1. Ево, Алма, видевши да речи Амулекове беху утишале Зезрома, јер опази да га Амулек беше ухватио у лажи његовој и варању како би га уништио, и видевши да поче дрхтати због сазнања о кривици својој, отвори уста своја и поче му говорити и поткрепљивати речи Амулекове и објашњавати и више од тога, то јест, објашњавати Света писма преко онога што Амулек беше учинио.

2. Ево, речи које Алма рече Зезрому чуше и људи унаоколо, јер мноштво беше велико, а он говораше овако:

3. Ево, Зезроме, видиш да си ухваћен у својој лажи и лукавству, јер не слага само људима, него слага Богу. Јер гле, Он зна све мисли твоје, и видиш да су нам мисли твоје обзнањене Духом Његовим;

4. И видиш да знамо да замисао твоја беше веома лукава замисао, у складу са лукавством ђаволовим, да би слагао и завео овај народ да би их могао нахушкати против нас, да нас наруже и отерају –

5. Ево, беше то замисао противника твога, и он моћ своју примени кроз тебе. Ево, ја бих да упамтиш да ово што говорим теби говорим свима.

6. И гле, кажем вам свима да ово беше замка противникова коју он постави да хвата овај народ, да вас може подјармити, да вас може опасати ланцима својим, да вас може оковати за вечно уништење, према моћи поробљења свога.

7. Ево, кад Алма изговори ове речи, Зезром поче дрхтати још више, јер све више беше уверен у моћ Божју и, такође, беше уверен да га Алма и Амулек познају, јер беше уверен да знају мисли и намере срца његовог, јер им беше дата моћ да могу то знати у складу са духом пророштва.

8. И поче их Зезром марљиво испитивати, не би ли могао да сазна више о царству Божјем. И он рече Алми: Шта значи то што Амулек говораше о васкрсењу мртвих, да ће сви из мртвих устати, и праведни и неправедни, и бити одведени да стану пред Бога да им се суди по делима њиховим?

9. И тад му Алма поче образлагати те ствари, говорећи: Многима је дато да знају тајне Божје. Ипак, они су подвргнути строгој наредби да их не саопштавају, осим у складу са делом речи Његове који Он дарује деци човечјој, према пажњи и марљивости које Му они указују.

10. И стога, онај који отврдне срце своје, исти прима мањи део речи, а онај који не отврдне срце своје, њему се даје већи део речи, све док му се не дарује да сазна тајне Божје, док их не сазна у потпуности.

11. А онима који отврдну срца своја, њима се даје мањи део речи, све док не знају више ништа о тајнама Његовим, а тад их ђаво заробљава и по својој вољи води према уништењу. Ево, то је оно што се мисли под ланцима пакла.

12. И Амулек јасно говораше о смрти и устајању из ове смртности у стање бесмртности, и извођењу пред суд Божји да нам буде суђено по делима нашим.

13. Тада, буду ли срца наша отврднула, да, отврднемо ли срца своја против те речи, толико да се она не налази у нама, тада ће наше стање бити страшно, јер ћемо тада бити осуђени.

14. Јер речи наше ће нас осудити, да, сва дела наша ће нас осудити. Нећемо се наћи неукаљани. И мисли наше ће нас такође осудити и у том страшном стању нећемо се усудити да погледамо у Бога нашег, и били бисмо веома срећни кад бисмо могли заповедити стенама и горама да падну на нас и сакрију нас од присуства Његовог.

15. Али то не може бити. Морамо изаћи и стати пред Њега у слави Његовој и моћи Његовој и снази, величанству и власти Његовој, и признати на вечну срамоту своју да су сви судови Његови праведни, да је Он праведан у свим делима својим, и да је милостив према деци човечјој, и да има сву моћ да спасе сваког човека који верује у име Његово и рађа плод који доликује покајању.

16. И ево, гле, кажем вам, тада долази смрт и то друга смрт, која је духовна смрт. Тада је време да ко год умре у гресима својим, у погледу на временску смрт, умире и духовном смрћу. Да, он умире у погледу на ствари које се тичу праведности.

17. То је време када ће мучење њихово бити као језеро огњено и сумпорно чији се пламен уздиже у веке векова. И то је време када ће бити оковани за вечно уништење по моћи и сужањству Сотонином, јер их он подјарми по вољи својој.

18. Тада, кажем вам, биће они као да откупљење не беше извршено, јер по правди Божјој не могу бити откупљени и не могу умрети, јер распадљивости више нема.

19. Ево, догоди се да кад Алма беше завршио казивање ових речи, народ се поче још више чудити.

20. Али беше тамо неки Антиона, који беше врховни поглавар међу њима, који изађе и рече му: Шта је то што рече да човек треба да устане из мртвих и буде промењен из овог смртног у бесмртно стање, да душа никад не може умрети?

21. Шта значи Писмо које каже да постави Бог херувиме и мач пламени источно од врта еденског, да наши први родитељи не би ушли и јели плод са дрвета живота и живели заувек? И тако видимо да никако не беше могуће да они заувек живе.

22. Тад му Алма рече: То је оно што управо хтедох да објасним. Ево, видимо да Адам паде узимањем забрањеног воћа, по речи Божјој. И тако видимо да његовим падом цео људски род поста изгубљен и пао народ.

23. А ево, гле, кажем вам да беше ли могуће да Адам једе тада плод са дрвета живота, смрти не би било и реч би била бескорисна чинећи Бога лажљивцем, јер Он рече: Окусиш ли, засигурно ћеш умрети.

24. А ми видимо да смрт долази на људски род, да, смрт о којој говораше Амулек, која је временска смрт. Ипак, човеку беше дато време у ком се може покајати. Стога, овај живот поста пробно стање, време припреме за сусрет са Богом, време припреме за то бескрајно стање о ком вам говорасмо, које је после васкрсења мртвих.

25. Ево, да не беше плана откупљења који беше успостављен од постанка света, васкрсења мртвих не би могло бити. Али, план откупљења који ће остварити васкрсење мртвих, о ком се говораше, беше успостављен.

26. И ево, гле, да беше могуће да наши први родитељи изађу и једу са дрвета живота, били би заувек бедни немајући стање припреме. И тако би план откупљења био осујећен, а реч Божја била би бескорисна, јер не би имала дејства.

27. Али гле, не беше тако, већ људима беше одређено да морају умрети, а после смрти морају доћи на суд, и то исти онај суд о коме говорасмо, који је крај.

28. И пошто Бог беше одредио да то мора доћи човеку, гле, увиде тада да је потребно да човек сазна оно што им Он беше одредио.

29. Стога Он посла анђеле да разговарају са њима, који учинише да људи виде нешто од славе Његове.

30. И од тада, па надаље, почеше они призивати име Његово. Бог, дакле, разговараше са људима, и обзнани им план откупљења који беше припремљен од постанка света. А то им обзнани по вери њиховој и покајању и светим делима њиховим.

31. Стога људима даде заповести, јер они први преступише прве заповести у погледу на оно што беше временско, и поставши као богови, распознавајући добро од зла, доведоше себе у положај да делују, то јест, дођоше у положај да делују у складу са вољом и жељом својом, било да чине зло, или да чине добро –

32. Стога им Бог даде заповести, пошто им обзнани план откупљења, да не би зло чинили. Отуда казна беше друга смрт која беше вечна смрт у погледу на оно што се односи на праведност, јер над таквима план откупљења не могаше имати моћи, јер дела правде не могаху бити уништена, по узвишеној доброти Божјој.

33. Али Бог позва људе, у име Сина свога, (беше то план откупљења који беше успостављен) говорећи: Покајете ли се, и не отврднете ли срца своја, имаћу тада милости према вама, по Јединорођеном Сину моме;

34. Стога, ко год се покаје и не отврдне срце своје, полаже право на милост по Јединорођеном Сину моме, за опрост греха својих. И такви ће ући у покој мој.

35. А ко год буде отврднуо срце своје и чинио безакоње, гле, кунем се у гневу своме да неће ући у покој мој.

36. И ево, браћо моја, гле, кажем вам да отврднете ли срца своја, нећете ући у покој Господњи. Стога, безакоње ваше Га тера да обори на вас гнев свој као за првог изазова, да, по речи својој за последњег изазова као и првог, на вечно уништење душа ваших. Стога, по речи Његовој, на смрт последњу, као и на прву.

37. И ево, браћо моја, будући да то знамо и да је то истинито, покајмо се и не отврднимо срца своја да не бисмо изазвали Господа Бога свога да обори на нас гнев свој по тим другим заповестима Његовим које нам даде, већ уђимо у покој Божји који је припремљен по речи Његовој.