1. Ево, док Амон тако без престанка поучаваше народ Ламонијев, вратићемо се на извештај о Арону и браћи његовој. Наиме, пошто он оде из земље Мидони, Дух га одведе у земљу Нефи, и то у дом цара који беше над целом земљом осим земљом Исмаиловом, а беше то отац Ламонијев.

2. И догоди се да он уђе к њему са браћом својом у палату царску, и поклони се пред царем, и рече му: Гле, о цару, ми смо браћа Амонова, коју ти из тамнице избави.

3. И ево, о цару, поштедиш ли наше животе, бићемо ти слуге. А цар им рече: Устаните, јер ћу вам поклонити ваше животе и нећу дозволити да ми будете слуге. Ипак, захтеваћу да ми служите, јер бејах помало узнемирен у духу због племенитости и величине речи брата вашег Амона и желим да сазнам разлог због ког он не дође са тобом из Мидонија.

4. А Арон рече цару: Гле, Дух га Господњи позва на други пут. Оде он у земљу Исмаилову да поучава народ Ламонијев.

5. Тад му цар рече: Шта је то што рече о Духу Господњем? Гле, то је оно што ме узнемирава.

6. И такође, шта је то што Амон рече – Ако се покајете бићете спашени, а ако се не покајете бићете одбачени у последњи дан?

7. А Арон му одговори и рече: Верујеш ли да постоји Бог? А цар рече: Знам да Амалекијци кажу да постоји Бог, и ја им допустих да граде светилишта да би се могли окупљати и клањати Му се. И ако ти сада кажеш да постоји Бог, гле, повероваћу.

8. И ево, кад Арон то чу, срце му се поче радовати, и он рече: Гле, сигурно као што ти живиш, цару, тако постоји Бог.

9. А цар рече: Је ли Бог онај Велики Дух који изведе очеве наше из земље јерусалимске?

10. А Арон му рече: Да, Он је тај Велики Дух, и Он створи све и на небу и на земљи. Верујеш ли у то?

11. А он рече: Да, верујем да Велики Дух све створи, и желим да ми испричаш о свему томе, и ја ћу поверовати речима твојим.

12. И догоди се да кад Арон беше видео да ће цар поверовати речима његовим, поче од стварања Адама, читајући цару Света писма – како Бог створи човека по обличју своме, и даде му Бог заповести, и да због преступа човек паде.

13. И Арон му образлагаше Света писма од стварања Адама, објашњавајући му пад човеков, и његово телесно стање, а и план откупљења који беше припремљен од постанка света, кроз Христа, за све оне који поверују у име Његово.

14. И пошто човек паде, не могаше да заслужи ништа сам по себи, већ страдања и смрт Христова извршава помирење за грехе његове, кроз веру и покајање, и тако даље, и да Он кида окове смртне, да гроб нема победу, и да жаока смрти нестане кроз наду у славу. И Арон све то изложи цару.

15. И догоди се да пошто му Арон све то беше образложио, цар рече: Шта да учиним да могу да добијем тај вечни живот о ком ти говораше? Да, шта да учиним да бих могао да се родим од Бога и ишчупам тај опаки дух укорењен у грудима својим, и примим Дух Његов, да се испуним радошћу, да не будем одбачен у последњи дан? Гле, – рече – оставићу све што поседујем, да, одрећи ћу се царства свога да бих могао да примим ту велику радост.

16. Али, Арон му рече: Желиш ли то, поклониш ли се пред Богом, да, покајеш ли се због свих греха својих и поклониш пред Богом, и са вером призовеш име Његово, верујући да ћеш примити, примићеш тада наду за којом чезнеш.

17. И догоди се да када Арон изговори те речи, цар паде на колена своја пред Господом. Да, паде он ничице на земљу и снажно завапи, говорећи:

18. О, Боже, Арон ми рече да постоји Бог, а ако постоји Бог, и ако си ти Бог, објави ми се, а ја ћу одбацити све грехе своје да бих те упознао, и да бих могао устати из мртвих и бити спашен у последњи дан. И кад цар изговори те речи, беше ударен као да је мртав.

19. И догоди се да слуге његове отрчаше и рекоше царици све што се догодило цару. И она уђе код цара и кад га беше видела да лежи као да је мртав, а Арон и браћа његова да стоје као да су узрок пада његовог, разгневи се на њих и заповеди да их слуге њене, то јест, слуге цареве, ухвате и погубе.

20. Ево, слуге видеше узрок пада царевог, стога се не усудише да ставе руке своје на Арона и браћу његову. И они се заузеше код царице, говорећи: Зашто заповедате да погубимо ове људе, када је, гле, један од њих моћнији од свих нас? Стога ћемо пасти пред њима.

21. Ево, кад царица беше видела страх слугу и она се поче веома плашити да је не снађе неко зло. И заповеди слугама својим да иду и позову народ како би убили Арона и браћу његову.

22. Ево, кад Арон беше видео одлучност царичину, а и познавајући тврдоћу срца народа, уплаши се да се мноштво не сакупи и да не буде великог сукоба и немира међу њима. Стога, испружи руку своју и подиже цара са земље, и рече му: Устани. И он стаде на ноге своје, примивши снагу своју.

23. Ево, беше то учињено у присуству царице и многих слугу. А кад они то видеше, веома се задивише и почеше се плашити. А цар иступи и поче им служити. И он им служаше, толико да се сви укућани његови обратише Господу.

24. А по заповести царичиној мноштво се окупи и међу њима наста велико гунђање због Арона и браће његове.

25. Али цар ступи међу њих и служаше им. А они се смирише према Арону и онима који са њим беху.

26. И догоди се да кад цар беше видео да се људи смирише, нареди да Арон и браћа његова ступе међу мноштво и да им реч проповедају.

27. И догоди се да посла цар проглас широм целе земље, међу сав свој народ који беше у целој земљи његовој, који беше у свим крајевима унаоколо, која допираше чак до мора, на истоку и на западу, и која од земље Зарахемле беше раздвојена уским појасом пустиње, који се простираше од источног мора чак до западног мора, и унаоколо на пределе уз обалу морску и границе пустиње која беше на северу поред земље Зарахемле, преко граница Мантија, поред извора реке Сидон, простирући се од истока према западу – и тако Ламанци и Нефијци беху раздељени.

28. Ево, доконији део Ламанаца живљаше у пустињи и пребиваше у шаторима, а протезаху се преко пустиње на западу, у земљи Нефи. Да, а такође на западу земље Зарахемле, у пределима поред обале морске, и на западу у земљи Нефи, у месту прве баштине очева њихових, и тако се граничећи са обалом морском.

29. А уз то, беше много Ламанаца на истоку поред обале морске, где их Нефијци беху протерали. И тако Нефијци беху скоро опкољени Ламанцима. Ипак, Нефијци запосеше све северне делове земље, граничећи се са пустињом, на извору реке Сидона, од истока до запада, унаоколо у пределу пустиње, на северу, све док не стигоше до земље коју назваше Изобиље.

30. А она се граничише са земљом коју назваше Пустош, јер беше тако далеко на северу да досезаше до земље која беше настањена и беше уништена, о чијим костима говорасмо, коју откри народ Зарахемлин, јер то беше место њиховог првог искрцавања.

31. А одатле одоше у јужну пустињу. Тако земља на северу беше названа Пустош, а земља према југу беше названа Изобиље, будући пустиња која беше пуна свакојаке дивљачи сваке врсте, чији део беше дошао из земље на северу због хране.

32. А ево, за Нефијце то беше удаљеност само дан и по пута, на граници која раздваја Изобиље и земљу Пустош, од источног до западног мора. И тако земља Нефи и земља Зарахемла беху скоро опкољене водом, и беше тамо мала превлака копна између земље на северу и земље на југу.

33. И догоди се да Нефијци беху настанили земљу Изобиље, и то од западног до источног мора, и тако Нефици у мудрости својој са стражама својим и војскама својим беху одсекли Ламанце на југу, како на тај начин не би више имали посед на северу, како се не би могли проширити у земљу на северу.

34. Стога Ламанци не могаху имати више поседа осим у земљи Нефи и пустињи околној. Ево, беше то мудрост нефијска – пошто им Ламанци беху непријатељи, они не би подносили невоље своје са сваке стране, а и да би могли имати где да побегну по вољи својој.

35. А сада се ја, рекавши ово, поново враћам на извештај Амонов и Аронов, Омнеров и Химнијев, и браће њихове.