1. И догоди се да Алми и Амулеку беше заповеђено да оду из тог града и они одоше и ступише чак у земљу Сидом. И гле, нађоше тамо сав народ који беше отишао из земље Амонихине, који беху истерани и каменовани јер повероваху речима Алминим.

2. И саопштише им све што се догодило њиховим женама и деци, а и о себи и моћи избављења свога.

3. И уз то, Зезром лежаше болестан у Сидому, у јакој грозници, која беше проузрокована великим страдањем његовог ума због опакости његове, јер он вероваше да Алме и Амулека више нема и вероваше да беху погубљени због безакоња његовог. И тај велик грех, и многи други греси његови, мучаху ум његов све док не поста неизмерно жалостан, немајући избављења. Стога поче горети у јакој грозници.

4. Ево, кад чу да су Алма и Амулек у земљи сидомској, срце му се охрабри и он им сместа посла поруку, желећи да дођу к њему.

5. И догоди се да они одмах пођоше, послушавши поруку коју им он посла и уђоше у дом Зезромов и нађоше га на кревету његовом, болесног и врло слабог, у јакој грозници. А ум његов беше веома жалостан због безакоња његових, и кад их угледа испружи руку своју и преклињаше их да га исцеле.

6. И догоди се да му Алма рече, ухвативши га руком: Верујеш ли у моћ Христову за спасење?

7. А он одговори и рече: Да, верујем свим речима које ти поучаваше.

8. А Алма рече: Ако верујеш у откупљење Христово можеш бити исцељен.

9. А он рече: Да, верујем у складу са речима твојим.

10. И тад Алма завапи ка Господу, говорећи: О, Господе, Боже наш, имај милости према овом човеку и исцели га по вери његовој која је у Христу.

11. И кад Алма изговори ове речи, скочи Зезром на ноге своје и поче да хода. А то беше учињено на велико запрепашћење целог народа. И вест о томе се пронесе широм земље сидомске.

12. И Алма беше крстио Зезрома за Господа, а он поче, од тада па надаље, проповедати народу.

13. И успостави Алма цркву у земљи сидомској и посвети свештенике и учитеље у земљи да крсте за Господа све оне који беху вољни да се крсте.

14. И догоди се да их беше много, јер скупљаху се унаоколо из свих крајева Сидома, и крштаваху се.

15. Али, што се тиче народа који беше у земљи Амонихиној, осташе ипак народ тврдог срца и тврде шије и не покајаше се за грехе своје, приписујући ђаволу сву моћ Алмину и Амулекову, јер беху следбеници Нехорови и не вероваху у покајање за грехе своје.

16. И догоди се да Алма и Амулек, Амулек оставивши сво злато своје, и сребро, и драгоцености своје, који беху у земљи Амонихиној, речи Божје ради, јер беше одбачен од оних који му некад беху пријатељи а и од оца свога и родбине своје;

17. Стога, пошто Алма успостави цркву у Сидому, видевши велико обуздавање, да, видевши да се народ обузда у погледу на охолост срца својих и поче да бива понизан пред Богом, и поче се заједно окупљати у светилиштима својим да служе Богу пред олтаром, бдијући и молећи се без престанка, да могу бити избављени од Сотоне и од смрти и од уништења –

18. Ево, како рекох, видевши Алма све то, поведе, дакле, Амулека и пређе у земљу Зарахемлу и доведе га у дом свој и служаше му у страдањима његовим, и јачаше га у Господу.

19. И тако се заврши десета година владавине судија у народу Нефијевом.