Искрена жеља душе
Сваки тренутак драгоцене молитве може бити свето време проведено са нашим Оцем, у име Сина, моћу Светог Духа.
У смртничким борбама никада нисмо препуштени сами себи у извршавању својих задатака, у својим биткама, у суочавањима са недаћама или питањима без одговора. Исус Христ је поучавао параболом да људи треба увек да се моле и да не посустају. Испричао је причу о судији који није поштовао Бога нити имао обзира према људима. У више наврата код њега је долазила једна удовица и молила га да је одбрани од њеног супарника. Неко време судија није марио да јој помогне. Али као резултат њених сталних и доследних молби, судија је коначно помислио: „Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не досађује.”
Онда је Исус објаснио:
„А камоли Бог неће одбранити избраних својих који Га моле дан и ноћ … ?
Кажем вам да ће их одбранити брзо.”
А онда је Господ поставио ово питање: „Али Син човечији кад дође хоће ли наћи веру на земљи?”1
Молитва је од пресудне важности за развијање вере. Када Господ поново дође, да ли ће наћи људе који знају како да се моле са вером и који су спремни да прими спасење? „Јер који год призове име Господње спашће се.”2 Ми смо деца небеског Оца пуног љубави, и можемо уживати у личној комуникацији са Њим када се молимо „искреног срца, са правом намером, имајући веру у Христа”3 а онда делујемо у складу са одговорима које примамо захваљујући подстицајима Светог Духа. Са вером се молимо, слушамо, и послушни смо, да бисмо научили да постанемо једно са Оцем и Сином.4
Молитва вере отвара пут за примање величансвених благослова са неба. Спаситељ је поучио:
„Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се.
Јер сваки који иште, прима, и који тражи, налази, и који куца, отвара му се.”5
Ако очекујемо да примимо, морамо питати, тражити, и куцати. У свом трагању за истином, Џозеф Смит је прочитао из Светих писама: „Ако ли коме од вас недостаје премудрости, нека иште у Бога који даје свакоме без разлике и не кори никога, и даће му се.”6 У његовој молитви вере, небеса су се отворила. Бог Отац и Његов Син, Исус Христ, спустили су се у слави и разговарали са Џозефом Смитом, уводећи раздобље пунине времена. Чудесно исцељење, моћна заштита, божанско знање, ослобађајући опроштај, и драгоцен мир су неки од одговора које примамо када са вером изнесемо „искрену жељу душе.”7
Молимо се свом Оцу у име Исуса Христа, моћу Светог Духа, укључујући тако у своју молитву сва три члана Божанства.
Молимо се свом небеском Оцу и само Њему јер је Он „Бог на небу, који је бескрајан и вечан, од вечности до вечности… , творац неба и земље, и свега што је на њима.” Као наш Творац дао нам је заповест да Га волимо и служимо само Њему, једином живом и правом Богу и да Он буде једино биће коме ћемо се клањати.8
Када се молите небеском Оцу са вером, „он ће вас утешити у невољама вашим... и [можете се гостити] љубављу Његовом.”9 Председник Хенри Б. Ајринг испричао је да су га молитве његовог оца док је губио битку са раком поучиле о дубоком личном односу између Бога и Његове деце:
„Када је бол постао интензиван, налазили смо га ујутру на коленима поред кревета. Био је превише слаб да се врати у кревет. Рекао нам је да је у молитви питао свог небеског Оца због чега мора да трпи толико када се увек трудио да буде добар. Рекао је да је примио љубазан одговор: ‘Богу су потребни храбри синови.’
И тако је војевао до краја, верујући да га Бог воли, да га чује и да ће га подићи. Био је благословен да је рано сазнао и никада није заборавио да је Бог пун љубави на једну молитву удаљености.”10
Молимо се у име Исуса Христа због тога што је наше спасење у Христу, и „нема другог имена под небом датог људима којим би се ми могли спасити.”11 Долазимо Оцу у свето име Исуса Христа12 јер је он наш заступник код Оца и моли за нас.13 Он је патио, пролио крв и умро да би прославио свог Оца, и Његово милостиво залагање за нас отвара пут свима нама за добијање мира у овом животу и вечног живота у свету који долази. Он не жели да патимо дуже или да подносимо више искушења него што је потребно. Жели да се окренемо Њему и дозволимо Му да олакша наша бремена, да излечи наша срца, и да очисти наше душе својом прочишћујућом моћу. Не желимо да узалуд узимамо Његово име понављајући увек исте речи. Искрене молитве изречене у свето име Исуса Христа израз су наше посвећене љубави, наше унутрашње захвалности и наше постојане жеље да се молимо онако као се Он молио, да чинимо онако како је Он чинио, и да постанемо попут Њега.
Молимо се моћу Светог Духа јер онај који тражи у Духу, тражи у складу са вољом Божјом.14 Када се молимо са вером, Свети Дух може усмеравати наше мисли, тако да наше речи буду у складу са вољом Божјом. „Не иштите да бисте у пожудама својим трошили, већ иштите са непоколебљивом чврстином да се не препустите искушењу, већ да служите правом и живом Богу.”15
„Није битно само да знамо како да се молимо, него је једнако важно да знамо како да примимо одговор на наше молитве, да будемо проницљиви, да будемо опрезни, да бисмо могли да видимо са јасном визијом и разумемо са јасном намером Божју вољу и сврху у вези са нама.”16
Председник Ајринг је поделио: „Примао сам одговоре на своје молитве. Ти одговори су били најјаснији онда када би оно што сам желео потиснула неодољива потреба да знам шта Бог жели. То се догађа када се небески Отац обраћа нашем уму мирним, тихим гласом и одговор записује у срцу.”17
Када је Спаситељ ушао у Гетсемански врт, душа Му је била силно жалосна, и то на смрт. У својој агонији, једина особа којој се могао обратити био је Његов Отац. Молио је: „Ако jе могуће да ме мимоиђе чаша ова.” Али је додао: „Али опет не како ја хоћу него како Ти.”18 Иако безгрешан, Спаситељ је позван да претрпи „боли и невоље и искушења сваке врсте”, укључујући болести и слабости свог народа. „[Он] трпи по телу да би могао преузети на себе грехе свога народа, да би избрисао преступе њихове по моћи избављења Његовог.”19 Tри пута се молио: „Оче, нека буде воља Твоја.”20 Он није уклонио чашу. У понизној, верној молитви био је ојачан да настави даље и испуни своју божанску мисију припреме за наше спасење, да бисмо могли да се покајемо, верујемо, будемо послушни и стекнемо благослове вечности.
Одговори које примамо у молитви можда нису оно што смо желели. Али у невољи, наше молитве постају жила куцавица љубави и благе милости. У својој молитви, можемо бити ојачани да наставимо даље и испунимо све оно што нам је одређено. Својим свецима који живе у опасним временима, Господ каже: „Нека се утеше срца ваша… Јер свако је тело у рукама мојим. Смирите се и знајте да сам ја Бог.”21
Било да се молимо у осами, са својим породицама, у цркви, или у храму или било где да се налазимо; било да се молимо скрушеног срца и раскајаног духа тражећи небеску мудрост или снагу да издржимо, увек се молимо пуним срцем, непрекидно блиски са Богом ради сопствене добробити и добробити оних око нас. Искрене жеље изражене у духу захвалности за обилне благослове и захвалност за животне лекције усађују у наша срца постојану веру у Христа, „блиставу наду”, „љубав према Богу и свим људима.”22
Молитва је дар од Бога. Никада не треба да се осећамо изгубљени или сами. Сведочим да сваки тренутак драгоцене молитве може бити свето време проведено са нашим Оцем, у име Сина, моћу Светог Духа. У свето име Исуса Христа, амен.