Пастири душе

старешина Гари Е. Стивенсон

Већe дванаесторице апостола

Са љубављу приступамо другима јер је Спаситељ заповедио да то чинимо.

У недавном разговору са пријатељем, рекао ми је да се, када је био млад, тек крштени члан Цркве, одједном осетио као да се некако више не уклапа у своје одељење. Мисионари који су га поучавали били су премештени, а он се осећао као да је на периферији. Без пријатеља у одељењу, пронашао је нове пријатеље и са њима се укључио у активности које су га одвукле од учествовања у Цркви - толико да је почео да се удаљава од стада. Сузних очију описао је колико је био захвалан када му је један члан одељења испружио руку послуживања и срдачно и пријатељски га позвао да се врати. У року од неколико месеци вратио се у сигурност стада, јачајући друге а и себе. Зар нисмо захвални за пастира у Бразилу који је потражио овог младића, старешину Карлоса А. Годоја, који сада седи иза мене као члан председништва Седамдесеторице?

Није ли чудесно како тако мала настојања могу имати вечне последице? Ова истина представља суштину настојања Цркве у послуживању. Небески Отац може искористити наша једноставна, свакодневна настојања и претворити их у нешто чудесно. Прошло је само шест месеци откако је председник Расел М. Нелсон објавио да је „Господ извршио важна прилагођавања, на начин на који бринемо једни за друге”, објашњавајући: „Применићемо новији, светији приступ, бризи и послуживању другима. Та настојања ћемо једноставно назвати ‘послуживање’.”

Председник Нелсон је објаснио: „Одлика истинске и живе Цркве Господње увек ће бити организован и усмерен труд у послуживању сваком појединачном Божјем детету, као и њиховим породицама. Због тога што је ово Његова Црква, као Његове слуге, послуживаћемо сваком понаособ, као што је Он то чинио. Послуживаћемо у Његово име, са Његовом моћу и влашћу, и са Његовом брижном добротом.”

Од те најаве ваш одазив је био невероватан! Примили смо извештај о великим успесима у примени ових промена у готово сваком кочићу на свету, како нас је поучио наш живи пророк. На пример, браћа и сестрe послужитељи задужени су за породице, успостављена су сарадништва – укључујући младе мушкарце и младе жене – и обављају се интервјуи у вези са послуживањем.

Мислим да није случајно што је, шест месеци пре јучерашње објаве, „Нова равнотежа између учења Јеванђеља код куће и у Цркви” - обелодањено откривење о „послуживањуˮ. Почев од јануара, када ћемо проводити сат времена мање на нашем црквеном богослужењу, све што смо научили током послуживања помоћи ће нам да уравнотежимо ту празнину узвишенијим и светијим искуством на дан Шабата усмереним на дом са породицом и најближима.

Са оваквом организационом структуром, могли бисмо упитати: Како знамо да послужујемо на Господњи начин? Да ли помажемо Добром пастиру на начин на који Он жели?

У недавном разговору са председником Хенријем Б. Ајрингом, он је коментарисао да се свеци прилагођавају овим значајним променама, али је такође изразио искрену наду да ће чланови препознати да је послуживање више од „пуког исказивања љубазности”. То не значи да љубазност није важна, него да они који разумеју истински дух послуживања схватају како оно далеко превазилази љубазност. Извршено на Господњи начин, послуживање може имати далекосежан позитиван утицај који се протеже кроз сву вечност, као што има за старешину Годоја.

„Спаситељ је примером показао шта значи послуживати када је служио из љубави… Поучавао је [све око себе], молио се за њих, тешио их и благосиљао, позивајући све да Га следе. Када чланови Цркве послужују [на узвишенији и светији начин], они уз молитву настоје да служе као што би Он то чинио – да ‘бди над црквом увек, да буде са њом и увек је јача’; посећује домове свих чланова’ и помаже свима да постану истински ученици Исуса Христа.”

Прави пастир воли своје овце, познаје сваку по имену, и „лично је заинтересованˮ за њих.

Мој дугогодишњи пријатељ провео је живот као ранчер, напорно радећи на узгајању стоке и оваца на Стеновитим планинама. Једном ми је испричао о изазовима и опасностима у вези са гајењем оваца. Описао је да је у рано пролеће, када се снег на широком планинском ланцу скоро отопио, одвео стадо од отприлике 2000 оваца у планине да бораве тамо током лета. Ту је чувао овце до касне јесени, када су из летњег станишта пресељене у зимско боравиште у пустињи. Описао је колико је тешко водити рачуна о великом стаду јер је требало устајати рано, а легати касно – будећи се пре него што сване и завршавајући дубоко у ноћ. Није то могао сам.

Други су помагали са чувањем стада, укључујући комбинацију искусних руку са ранча и младих руку које су имале корист од мудрости својих сарадника. Такође се ослањао на два стара коња, два ждребца у обуци, два овчара и двоје или троје штенади овчара. Током лета, мој пријатељ и његова дружина суочавали су се са ветром, олујама, болешћу, повредама, сушом и скоро сваком другом тешкоћом која се може замислити. Неких година је требало доносити воду цело лето, само да би овце остале у животу. Затим би, сваке године у касну јесен, када је зимско време било на помолу а овце сишле са планине и пребројане, обично више од 200 њих било изгубљено.

Стадо од 2000 оваца одведено на планине у рано пролеће смањило би се на мање од 1800 сваке јесени. Већина несталих оваца није била изгубљена због болести или природне смрти него због грабљиваца као што су пуме и којоти. Ови грабљивци би обично налазили јагањце који су одлутали од сигурности стада, удаљивши се од заштите свог пастира. Да ли на тренутак можете да у духовном контексту размислите о ономе што сам управо описао? Ко је пастир? Ко је стадо? Ко су они који помажу пастиру?

Сам Господ, Исус Христ, је рекао: „Ја сам пастир добри и знам своје, и моје мене знају.”

Пророк Нефи је такође поучио да Исус „И овце своје броји и оне Га познају.” Проналазим трајан мир у спознаји да „ће овце своје хранити и оне ће у Њему пашу наћи” и да Он познаје свакога од нас и брине се о нама. Када се суочимо са животним ветровима и олујама, болестима, повредама и сушом, Господ – наш Пастир – послуживаће нам. Обновиће наше душе.

На исти начин на који се мој пријатељ бринуо о својим овцама уз помоћ младих и старих руку са ранча, коња и овчара, Господ такође захтева помоћ у изазовном раду чувања оваца у свом стаду.

Као деца брижног Небеског Оца и као овце Његовог стада, уживамо у благослову да нам Исус Христ послужује сваком понаособ. Истовремено, као пастири имамо дужност да помогнемо у послуживању онима око нас. Следимо Господње речи: „Служићеш ми и наступати у име моје и скупљати овце моје.”

Ко је пастир? Сваки мушкарац, жена и дете у Божјем царству је пастир. Није потребан позив. Од тренутка када изађемо из вода крштења, задужени смо за ово дело. Са љубављу приступамо другима јер је Спаситељ заповедио да то чинимо. Алма је истакао: „Јер који пастир … који има много оваца, не бдије над њима да вукови не дођу и не прождеру стадо његово?… Не тера ли га он напоље?” Кад год су наши ближњи у невољи, световној или духовној, хрлимо им у помоћ. Носимо бремена једни другима да би била лака. Тугујемо са онима који тугују. Тешимо оне којима је утеха потребна. Господ са љубављу то очекује од нас. И доћи ће дан када ће нас сматрати одговорнима за бригу који показујемо у послуживању Његовом стаду.

Мој пријатељ, пастир, испричао је још један врло важан део у бризи о овцама на пашњаку. Описао да су изгубљене овце биле посебно изложене опасности од грабљиваца. Заправо, до 15 посто укупног времена, његовог и његових помоћника, било је посвећено проналажењу изгубљених оваца. Што пре пронађу изгубљену овцу, пре него што овца одлута предалеко од стада, мања је опасност да овца буде повређена. Враћање изгубљених оваца захтевало је пуно стрпљења и дисциплине.

Пре неколико година, у локалним новинама пронашао сам тако занимљив чланак да сам га сачувао. Наслов на првој страни је био: „Одлучан пас неће напустити изгубљене овце”. Овај чланак описује мали број оваца које припадају ранчу недалеко од имања мог пријатеља, које су неким случајем остале у свом летњем станишту. Два или три месеца касније биле су у планинама и завејане снегом. Када су овце остављене, овчарски пас је остао сa њима јер је његова дужност била да чува овце и штити их. Није хтео да их остави. Тамо је остао – месецима кружећи око изгубљених оваца током хладног и снежног времена, служећи као заштита од којота, пума и других грабљиваца који би наудили овцама. Остао је тамо док није могао да поведе или гони овце назад ка сигурности пастира и стада. Слика на насловној страни овог чланка омогућава да се види карактер и понашање овог овчарског пса.

У Новом завету проналазимо Спаситељеву параболу и упутство које пружа даљи увид у вези са нашим дужностима као пастира, сестара и браће послужитеља, изгубљених оваца:

„Коjи човек од вас имаjући сто оваца и игубивши jедну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док jе не нађе?

И нашавши дигне је на раме своје радујући се.

И дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: радујте се са мном: јер нађох своју овцу изгубљену.”

Док сажимамо лекцију поучену овом параболом`, проналазимо овај драгоцени савет:

Треба да препознамо изгубљене овце.
Тражимо их док их не нађемо.
Када их нађемо, можда ћемо морати да их дигнемо на рамена како бисмо их донели кући.
Окружујемо их пријатељима када се врате.

Браћо и сестре, највеће изазове можемо имати и највеће награде примити док послужујемо изгубљеним овцама. Чланови Цркве у Мормоновој књизи „бдијаху над својим народом и неговаху код њих оно што спада у праведностˮ. Можемо следити њихов пример и сетити се да послуживање треба да буде „вођено Духом… флексибилно и… прилагођено потребама сваког члана”. Такође, кључно је да се „трудимо да помогнемо појединцима и породицама да се припреме за свој наредни обред, држе своје завете… и постану независниˮ.

Свака душа је драгоцена нашем Небеском Оцу. Његов лични позив да послужујемо је од највеће вредности и важности за Њега јер је то Његово дело и слава. То је дословно дело вечности. Свако Његово дете има неизмеран потенцијал у Његовим очима. Он вас воли љубављу коју не можете ни замислити. Као верни овчарски пас, Господ ће остати на планини да вас штити за време ветра, олуја, снега и много чега другог.

Председник Расел М. Нелсон нас је на прошлој конференцији поучио: „Наша порука свету је једноставна и искрена: позивамо сву Божју децу, са обе стране вела, да дођу свом Спаситељу, приме благослове светог храма, имају трајну радост и квалификују се за вечни живот.ˮ

Усмеримо поглед према овој пророчкој визији како бисмо могли бити пастири душе у смеру храма и на крају нашег Спаситеља, Исуса Христа. Он не очекује од нас да изводимо чудеса. Само тражи да доведемо нашу браћу и сестре Њему, јер Он има моћ да откупи душе. Док то чинимо, можемо примити и примићемо ово обећање: „И кад се јави поглавар пастирски, примићете венац славе који неће увенути.” Сведочим о томе, а и о Исусу Христу као нашем Спаситељу и Откупитељу, у име Исуса Христа, амен.