1. И ево, догоди се да синови Алмини одоше међу народ да им реч проповедају. А и сам Алма не могаше мировати, па и он пође.

2. Ево, нећемо више говорити о проповедању њиховом, осим да проповедаху реч и истину у складу са духом пророштва и откривења, а проповедаху по светом реду Божјем по ком беху позвани.

3. А сад се враћам на извештај о ратовима између Нефијаца и Ламанаца, у осамнаестој години владавине судија.

4. Јер гле, догоди се да Зорамци посташе Ламанци. Дакле, почетком осамнаесте године народ нефијски виде да Ламанци наваљују на њих. Стога извршише припреме за рат. Да, окупише војске своје у земљи Јершон.

5. И догоди се да дођоше Ламанци са својим хиљадама и уђоше у земљу Антионум, која је земља Зорамаца. А човек по имену Зерахемна беше предводник њихов.

6. И ево, пошто Амалекијци беху склони опакости и убиствима више него што то беху Ламанци сами по себи, стога, Зерахемна одреди врховне капетане над Ламанцима, а сви они беху Амалекијци и Зорамци.

7. Ево, он то учини како би могао да сачува мржњу њихову према Нефијцима, како би их потчинио ради остварења намера својих.

8. Јер гле, намере његове беху да подстакне Ламанце на срџбу против Нефијаца. Он то учини како би присвојио велику моћ над њима, а и да би стекао моћ над Нефијцима одводећи их у ропство.

9. А ево, намера Нефијаца беше да подупру земље своје и куће своје и жене своје и децу своју, како би их сачували од руку непријатеља својих, а и да би сачували права своја и повластице своје, да, а исто тако и слободу своју, како би Богу служили у складу са жељама својим.

10. Јер они знадоше да би, падну ли у руке Ламанаца, Ламанци уништили свакога ко би у духу и истини служио Богу, правом и живом Богу.

11. Да, и знадоше уз то за силну мржњу Ламанаца према браћи њиховој, која беху народ Анти-Нефи-Лехи, који беше назван народом Амоновим – а они не хтедоше да се лате оружја, да, беху ушли у завет и не хтедоше да га прекрше – стога, падну ли у руке Ламанаца били би уништени.

12. А Нефијци не хтедоше да допусте да они буду уништени. Стога им дадоше земље за баштину њихову.

13. И народ Амонов даваше Нефијцима велик део иметка свога за издржавање војски њихових. И тако Нефијци беху приморани да се сами одупру Ламанцима, који беху мешавина Ламана и Лемуила, и синова Исмаилових, и свих оних који од Нефијаца отпадоше, а беху то Амалекијци и Зорамци и потомци свештеника Нојевих.

14. Ево, ти потомци беху бројни, скоро као Нефијци. И тако Нефијци беху приморани да се сукобе са браћом својом, и то до крвопролића.

15. И догоди се да кад се војске ламанске беху скупиле у земљи Антионум, гле, војске нефијске беху спремне да их дочекају у земљи Јершону.

16. Ево, предводник Нефијаца, то јест, човек који беше именован да буде врховни нефијски капетан – ево, врховни капетан преузе вођство над свим војскама нефијским – а име његово беше Морони;

17. И Морони преузе сво вођство и управљање ратовима њиховим. А беше му само двадесет и пет година кад беше именован за врховног капетана војски нефијских.

18. И догоди се да дочека Ламанце на границама Јершона, а његов народ беше наоружан мачевима и сабљама и свакојаким ратним оружјем.

19. И кад војске ламанске видеше да народ Нефијев, то јест, да тај Морони беше опремио свој народ напрсницима и штитовима, да, и кацигама да би одбранили главе своје, а уз то беху обучени у дебелу одећу –

20. Ево, војска Зерахемнина не беше опремљена ни са чим сличним. Имаху они само мачеве своје и сабље своје, лукове своје и стреле своје, камење своје и праћке своје. И беху голи, осим коже којом беху опасани око бедара својих. Да, сви беху голи, осим Зорамаца и Амалекијаца;

21. Али, не беху наоружани напрсницима, нити штитовима – стога, силно се уплашише од војски нефијских због ратне опреме њихове, упркос броју њиховом који беше много већи од Нефијаца.

22. Гле, тад се догоди да се не усудише напасти Нефијце на границама Јершона. Стога одоше из земље Антионум у пустињу и упутише се унаоколо по пустињи даље код извора реке Сидон, како би ушли у земљу Манти и освојили ту земљу, јер не мишљаху да ће војске Моронијеве знати куда беху отишли.

23. Али, догоди се да чим одоше у пустињу, Морони посла уходе у пустињу да мотре табор њихов. И Морони, уз то, знајући за пророштва Алмина, посла му неке људе, желећи од њега да упита Господа куда треба да иду војске нефијске да би се одбраниле од Ламанаца.

24. И догоди се да реч Господња дође Алми, и Алма саопшти гласницима Моронијевим да се војске ламанске крећу унаоколо по пустињи како би прешли у земљу Манти, да би започели напад на слабији део народа. И ти гласници одоше и предадоше Моронију ту поруку.

25. Тад Морони, оставивши део војске своје у земљи Јершон, да не би којим случајем део Ламанаца ушао у земљу и освојио град, узе преостали део војске своје и пређе у земљу Манти.

26. И нареди да се сав народ из тог дела земље окупи за битку против Ламанаца, да би одбранили земље своје и отаџбину своју, права своја и слободе своје. Стога беху спремни за тренутак доласка Ламанаца.

27. И догоди се да Морони нареди да се војска његова сакрије у долини која беше близу обале реке Сидона, западно од реке Сидона у пустињи.

28. И Морони постави уходе унаоколо како би сазнао када ће наићи табор ламански.

29. И ево, будући да Морони знаше за намеру Ламанаца да је намера њихова да униште браћу њихову, то јест, да их потчине и у ропство одведу како би над целом земљом успоставили царство за себе,

30. И уз то, знајући да је једина жеља Нефијаца да сачувају земље своје и слободу своју и цркву своју, помисли стога да није грех да их варком брани. Он, дакле, сазна од ухода својих којим путем ће се Ламанци упутити.

31. Стога подели војску своју и поведе један део у долину, и сакри га источно и јужно од брежуљка Рипле;

32. А остатак сакри у западној долини, западно од реке Сидона, и одатле доле унутар граница земље Манти.

33. И тако поставивши војску своју по жељи својој, беше спреман да их дочека.

34. И догоди се да се Ламанци попеше северно од брежуљка, где беше сакривен део војске Моронијеве.

35. И када Ламанци беху прешли брежуљак Риплу и ушли у долину и почели да прелазе реку Сидон, војска која беше скривена јужно од брежуљка, коју предвођаше човек чије име беше Лехи, а он поведе војску своју напред и опколи Ламанце негде источно у позадини њиховој.

36. И догоди се да се Ламанци, када видеше Нефијце да наваљују на њих из позадине њихове, окренуше и сукобише са војском Лехијевом.

37. И дело смрти започе на обе стране, али беше страшније на страни ламанској, јер голотиња њихова беше изложена тешким ударцима Нефијаца мачевима њиховим и сабљама њиховим, који задаваху смрт скоро при сваком ударцу.

38. Док на другој страни, ту и тамо, паде по неки човек међу Нефијцима, од мачева њихових и губитка крви, будући заштићени у погледу на важније делове тела, то јест, важнији делови тела беху заштићени од удараца ламанских напрсницима њиховим и штитовима њиховим и кацигама њиховим. И тако Нефијци наставише дело смрти међу Ламанцима.

39. И догоди се да се Ламанци уплашише због великог уништења међу собом, и то толико да почеше бежати према реци Сидон.

40. А Лехи и људи његови их гањаху. И Лехи их потисну у воде сидонске, и они пређоше воде сидонске. А Лехи заустави војске своје на обали реке Сидона да не би прешле.

41. И догоди се да Морони и војска његова дочекаше Ламанце у долини, с друге стране реке Сидона, и почеше их нападати и убијати.

42. А Ламанци поново утекоше пред њима према земљи Манти, а војске Моронијеве поново их дочекаше.

43. И том приликом Ламанци се жестоко бораху. Да, никад, колико се зна, Ламанци се не бораху са тако силном снагом и храброшћу, не, ни од самог почетка.

44. А надахнуше их Зорамци и Амалекијци који беху врховни капетани и предводници њихови, и Зерахемна, који беше врховни капетан њихов, то јест, врховни предводник и вођа њихов. Да, бораху се они попут змајева, и многи Нефијци беху побијени рукама њиховим, да, јер сломише надвоје мноштво кацига њихових, да, и пробише мноштво напрсника њихових, и одсекоше много руку њихових. И тако Ламанци удараху у жестокој срџби својој.

45. Ипак, Нефијци беху надахнути вишим разлогом, јер се не бораху за царевину нити моћ већ се бораху за домове своје и слободе своје, жене своје и децу своју, и све своје, да, за своје обреде служења и цркву своју.

46. И чињаху оно што осећаху да је дужност њихова коју имаху према Богу своме, јер Господ им рече, као и очевима њиховим: Уколико нисте кривци за први напад, нити за други, не допустите да будете убијени рукама непријатеља својих.

47. И опет, Господ рече: Браните породице своје и то до крвопролића. Из тог се разлога, дакле, Нефијци бораху са Ламанцима, да би одбранили себе и породице своје и земље своје, отаџбину своју и права своја и вероисповест своју.

48. И догоди се да када људи Моронијеви видеше жестину и срџбу Ламанаца, беху скоро спремни да устукну и побегну пред њима. А Морони, приметивши намеру њихову, одасла речи своје и надахну срца њихова овим мислима – да, мислима о земљама њиховим, слободи њиховој, да, ослобођењу њиховом из ропства.

49. И догоди се да они окренуше на Ламанце, и једним гласом завапише Господу Богу своме за слободу своју и ослобођење своје из ропства.

50. И почеше се одупирати Ламанцима са моћу. И тог истог трена када завапише Господу за слободу своју, почеше Ламанци бежати испред њих и утекоше чак до вода сидонских.

51. Ево, Ламанци беху бројнији, више него дупло од броја Нефијаца. Ипак, беху они потиснути толико да се окупише у једну дружину у долини на обали поред реке Сидона.

52. Стога их војске Моронијеве опколише, да, и то са обе стране реке, јер гле, на истоку беху људи Лехијеви.

53. Кад, дакле Зерахемна, виде људе Лехијеве источно од реке Сидона, и војске Моронијеве западно од реке Сидона, да су опкољени Нефијцима, обузе их ужас.

54. Ево, Морони, када виде ужас њихов, заповеди људима својим да престану да проливају крв њихову.