Божанско незадовољство
Божанско незадовољство нас може подстаћи да делујемо са вером, следимо Спаситељеве позиве да чинимо добро и да Му понизно препустимо своје животе.
Када сам била у основној школи, ишли смо кући асфалтираним путем која се протезао напред и назад узбрдо. Постојао је још један, неасфалтиран пут, назван „стаза за дечаке”. Стаза за дечаке је била земљани пут који је ишао право узбрдо. Био је краћи али много стрмији. Као девојчица, знала сам да могу да идем било којим путем којим иду и дечаци. Што је још важније, знала сам да живимо у последњим данима и да ћу морати да радим тешке ствари, попут пионира - и желела сам да будем спремна. Тако сам повремено заостајала за својом групом пријатеља на асфалтираном путу, изувала се и боса ходала стазом за дечаке. Покушавала сам да ојачам ноге.
Као девојчица из Школице мислила сам да је то оно што могу учинити да бих се припремила. Сад знам другачије! Уместо да босонога ходам планинским стазама, знам да могу да припремим ноге за ходање путем завета одазивајући се на позиве Светог Духа. Јер Господ, преко свог пророка, позива све нас да живимо и бринемо на „узвишенији и светији начин” и да „корачамо навише”.
Ови пророчки позиви на деловање, заједно са нашим урођеним осећајем да можемо чинити боље и бити боље, понекад изазивају у нама оно што је старешина Нил А. Максвел назвао „божанско незадовољство”. Божанско незадовољство долази када упоређујемо „оно што јесмо [са] оним што имамо моћ да постанемо”. Сви ми, ако смо искрени, осећамо јаз између онога где смо и ко смо и где и ко желимо да постанемо. Чезнемо за већом личном способношћу. Та осећања имамо јер смо кћери и синови Божји, рођени са Христовом светлом, а ипак живимо у палом свету. Ова осећања су дата од Бога и подстичу нас да делујемо.
Треба да подстичемо осећања божанског незадовољства која нас позивају на узвишенији пут, док препознајемо и избегавамо Сотонин фалсификат - паралишуће обесхрабрење. То је драгоцени простор у који Сотона једва чека да ускочи. Можемо изабрати да идемо вишим путем, који нас води ка тражењу Бога и Његовог мира и благодати, или можемо слушати Сотону који нас бомбардује порукама како никада нећемо бити довољно добре: довољно богате, довољно паметне, довољно лепе, ништа довољно. Наше незадовољство може постати божанско или деструктивно.
Делујте са вером
Један од начина да разликујемо божанско незадовољство од Сотониног фалсификата јесте то што ће нас божанско незадовољство водити да делујемо са вером. Божанско незадовољство није позив да останемо у својој зони удобности, нити ће нас водити у очајање. Научила сам да када размишљам о свему што нисам, не напредујем и много ми је теже да осетим и следим Духа.
Као младић, Џозеф Смит је постао јасно свестан својих недостатака и забринуо се за „добробит [своје] бесмртне душеˮ. Према његовим речима, ум му је постао изузетно узнемирен, јер је осећао кривицу за своје грехе, и сматрао је да мора да тугује због сопствених греха и греха света. То га је навело на „озбиљно размишљање и велику нелагодност”. Да ли вам ово звучи познато? Да ли вам је нелагодно или сте потресене због својих недостатака?
Па, Џозеф је учинио нешто. Испричао је: „Често сам говорио себи: Шта треба да чиним?” Џозеф је деловао са вером. Окренуо се Светим писмима, прочитао позив у Jaковљевој посланици 1:5, и обратио се Богу за помоћ. Виђење које је имао покренуло је Обнову. Колико сам захвална што је божанско незадовољство, период нелагодности и збуњености, подстакао Џозефа на верно деловање.
Следите подстицаје да чините добро
Свет често користи осећање незадовољства као изговор за себичност и усредсређивање на самоиспитивање и прошлост и појединачно задржавање на ко јесам, шта нисам и шта желим. Божанско незадовољство нас мотивише да следимо Спаситељев пример, који „прође чинећи добро”. Док ходамо путем следбеништва, примамо духовне подстреке да допиремо до других.
Прича коју сам чула пре много година помогла ми је да препознам подстицаје Светог Духа, а потом и делујем у складу са њима. Сестра Бони Паркин, бивша врховна председница Потпорног друштва, испричала је следеће:
„Сузан је била дивна кројачица. Председник [Спенсер В.] Кимбал је живео у њеном одељењу. Једне недеље, Сузан је приметила да он има ново одело. Отац јој је недавно… донео неку изврсну свилену тканину. Сузан је помислила да би тканина одговарала за кравату која би се слагала са новим оделом председника Кимбала. Стога је у понедељак направила кравату. Умотала ју је у фини папир и прошетала до улице и куће председника Кимбала.
На путу према улазним вратима, изненада се зауставила и помислила: ‘Ко сам ја да правим кравату за пророка? Вероватно их има доста.’ Сматрајући да је направила грешку, окренула се да оде.
Баш тада је сестра Кимбал отворила улазна врата и рекла: „О, Сузан!ˮ
Збуњена и посрамљена, Сузан је рекла: ʻВидела сам председника Кимбала у новом оделу у недељу. Тата ми је баш донео неку свилу из Њујорка … па сам му направила кравату.
Пре него што је Сузан могла да настави, сестра Кимбал је зауставила, обгрлила око рамена и рекла: „Сузан, никада не потискуј великодушну мисао.’”
Свиђа ми се то! Никада не потискујте великодушну мисао. Понекад, када имам утисак да треба да урадим нешто за некога, питам се да ли је то био подстицај или само моје размишљање. Али сам се подсетила да „оно што је од Бога позива и мами да се непрестано чини добро. Стога, све што позива и мами да се чини добро и да се Бог љуби и да се Њему служи, од Бога је надахнуто”.
Било да су то директни подстицаји или само побуда да помогнете, добро дело никада није узалудно; јер „милосрђе никада не престаје” - и никада није погрешан одазив.
Често је тренутак непримерен, и ретко знамо утицај наших малих поступака служења. Али с времена на време, препознаћемо да смо оруђе у рукама Божјим и бићемо захвалне што знамо да је Свети Дух, који делује преко нас, манифестација Божјег одобравања.
Сестре, ви и ја можемо да се молимо да нам Свети Дух покаже „све што треба да чинимо”, чак и када наша листа задатака већ изгледа попуњена. Када смо подстакнуте, можемо оставити посуђе у судопери или кутију пуну изазова који захтевају пажњу како бисмо читале детету, посетиле пријатељицу, причувале комшијску децу или служиле у храму. Немојте ме погрешно схватити - и ја правим спискове; волим да штиклирам ствари када су одрађене. Али мир долази од сазнања да бити више не значи и да треба радити више. Реаговање на незадовољство решавањем да следимо подстицаје мења начин на који мислим о „свом временуˮ, и видим људе, не као ометаче, већ као сврху свог живота.
Божанско незадовољство води нас Христу
Божанско незадовољство води понизности, а не самосажаљењу или обесхрабрењу који долазе од поређења, на чему увек падамо. Жене које живе по заветима долазе у свим величинама и облицима; њихове породице, њихова животна искуства и њихове околности варирају.
Наравно, нећемо сви у потпуности испунити свој божански потенцијал, и постоји одређена истина у разумевању да сами нисмо довољни. Али добра вест Јеванђеља је да смо са Божјом благодаћу довољни. Уз Христову помоћ можемо све. Света писма обећавају да ћемо „наћи благодат да помогнемо у време потребе”.
Изненађујућа истина је да наше слабости могу бити благослов када нас учине понизнима и окрену ка Христу. Незадовољство постаје божанско када се понизно приближавамо Исусу Христу са својим жељама, уместо да се задржавамо на самосажаљењу.
У ствари, Исусова чуда често почињу препознавањем жеље, потребе, неуспеха или недораслости. Сећате се векни хлеба и риба? Сваки од аутора Јеванђеља говори о томе како је Исус чудесно нахранио хиљаде људи који су Га следили. Али прича почиње са ученицима који су препознали шта им је недостајало; схватили су да имају „само пет јечмених хлебова и две мале рибе: али шта је то за онолико људи?” Ученици су били у праву: нису имали довољно хране, али су дали Исусу оно што су имали и онда је Он учинио чудо.
Да ли сте икада осетиле да су ваши таленти и дарови премали за предстојећи задатак? Ја јесам. Али ви и ја можемо дати Христу оно што имамо и Он ће умножити наше напоре. Оно што имате да понудите је више него довољно - чак и са вашим људским манама и слабостима - ако се ослоните на милост Божју.
Истина је да је свака од нас за једну генерацију удаљена од Божанства - свака од нас је Божје дете. И баш као што је Небески Отац вековима чинио са пророцима и обичним мушкарцима и женама, исто тако намерава да промени и нас.
К. С. Луис је Божју моћ да промени описао овако: „Замислите себе као живу кућу. Бог улази да обнови ту кућу. У почетку, можда, разумете шта ради. Чисти одводе и спречава цурење крова и тако даље; знали сте да је те послове требало одрадити и стога нисте изненађени. Али ускоро почиње драстично да мења кућу на начин који непријатно боли… [Видите,] Он гради сасвим другачију кућу од оне какву сте замишљали… Мислили сте да од вас прави пристојну малу кућу, али Он гради палату. Намерава да дође и лично живи у њој.”
Због помирбене жртве нашег Спаситеља, можемо бити дорасле задацима који су пред нама. Пророци су поучавали да, док се успињемо путем следбеништва, можемо бити посвећене Христовом благодаћу. Божанско незадовољство нас може подстаћи да делујемо са вером, следимо Спаситељеве позиве да чинимо добро и да Му понизно препустимо своје животе. У име Исуса Христа, амен.