Надахнуто послуживање
Светог Духа најлакше примамо када смо усредсређени на служење другима. Због тога имамо свештеничку одговорност да служимо у Спаситељево име.
Моја вољена браћо, захвалан сам за повластицу да вам се обратим на овој историјској генералној конференцији. Подржали смо председника Расела М. Нелсона као 17. председника Цркве Исуса Христа светаца последњих дана. Како сам био благословен да радим са њим сваког дана, осетио сам потврду oд Духа да је председник Нелсон позван од Бога да води Господњу истиниту Цркву.
Такође, моје сведочанство је да је Господ позвао старешину Герита В. Гонга и старешину Улисеса Соареса да служе као чланови Већа дванаесторице апостола. Волим их и подржавам. Својим послуживањем благословиће животе широм света као и животе многих генерација.
Ова конференција је историјска из још једног разлога. Председник Нелсон је најавио надахнути корак напред у плану успостављеном од Господа за Његову Цркву. Тај план укључује нову структуру за свештеничка већа у одељењима и кочићима како бисмо могли боље да испунимо своје свештеничке одговорности. Све те одговорности имају везе са нашом свештеничком бригом за децу нашег Оца.
Господњи план за Његове свеце да обезбеде брижну негу имао је, током година, много облика. У раним данима Навуа, пророку Џозефу Смиту био је потребан организован начин да се побрине за поплаву, претежно осиромашених обраћеника који су долазили у град. Четворо мојих прародитеља били су међу њима - Ајрингови, Бенионијеви, Ромнијеви и Смитови.Бригу о тим свецима пророк је организовао географски. У Илиноису су те градске поделе назване „одељења”.
Када су се свеци кретали преко прерије, њихова брига за друге била је организована у „дружинеˮ. Један од мојих прадедова са очеве стране враћао се са мисије у данашњу Оклахому када је срео дружину на путу. Био је тако слаб од болести да су он и његов сарадник лежали на леђима у малим колима.
Вођа дружине послао је две младе жене да помогну, ма ко да се налази у тим усамљеним колима. Једна од њих, млада сестра која се обратила у Швајцарској, бацила је поглед на једног мисионара и осетила самилост. Спасила га је та дружина светаца. Довољно се опоравио да би остатак пута ходао до долине Солт Лејка са својом младом спаситељицом поред себе. Заљубили су се и венчали. Он је постао мој прадеда Хенри Ајринг, а она моја прабаба Марија Бомели Ајринг.
Годинама касније, када су људи говорили о великим тешкоћам при преласку преко континента, рекла је: „Ах не, није било тешко. Док смо ходали, целим путем смо разговарали о томе какво је чудо што смо обоје пронашли истинито Јеванђеље Исуса Христа. Било је то најсрећније време којег могу да се сетим.ˮ
Од тог времена Господ је користио разне начине да би помогао својим свецима да се брину једни о другима. Сада нас је благословио ојачаним и уједињеним већима на нивоу одељења и кочића - већима која сарађују у координацији са свим организацијама одељења
Локална одељења, дружине и ојачана већа захтевали су барем две ствари како би били успешни у Господњој намери да његови свеци брину једни о другима на начин на који Он брине о њима. Успели су када су Христову љубав према другима свеци стављали изнад својих личних интереса. Света писма је називају „милосрђе… чиста љубав Христова” (Moрони 7:47). И успели су када Свети Дух води онога који негује, да зна оно што Господ зна да је најбоље за особу којој се Он труди да помогне.
Последњих недеља чланови Цркве су много пута деловали у мојој присутности, као да су некако предвидели шта ће Господ учинити, како је најављено данас. Навео бих само два примера. Први, једноставан причесни говор 14-годишњег учитеља у Ароновом свештенству, који разуме шта свештеничке вође могу постићи у својој служби за Господа. Други пример, носилац Мелхиседековог свештенства који је, с љубављу Христовом, био надахнут да служи једној породици.
Најпре, дозволите ми да вам пренесем речи младог мушкарца који је говорио на причесном састанку одељења. Био сам присутан. Покушајте да се сетите какви сте ви били када сте имали 14 година и послушајте га како каже више него што би се од младића тих година очекивало да зна:
„Чим сам прошле године напунио 14 година заиста сам заволео што сам члан већа учитеља у нашем одељењу. Учитељ и даље има све одговорности ђакона и још неке нове.
Будући да су неки од нас учитељи, други ће то бити једног дана, а сви у Цркви су благословени свештенством, стога је за све нас важно да знамо више о дужностима учитеља.
Пре свега, у Учењу и заветима 20:53 се каже: ‘Учитељева дужност је да бдије над Црквом увек, и буде уз њих и јача их.’
Следеће, у Учењу и заветима 20:54-55 се каже:
„‘И да пази да не буде у Цркви никаквих недела, ни међусобне грубости, ни лажи, заједљивости ни зла говорења;
И гледа да се Црква често састаје, и такође да сви чланови врше дужност своју.’”
Млади мушкарац је наставио:
„Господ нам каже да је наша одговорност не само да бринемо о Цркви, него и о људима у Цркви онако како би то Христ чинио јер је ово Његова Црква. Ако се трудимо да држимо заповести, будемо љубазни према другима, будемо поштени, пријатељи и уживамо у заједништву, тада ћемо моћи да имамо Духа са собом и знамо шта Небески Отац жели да чинимо. Ако се не трудимо, тада не можемо испунити свој позив.”
Наставио је речима:
„Када учитељ одлучи да буде праведан пример тако што је добар кућни учитељ, поздравља се са члановима у Цркви, припрема причест, помаже код куће и миротворац је, бира да поштује своје свештенство и испуњава свој позив.
Бити добар учитељ не значи само бити одговоран када смо у Цркви или на црквеним активностима. Апостол Павле је поучио: ‘Буди углед вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти’ (1. Tимотију 4:12).”
Млади мушкарац је затим рекао:
„Без обзира на то где смо или што радимо, можемо бити добар пример праведности у свако доба и на сваком месту.
„Мој тата и ја смо кућни учитељи Брауновима. Сваки пут када одемо тамо одлично се проведем и упознајем их. Нешто што ми се веома допада код Браунових је да када год одемо тамо, вољни су да слушају и увек поделе добре приче.
Када добро познајемо људе у одељењу због кућног поучавања, лакше је обављати следећу дужност учитеља, а то је поздравити се са члановима Цркве. Помагање људима да се осећају добродошлима и укљученима у Цркву помаже свим члановима одељења да се осећају вољенима и спремнима да узму причест.
Након што поздраве чланова који су дошли у Цркву, учитељи сваке недеље помажу припремањем причести. Заиста уживам у послуживању и припремању причести у овом одељењу јер су сви веома побожни. Увек осећам Духа када припремам и послужујем причест. За мене је прави благослов што то могу да чиним сваке недеље.
Нека служења, попут послуживања причести, нешто су што људи виде и захвале нам се на томе, али друга служења попут припреме причести обично се раде тако да је нико не примети. Није важно дали нас људи виде када служимо; оно што је важно је да Господ зна да смо Му служили.
Као учитељи, увек треба да се трудимо да јачамо Цркву, своје пријатеље и породице испуњавањем својих свештеничких одговорности. Није увек лако, али Господ нам не даје заповести ‘осим ако нам не припреми пут да мо[жемо] извршити оно што [нам] заповеди’ (1. Нефи 3:7).”
Како се овај млади мушкарац приближавао крају, све више сам био задивљен његовом зрелошћу и мудрошћу. „Знам да ћемо постати бољи ако изаберемо да следимо [Исуса Христа].”
Друга прича о свештеничком служењу је од пре месец дана, са причесног састанка одељења.И овога пута сам био присутан. У овом случају, старији носилац Мелхиседековог свештенства није знао да је, док је говорио, описао управо оно што Господ жели да се догоди са ојачаним свештеничким већима. Ово је његова прича.
Он и његов сарадник у кућном поучавању били су задужени за поучавање седам породица. Скоро нико од њих није желео посете. Када би кућни учитељи отишли до њихових станова, одбили би да отворе врата. Када су им телефонирали, нису одговарали на позив. Када су остављали поруку, позив није био узвраћен. Овај старији сарадник на крају је одлучио да послужује писањем писама. Чак је почео да користи светло жуте коверте у нади да ће добити одговор.
Једна од седам породица била је мање активна неудата сестра која је емигрирала из Европе. Имала је двоје мале деце.
Након многих покушаја да успостави контакт са њом, примио је текстуалну поруку. Отворено га је обавестила да је презапослена да би могла да се састане са кућним учитељима. Радила је два посла и уз то је била у војсци. Њен главни посао био је посао полицијске службенице, а циљ јој је био да постане детективка, а затим се врати у своју родну земљу и настави свој посао тамо.
Кућни учитељ никада није био у могућности да је посети код куће. Повремено би јој послао поруку. Сваког месеца јој је слао ручно писано писмо, поред празничних честитки за свако дете.
Није примио ниједан одговор. Али она је знала ко су њени кућни учитељи, како да их контактира и да ће они бити истрајни у својој свештеничкој служби.
Затим је једног дана примио хитну поруку од ње. Очајнички јој је била потребна помоћ. Није знала ко је бискуп, али је знала своје кућне учитеље.
За неколико дана, требало је да напусти државу због једномесечне војне вежбе. Није могла да поведе децу са собом. Њена мајка, која је требало да брине о њеној деци, управо је одлетела у Европу да би се побринула о свом супругу који је имао хитни медицински случај.
Ова мање активна неудата сестра имала је довољно новаца да купи карту до Европе за своје најмлађе дете, али не и за свог 12-годишњег сина, Ерика. Питала је свог кућног учитеља да ли би могао да пронађе добру породицу из Цркве да приме Ерика у свој дом на 30 дана!
Кућни учитељ је одговорио да ће дати све од себе. Затим је контактирао са својим свештеничким вођама. Бискуп, који је био председавајући високи свештеник, дао му је одобрење да се обрати члановима одељењског савета, укључујући и председницу Потпорног друштва.
Председница Потпорног друштва брзо је пронашла четири добре породице из Цркве, са децом отприлике Ериковог узраста, који би га узели у свој дом на по недељу дана. У следећих месец дана, ове породице су храниле Ерика, пронашле место за њега у својим већ претрпаним становима или малим домовима, водиле га на своје раније планиране летње породичне активности, доводиле у Цркву, укључиле у своје породичне кућне вечери, и тако даље.
Неке породице имале су дечаке Ериковог узраста, и они су га укључили у своје састанке и активности већа ђакона. Током тих 30 дана, Ерик је по први пут у свом животу био у Цркви сваке недеље.
Након што се његова мајка вратила са обуке, Ерик је наставио да долази у Цркву, обично са једном од те четири породице добровољаца из Цркве или другима који су му постали пријатељи, укључујући кућне учитељице његове мајке. Временом је заређен у ђакона и почео је редовно да служи причест.
А сад, замислимо Ерикову будућност. Нећемо бити изненађени ако постане вођа у Цркви у домовини своје мајке, када се његова породица тамо врати - све због светаца који су радили заједно у јединству, под бискуповим вођством, како би моћу Светог Духа и због милосрђа у својим срцима служили другима.
Знамо да је милосрђе неопходно да бисмо били спашени у царству Божјем. Морони је написао: „А уколико не будете имали милосрђа, нипошто не можете бити спашени у царству Божјем” (Moрони 10:21; такође видети Eтер 12:34).
Такође знамо да је милосрђе дар који нам се удељује након свега што можемо учинити. Морамо се „молити Оцу свом снагом срца, да се испуни[мо] оном љубављу коју Он подари свима онима који су прави следбеници Сина Његовог, Исуса Христа” (Moрони 7:48).
Чини ми се да Светог Духа најлакше примамо када смо усредсређени на служење другима. Због тога имамо свештеничку одговорност да служимо у Спаситељево име. Када смо укључени у служење другима, мање мислимо на себе, и Свети Дух нас може лакше походити и помоћи нам у нашем доживотном настојању да имамо дар милосрђа.
Износим своје сведочанство да је Господ већ закорачио великим кораком напред у свом плану за нас да постанемо надахнутији и милосрднији у нашем свештеничком послуживању. Захвалан сам за Његову љубав коју нам тако великодушно даје. Тако сведочим у свето име Исуса Христа, амен.