљен на крштење осим оних који преузеше на себе име Христово, имајући одлучност да Му служе до краја.

4. И пошто беху примљени на крштење, и моћу Светог Духа обузети и прочишћени, беху убројани међу народ цркве Христове. И имена њихова беху забележена, да би их се сећали и неговали добром речју Божјом, да би их одржали на правом путу, како би их стално држали буднима у молитви, ослањајући се једино на заслуге Христове, који беше творац и извршитељ вере њихове.

5. А црква се често састајаше да посте и моле се и разговарају једни с другима о добробити душа њихових.

6. И често се састајаху да би узимали хлеб и вино, у спомен на Господа Исуса.

7. И строго гледаху да не буде безакоња међу њима. И ко год би се нашао да чини безакоње, а три сведока из цркве га осуде пред старешинама, и ако се не покају и не признају кривицу, имена њихова била би избрисана, и они не би били убројани међу народ Христов.

8. Али, кад год би се покајали и затражили опроштај, са правом намером, било би им опроштено.

9. А састанке своје црква вођаше по деловању Духа и моћу Светог Духа, јер моћ Светог Духа их вођаше било да проповедају, или да опомињу, или да се моле, или да понизно моле, или да певају. И тако би чинили.