Причешће нам може помоћи да постанемо свети

Старешина Питер Ф. Меурс,

из Седамдесеторице

Размислите на којих пет начина можемо да увећамо утицај и моћ нашег редовног учешћа у светом обреду узимања причести.

Једно од мојих најранијих сећања јесте сећање на причесне састанке који су се одржавали у нашој кући у Варнамбулу, у Аустралији. У наш огранак је долазило 10–15 људи, а мој отац, један од тројице носилаца свештенства, редовно је имао прилику да благослови причест. Сећам се како сам се осећао док је пажљиво читао речи причесних молитви. Глас му је често подрхтавао кад би осетио Духа. Понекад је морао да застане да би се смирио пре него што заврши молитву.

Као петогодишњак, нисам могао у потпуности да схватим значење свега што се изговарало и чинило; међутим, знао сам да се дешавало нешто посебно. Могао сам да осетим мир и охрабрујући утицај Светог Духа док је мој отац промишљао о Спаситељевој љубави према нама.

Спаситељ је поучио: „И то ћете увек чинити онима који се покају и крсте у име моје. И чинићете то у помен на крв моју коју пролих за вас, да можете посведочити оцу да ме се увек сећате. А ако ме се увек будете сећали, Дух мој биће са вама“ ((3. Нефи 18:11).

Све нас позивам да размислимо на којих пет начина можемо да увећамо утицај и моћ нашег редовног учешћа у светом обреду узимања причести, обреду који нам може помоћи да постанемо свети.

1. Припремимо се унапред

Нашу припрему за причест можемо започети много пре почетка причесног састанка. Субота би могла да буде добар тренутак за размишљање о нашем духовном напретку и припреми.

Смртност је суштински дар на нашем путу постајања налик нашем Небеском Оцу. Неопходно је да на њему наилазимо на искушења и изазове који нам пружају прилике да се мењамо и растемо. Краљ Венијамин је поучио да је „природан човек … непријатељ Богу … и биће заувек и увек, не одазове ли се позивима Светог Духа, и не остави природног човека и не постане светац кроз Помирење Христа Господа“ (Moсија 3:19). Учешће у обреду причести пружа нам прилику да још више прионемо својим срцима и душом уз Бога.

Током припреме, наша срца постају скрушена док изражавамо захвалност за Христово помирење, кајемо се за наше грешке и недостатке, и молимо Оца за помоћ на нашем непрестаном путу постајања више налик Њему. Тада можемо да се радујемо прилици коју нам причешће пружа, да се сетимо Његове жртве и обновимо своју обавезу да држимо све завете које смо склопили.

2. Стигнимо раније

Наше искуство узимања причести може се увећати када стигнемо пре састанка и препустимо се мислима уз уводну музику.

Председник Бојд К. Пакер је поучавао: „Уводна музика, побожно изведена, негује дух. Позива надахнуће.“ „Ово није тренутак,“ Председник Расел М. Нелсон је објаснио „за разговор или преношење порука, већ је тренутак за медитацију у молитви док се вође и чланови духовно припремају за причест.“

3. Певајмо и учимо речи причесних песама

Причесна песма је посебно значајан део нашег причесног искуства. Музика уздиже наше мисли и осећања. Причесна песма има још већи утицај када се усредсредимо на речи и на моћно учење ком поучава. Много учимо из речи као што су „Повређен, сломљен, патио за нас,“ „Запамтимо и уверимо се да су нам срца и руке чисти,“ и „где се правда, љубав и милост састају у божанској хармонији!“

Док певамо химну припремајући се да узмемо симболе, речи могу постати део нашег заветног обавезивања. На пример, размислите о речима: „Волимо те Господе; срца су нам пуна. Твојим изабраним путем ходамо.“

4. Учествујмо духовно у причесним молитвама (видети Moрони 4–5)

Уместо да не обраћамо пажњу на познате речи причесних молитви, можемо много тога научити и још више осетити када духовно учествујемо, размишљајући о обавезама и пратећим благословима који су садржани у овим светим молитвама.

Хлеб и вода се благосиљају и посвећују за наше душе. Подсећају нас на жртву Спаситеља и да нам Он може помоћи да постанемо свети.

Молитве објашњавају да узимамо хлеб у сећање на тело Сина, које нам је дао као откуп, да бисмо се сви квалификовали за васкрсење, и пијемо воду у сећање на крв Сина, коју је Он свесно пролио да бисмо били откупљени под условом покајања.

У молитвама завети почињу речима „Да су вољни“ (Moрони 4:3). Ова фраза може да нам пружи потенцијалну моћ. Да ли смо вољни да служимо и учествујемо? Да ли смо вољни да се мењамо? Да ли смо вољни да се позабавимо својим слабостима? Да ли смо вољни да досегнемо до других и благословимо их? Да ли смо вољни да верујемо Спаситељу?

Када се изговоре обећања и узмемо причест, потврђујемо у нашим срцима да смо вољни да:

Узмемо на себе име Исуса Христа.
Тежимо да држимо све Његове заповести.
Увек Га се сећамо.

Молитва се завршава узвишеним позивом и обећањем: „Да могу увек има Духа Његовог да буде с њима“ (Moрони 4:3).

Павле је написао: „Род је духовни љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера [и] кротост“ (Галатима 5:22–23). Доступни су нам предивни благослови и дарови ако држимо своје завете.

5. Размишљајмо и сећајмо Га се док примамо причесне симболе

Побожни тренуци када носиоци свештенства служе причест могу постати свети у нашим очима.

Док се служи хлеб, можемо размишљати о томе како је, као највиши чин љубави према нама, Спаситељ узео „смрт на себе да може одрешити окове смрти који везују Његов народ“ (Aлма 7:12).

Можемо се присетити величанственог благослова васкрсења које ће „доћи свима … и робовима и слободнима, и мушком и женском, и опакима и праведнима; и неће ни влас с главе њихове бити изгубљена, него ће све бити обновљено у својој савршеној грађи“ (Aлма 11:44).

Док служе воду, можемо се присетити Спаситељеве молбе:

„Јер, гле, ја, Бог, претрпех то за све да не би трпели они који се обрате …

То трпљење проузрочи да ја, као Бог, највећи од свих, уздрхтим од бола, и да крварим из сваке поре и да ми трпи тело и дух - И хтедох да не попијем ту горку чашу, и згрозих се“ (УИЗ 19:16, 18).

Сећамо се да је узео „на себе слабости [наше], да се утроба Његова милошћу испуни, по телу, да би по телу знао како да помогне своме народу у складу са слабостима [нашим]“ (Aлма 7:12).

Док размишљамо о свом причесном искуству, можемо се упитати:

Шта ћу учинити ове недеље да бих се боље припремио за причест?
Да ли бих могао више да допринесем побожности и откривењу који би могли да прате почетак причесног састанка?
Којој доктрини је поучила причесна песма?
Шта сам чуо и осетио док сам слушао причесне молитве?
О чему сам размишљао док је служена причест?

Старешина Дејвид А. Беднар је поучио: „Обред служења причести је свети и понављани позив да се искрено покајемо и обновимо у духу. Чин узимања причести, сам по себи, не ослобађа од греха. Али, док се свесно припремамо и учествујемо у овом светом обреду скрушеног срца и понизног духа, онда имамо обећање да Дух Господњи може увек бити с нама. А посвећујућом моћу Светог Духа као нашег сталног пратиоца, можемо увек имати отпуст наших грехова.“

Сведочим о великом броју благослова који су нам доступни ако радимо на својој припреми и духовном учешћу у причесним обредима. Даље сведочим да су нам ови благослови доступни због љубави нашег Оца на небу и бесконачне помирбене жртве Његовог вољеног Сина, Исуса Христа. У Његово свето име, име Исуса Христа, амен.