Рад на породичној историји и храмском делу: Печаћење и исцељење

Старешина Дејл Г. Ренлунд

Веће дванаесторице апостола

Када сакупљамо своју породичну историју и идемо у храм у корист својих предака, Бог испуњава обећане благослове истовремено са обе стране вела.

Породични односи могу бити нека од најдрагоценијих а ипак најизазовних искустава са којима се сусрећемо. Многи од нас су се суочили са неком врстом размимоилажења у својим породицама. До таквог размимоилажења је дошло између два хероја обнове Цркве Исуса Христа у овим последњим данима. Парли и Орсон Прат су били браћа, рани обраћеници и заређени апостоли. Обојица су се суочила са искушавањем вере, али су прошли кроз њега са непоколебљивим сведочанством. И један и други су се жртвовали и дали значајан допринос истини.

Током периода у Наувуу, њихов однос је постао затегнут, што је кулминирало жестоким јавним сукобом 1846. године. Дошло је до дубоког и дуготрајног раздора. Парли је првобитно писао Орсону како би решили проблем, али Орсон није одговорио. Парли је одустао, сматрајући да је преписка заувек завршена, осим ако је Орсон не покрене.

Неколико година касније, у марту 1853. године, Орсон је сазнао за пројекат објављивања књиге о потомцима Вилијама Прата, првог америчког претка браће. Орсон је почео да плаче „као мало дете” док је гледао ту даргоцену историју породице. Срце му је смекшало и одлучио је да изглади односе са својим братом.

Орсон је написао Парлију: „Eво, мој драги брате, нема ни једног међу потомцима нашег претка, поручника Вилијама Прата, ко је толико заинтересован за истраживање његових потомака као што смо то ми.” Орсон је био један од првих који је схватио да свеци последњих дана имају обавезу да истражују и сакупљају податке из породичне историје како бис могли извршити заступничке обреде за своје претке. У писму је наставио: „Знамо да је Бог наших очева имао удела у томе… Тражим да ми опростиш што сам био толико немаран у писању… Надам се да ћеш ми опростити.” Упркос њиховим неуздрманим сведочанствима, њихова љубав према прецима била је катализатор за поправљање пукотине, зарастање рана и тражење да се прими и да опроштај.

Када нас Бог води да нешто учинимо, често има много циљева на уму. Рад на породичној историји и храмском делу не благосиља само мртве, него и живе. За Орсона и Парлија, окренуо је њихова срца једно према другом. Рад на породичној историји и храмском делу обезбедио је снагу потребну за исцељење онога чему је било потребно исцељење.

Као чланови Цркве, имамо божански одређену дужност да трагамо за нашим прецима и сакупљамо породичну историју. То је далеко више од популарног хобија, јер су обреди спасења неопходни за сву Божју децу. Треба да пронађемо појединости о нашим прецима који су умрли, а нису примили обреде спасења. Те обреде можемо заступнички извршити у храму, а наши преци могу сами одлучити да ли ће их прихватити. Такође смо охрабрени да помогнемо члановима одељења и кочића са именима чланова њихових породица. Невероватно је и задивљујуће што захваљујући раду на породичној историји и храмском делу можемо помоћи у откупљењу мртвих.

Али, када се укључимо у рад на породичној историји и храмском делу, имаћемо и „исцељујуће” благослове које су нам обећали пророци и апостоли. Ови благослови су такође невероватно задивљујући због свог обима, јединствености и утицаја на смртност. Ова дугачка листа обухвата те благослове:

Веће разумевање о Спаситељу и Његовој помирбеној жртви.
Већи утицај Светог Духа да осећамо снагу и усмерење за своје животе.
Већа вера, тако да обраћење Спаситељу постаје дубоко и трајно.
Увећана способност и мотивација за учење и покајање због разумевања тога ко смо, одакле долазимо, и јасније визије о томе куда идемо.
Већи утицај моћи прочишћења, посвећења, и промене у нашем срцу,
Више радости због веће способности да осетимо Господњу љубав.
Више благослова за породицу, без обзира на нашу садашњу, прошлу или будућу ситуацију, или несавршеност нашег породичног стабла.
Већа љубав и уважавање према прецима и живин рођацима, тако да се више не осећамо самима.
Већа моћ да препознамо шта треба исцелити, и тако, уз Господњу помоћ служити другима.
Већа заштита од искушења и све већег утицаја противника, и
Више помоћи у исцељењу забринутог, сломљеног или узнемиреног срца и исцељење свих рана.

Ако сте се молили за један од ових благослова, укључите се у рад на породичој историји и храмском делу. Будете ли чинили тако, ваше молитве биће услишене. Када вршимо обреде у корист преминулих, Божја деца на земљи примају исцељење. Не изненађује што је председник Расел М. Нелсон у свом првом говору као председник Цркве изјавио: „Ваше служење у храму и ваша служба прецима благословиће вас са више личних откривења и мира. И ојачаће вашу преданост да останете на путу завета.”

Један од ранијих пророка такође је предвидео благослове за живе и мртве. Небески гласник је показао Језекиљу у визији храм са водом која тече из њега. Језекиљу је речено:

„Ова вода тече… и спушта се у поље… [и] кад дође у [мртво] море, његова ће вода постати здрава.

И све животиње што се мичу куда год дођу ове реке, биће живе… јер кад дође ова вода онамо, друга ће постати здрава, и све ће бити живо где ова река дође.”

Треба обратити пажњу на две особине ове воде. Прво, иако мали ток није имао притока, растао је све док није постао моћна река, и што је даље напредовао, постајао је све шири и дубљи. Исто се дешава са благословима који потичу из храма, када се појединци запечате као породице. Значајни раст се одвија како у прошлости, тако и у будућности и продужава се током генерација када обреди печаћења спајају породице.

Друго, река је обновила све што је дотакла. Благослови храма су слични - имају незаменљиву моћ исцељења. Благослови храма могу довести до лечења срца и живота, као и породице.

Навешћу пример. Године 1999. младић по имену Тод се онесвестио због пуцања крвног суда у мозгу. Иако су Тод и његова породица били чланови, спорадично су долазили у Цркву и нико од њих није искусио благослове храма. Последње ноћи Тодовог живота, његова мајка Бети седела је поред његове постеље држећи га за руку и рекла: „Тоде, ако заиста мораш да одеш, обећавам ти да ћу се побринути да се за тебе обави храмско дело.” Следећег јутра, Тодов мозак је проглашен мртвим. Хирурзи су пресадили Тодово срце мом пацијенту, невероватној особи по имену Род.

Неколико месеци након трансплантације Род је сазнао ко је донаторска породица и почео да контактира са њима. Отприлике две године касније Тодова мајка Бети позвала је Рода да буде присутан када је први пут отишла у храм. Род и Бети први пут су се срели у небеској соби Храма Сент Џорџ у Јути.

Неко време након тога умро је Тодов отац - Бетин муж. После неколико година, Бети је замолила Рода да заступа њеног преминулог сина у примању његових храмски обреда. Род је то учинио са захвалношћу, а заступнички рад је завршен у соби за печаћење Храма Сент Џорџ у Јути.Бети се запечатила за покојног мужа клечећи за олтаром насупрот свом унуку који је служио као заступник. Затим је, сузних очију, климнула Роду да им се придружи за олтаром. Род је клекнуо поред њих, делујући као заступник њеног сина, Тода, чије срце још увек куца у Родовим грудима. Родов донатор срца, Тод, запечатио се својим родитељима за сву вечност. Тодова мајка је одржала обећање које је дала свом сину на самрти пре много година.

Али причи овде није крај. Петнаест година након трансплантације срца, Род се верио и замолио ме да извршим печаћење у Храму Прово у Јути. На дан венчања, упознао сам Рода и његову дивну невесту, Ким, у просторији поред собе за печаћење у којој су чекали њихова породица и блиски пријатељи. После кратког разговора са Родом и Ким, питао сам да ли имају неко питање.

Род је рекао: „Да. Породица мог донатора је овде и желео бих да вас упознам.

Био сам изненађен и упитао: „Да ли то значи да су овде? Сада?

Род је одговорио: „Да.ˮ

Закорачио сам иза угла и позвао породицу из просторије за печаћење. Бети, њена ћерка и зет су нам се придружили. Род је загрлио Бети и захвалио се на доласку, а затим ме је упознао са њом. Рекао је: „Бети, ово је старешина Ренланд Он је доктор који се годинама бринуо о срцу твог сина.ˮ Пришла ми је и загрлила ме. И наредних неколико минута били су испуњени загрљајима и сузама радости.

Када смо се смирили, прешли смо у собу за печаћење где су се Род и Ким запечатили за време и сву вечност. Род, Ким, Бети и ја можемо да посведочимо да је небо било веома близу, да су уз нас били други који су раније прошли кроз вео смртности.

Бог, у својој бесконачној моћи, печати и исцељује појединце и породице упркос трагедији, губитку и тешкоћама. Понекад упоређујемо осећања која доживљавамо у храму када ухватимо мали наговештај тога како небо изгледа. Тога дана у храму Прово у Јути, чуле су се следеће речи К. С. Луиса: „[Смртници] кажу о неким смртничким патњама: ‘Нема будућег блаженства које то може надокнадити’, не знајући да ће Небо, када стигнемо тамо, радити уназад па ће чак и ту агонију преокренути у славу… Благословени ће рећи: ‘Никада нисмо ни живели на другом месту осим на небу.’”

Бог ће нас ојачати, помоћи ће нам и подржати нас; и наше највеће жалости посветиће за наше добро. Када сакупљамо своју породичну историју и идемо у храм у корист својих предака, Бог истовремено испуњава многе од тих обећаних благослова са обе стране вела. На исти начин благословени смо када помажемо члановима наших одељења и кочића. Чланови који не живе у близини храма такође примају ове благослове као резултат своје посвећености раду на породичној историји, прикупљању података о својим прецима за вршење храмских обреда.

Међутим, председник Расел М. Нелсон је упозорио: „Можемо цео дан бити надахнути искуствима других у вези са храмом и породичном историјом. Међутим, да бисмо и сами доживели ту радост, морамо нешто учинити.” Наставио је: „Позивам вас да уз молитву размотрите какву жртву - пожељно је жртвовање времена - можете учинити да бисте више радили на храмском делу и породичној историји.” Ако прихватите позив председника Нелсона, открићете и окупити своју породицу, и повезати се са њом. Осим тога, благослови ће притицати вама и вашој породици попут реке о којој је говорио Језекиљ. Пронаћи ћете исцељење за оно што треба да буде исцељено.

Орсон и Парли Прат доживели су утицај исцељења и печаћења захваљујући раду на породичној историји и храмском делу на почетку овог раздобља. Бети, њена породица и Род су то доживели. Можемо и ми. Захваљујући Његовој помирбеној жртви, Исус Христ даје ове благослове свима, покојнима и живима. Због тих благослова, открићемо да, метафорички, „никада нисмо ни живели на другом месту осим на небу”. Тако сведочим у име Исуса Христа, амен.