Нека Свети Дух буде ваш водич
Какав неупоредиви дар долази онима који имају веру у Исуса Христа. Тај дар је Свети Дух.
Ове ускршње недеље наше мисли су окренуте васкрсењу Господа Исуса Христа и празној гробници, која сваком вернику даје наду у Христову победу над, иначе сигурном, смрћу. Попут апостола Павла верујем да као што је Бог „подигао Христа из мртвих оживеће [тако] и [наша] смртна телеса Духом својим који живи у [нама].”
Оживети значи учинити живим. Баш као што Христ, моћу свога васкрсења, враћа наша тела у живот након телесне смрти, тако може оживети и нас или учинити нас живима након духовне смрти. У књизи Мојсијевој читамо да је Адам прошао прошао кроз такво оживљавање: „[Aдам] беше крштен, и Дух Божји сиђе на њега, и тако он беше рођен од Духа, и постаде оживљен у унутрашњем човеку.
Какав неупоредиви дар долази онима који имају веру у Исуса Христа. Тај дар је Светих Дух, који нам даје оно што се у Новом завету назива живот у Христу. Али, узимамо ли понекад такав дар здраво за готово?
Браћо и сестре, изванредна је повластица „има[ти] Светог Духа за водича [наш]егˮ како је приказано у следећој причи.
За време Корејског рата, заставник Френк Блер је служио на теретном броду за транспорт трупа, који је био стациониран у Јапану. Брод није био довољно велик да би имао службеног капелана па је капетан замолио брата Блера да буде бродски, незванични капелан, приметивши да је младић особа од вере и начела, веома поштован међу целом посадом.
Заставник Блер је написао: „Наш је брод био захваћен јаким тајфуном. Таласи су достизали висину око 14 метара. Био сам на стражи… у тренутку када је један од наша три мотора престао да ради и пријављена је пукотина по средњој линији брода. Преостала су нам два мотора, од којих је један радио са пола снаге. Били смо у озбиљној невољи.ˮ
Заставник Блер је завршио стражу и спремао се за спавање када је капетан покуцао на његова врата. Упитао је: „Да ли бисте, молим вас, могли да се помолите за овај брод?ˮ Наравно, заставник Блер је пристао.
У том тренутку заставник Блер је једноставно могао да се помоли: „Небески Оче, молим те да благословиш овај брод и сачуваш насˮ, и да онда оде у кревет. Уместо тога, молио се да сазна да ли постоји нешто што би он могао да учини како би осигурао безбедност брода. Као одговор на молитву заставника Блера, Свети Дух га је подстакао да оде на мост, поразговара са капетаном и сазна више. Сазнао је да капетан покушава да одреди колико брзо треба да раде преостали мотори. Заставник Блер се вратио у своју кабину како би се поновно помолио.
Молио се: „Шта ја могу да учиним како бих помогао у решавању проблема са моторима?”
Као одговор на то, Дух Свети му је шапнуо да треба да прошета бродом и осмотри како би сакупио више информација. Поново се вратио до капетана и затражио од њега одобрење да се прошета палубом. Тада је, са конопцем за спасавање везаним око струка, изашао у олују.
Стојећи на крми, приметио је огромне пропелере када су излазили из воде док је брод прелазио преко таласа. Само је један био потпуно у функцији и врло брзо се окретао. После тог осматрања, заставник Блер се поновно помолио. Примио је јасан одговор да је преостали добар мотор под превеликим оптерећењем и да треба да успори. Стога се вратио код капетана и препоручио му то. Капетан је био изненађен, рекавши му да му је бродски механичар управо предложио потпуно супротно – да повећају брзину доброг мотора како би побегли из олује. Ипак, капетан се одлучио за предлог заставника Блера и успорио је мотор. Брод је до зоре био на сигурном, у мирним водама.
Само два сата касније, добар мотор је потпуно престао да ради. Са пола снаге у преосталом мотору, брод се једва домогао луке.
Капетан је рекао заставнику Блеру: „Да нисмо успорили тај мотор на време, изгубили бисмо га усред олује.ˮ
Без тог мотора, не би било начина да се управља њиме. Брод би се преврнуо и потонуо. Капетан је захвалио младом официру СПД-а и рекао да верује како је слеђење духовног подстицаја заставника Блера спасило брод и његову посаду.
Дакле, ова је прича прилично драматична. Мада је мало вероватно да ћемо се суочити са тако опасним околностима, ова прича даје важне смернице о томе како можемо чешће примати вођство Духа
Прво, када је реч о откривењу, морамо исправно ускладити свој пријемник са небеском фреквенцијом. Заставник Блер је живео чистим и верним животом. Да није био послушан, не би имао духовну сигурност неопходну да се моли као што се молио за безбедност свог брода и прими такво одређено вођство. Свако од нас мора уложити напор да би ускладио свој живот са Божјим заповестима како би нас Он усмеравао.
Понекада не можемо чути небески сигнал јер нисмо достојни. Покајање и послушност су пут према поновном успостављању јасне комуникације. Старозаветна реч за покајање значи „окренути сеˮ или „преокренути сеˮ. Када осећате да сте далеко од Бога, треба само да донесете одлуку да се окренете од греха и суочите са Спаситељем, где ћете Га наћи како вас чека раширених руку. Он је спреман да вас води, а ви сте тек за молитву далеко од поновног примања тог вођства.
Друго, заставник Блер није само замолио Господа да реши његов проблем. Питао је шта би он могао да учини да би био део решења. И ми такође можемо питати: „Господе, шта треба да учиним да бих био део решења?” Уместо да само набрајамо своје проблеме у молитви и тражимо од Господа да их реши, требало би да тражимо проактивне начине примања Господње помоћи и обавежемо се на деловање у складу са вођством Духа.
Постоји трећа важна лекција у причи заставника Блера. Да ли се могао молити са таквом мирноћом и сигурношћу да није у другим приликама примио вођство Духа? Долазак тајфуна није тренутак за брисање прашине са дара Светог Духа и откривање како га користити. Овај младић је јасно следио модел који је користио много пута раније, укључујући време када је био пуновремени мисионар. Вођство Светог Духа као нашег водича потребно нам је у мирним водама како бисмо Његов глас непогрешиво препознали у најјачој олуји.
Неки мисле да не би требало да очекујемо свакодневно вођство Духа јер „није право да [Бог] заповеда у свемуˮ, иначе бисмо постали лење слуге. Међутим, овај стих су примили неки од првих мисионара који су тражили од Џозефа Смита откривење које су требали да приме сами за себе. Господ им је у претходном стиху рекао да дођу на мисијско поље „како се буду саветовали између себе и мене.”
Ти мисионари су желели одређено откривење о својим плановима путовања. Још нису били научили да траже сопствено усмерење у личним питањима. Господ је овај став назвао каквим јесте: лењост. Први чланови Цркве можда су били веома срећни што имају истинитог пророка, да су били у опасности да пропусте да науче како да сами приме откривење. Бити духовно самостални значи бити способни да чујемо Господњи глас преко Његовог Духа за сопствени живот.
Алма је саветовао свог сина да се „саветуј[е]… са Господом у свим делима својим.” Живети на такав начин - што често називамо „живети по Духуˮ - велика је повластица. То доноси осећај спокоја и сигурности као и плодове Духа попут љубави, радости и мира.
Способност заставника Блера да прими откривење спасла је њега и морнаре са његовог брода од олује која је беснила. Данас су такве олује другачијег облика. Парабола из Мормонове књиге о стаблу живота пружа моћну слику о томе како остварити духовну сигурност у таквом свету. У овом сну говори се о изненадној мрачној маглуштини која се подигла како би донела духовно уништење члановима Цркве који су кренули путем назад према Богу.
Размишљајући о овој слици, у мислима видим гомилу људи како путују тим путем, неки рукама чврсто држећи гвоздену шипку, али и многе друге како једноставно следе стопе људи испред себе. Овај други приступ не захтева пуно размишљања или труда. Можете једноставно чинити и мислити оно што други чине и мисле. То функционише добро када је време сунчано. Али, олује обмане и сумаглице лажи подижу се без упозорења. У оваквим ситуацијама, познавање гласа Светог Духа је питање духовног живота и смрти.
Нефијево моћно обећање је да „који год послушају реч Божју, и чврсто је се буду држали, неће никада страдати, нити их могу савладати и заслепити искушења и распаљене стреле противника, да их до уништења доведу.”
Слеђење стопа људи испред вас на путу није довољно. Не можемо само чинити и мислити оно што други чине и мисле: морамо живети животом вођеним Духом. Свако од нас се мора сопственом руком држати за гвоздену шипку.Тада можемо приступити Господу са понизном сигурношћу, знајући да ће нас Он „водит[и]… за руку, и дати [нам] одговор на молитве [наше].” У име Исуса Христа, амен.