Прва визија – Отац и Син се указују Џозефу Смиту

„Ја угледах две особе, чији се сјај и слава не дају описати, где стоје у ваздуху изнад мене. Један од њих ми проговори, позвавши ме по имену и рече, показујући на другог: „Ово је Син мој љубљени. Послушај Га!”

Из живота Џозефа Смита

После смрти и васкрсења Исуса Христа, отпад се постепено ширио. Спаситељеви апостоли су били одбачени и побијени, Његова учења искварена, а Божје свештенство узето са земље. Древни пророк Амос прорекао је време отпада и духовне таме: „Гле, иду дани, кад ћу пустити глад на земљу, не глад хлеба ни жеђ воде, него слушања речи Господњих. И потуцаће се од мора до мора, и од севера до истока трчаће тражећи реч Господњу, и неће је наћи” (Амос 8:11–12).

Један од оних који је тражио Господњу реч изгубљену са земље био је Џозеф Смит, младић који је живео у сеоској општини Палмире, у држави Њујорк, 1820. године. Џозеф је био снажан и живахан младић светле коже и светло смеђе косе, плавих очију, пето од једанаесторо деце у породици Џозефа Смита старијег и Луси Мек Смит. Сатима је радио помажући оцу и старијој браћи у сечи стабала и садњи усева на њиховој породичној, густо пошумљеној фарми од стотину јутара. По речима његове мајке, био је „изузетно мирно, пријатно дете”¹ које је било „много више наклоњено размишљању и дубоком проучавању” него ико од његове браће и сестара.² Млади Џозеф је радио да би помагао у издржавању своје породице и због тога је могао да стекне само мало основног образовања да би знао да чита, пише и рачуна.

Током тог времена, дух религиозне грознице ширио се облашћу западног Њујорка где је породица Смит живела. Смитови су, као и многи други, присуствовали препороду хришћанских заједница у тој области. Мада су се неки чланови његове породице прикључили једној од цркава, Џозеф није. О том времену касније је написао:

„Мој ум је био озбиљно заокупљен свим важним стварима које се односе на добробит моје бесмртне душе, што ме је одвело у истраживање Светих писама, верујући, како сам подучен, да садрже реч Божју. Тако сам им се приклонио и моје присно познавање тих различитих верских заједница довело је до тога да се веома чудим, јер сам открио да своју професију нису красили светим ходом и побожним разговором сагласним ономе што сам открио да садржи та света ризница. То ми је ожалостило душу …

У свом срцу дубоко сам размишљао о положају човечанства – сукобима и поделама, опакостима и одвратностима, и тами која је прожимала умове људског рода. Ум ми је постао силно ожалошћен јер сам био оптерећен осећањем кривице за своје грехе, и истраживањем Писама открио сам да човечанство не прилази Господу, већ да је отпало од истините и живе вере и да не постоји друштво или верска заједница која је утемељена на јеванђељу Исуса Христа како је забележено у Новом завету, и ја сам туговао због својих греха и греха света.”³

Потрага за истином младог Џозефа одвела га је до шумарка како би од Бога тражио мудрост која му је била потребна. У одговору на његову молитву, Небески Отац и Исус Христ су се појавили пред њим, отворивши пут обнове јеванђеља у последњим данима. Овај чудесан догађај испричан је једноставним али убедљивим речима Џозефа Смита.

Учења Џозефа Смита

Потрага Џозефа Смита за истином учи нас да проучавање Светих писама и искрена молитва призивају откривење.

У Џозеф Смит – Историја 1:5, 7–13 се каже да је у месту где је живела породица Џозефа Смита владало необично узбуђење у вези са религијом. Започело је са методистима, али је убрзо је захватило све верске заједнице у том делу покрајине. Заиста, чинило се да је узело маха у целом подручју, и велика мноштва су се приклонила различитим религиозним заједницама, што је створило не малу узбуну и поделу међу људима који су позивали: „Ево, овде!” и других: „Ено тамо!” Неки су подржавали методистичку веру, неки презбитеријанску, а неки баптистичку …

У то време Џозеф Смит је имао петнаест година. Породица његовог оца приклонила се презбитеријанској вери, и четворо их се прикључило тој цркви, наиме, његова мајка Луси, браћа Хајрам и Семјуел Харисон и сестра Софронија.

За време тог великог узбуђења, дух му је обузело озбиљно размишљање и велика тескоба, али, мада су његова осећања била дубока и често мучна, ипак је и даље био ван свих тих заједница, мада је присуствовао неколицини састанака, кад су му то прилике дозвољавале. Током времена ум му се у извесној мери приклонио методистичкој заједници па је осетио извесну жељу да им се прикључи. Међутим, пометња и сукоб међу различитим верским заједницама били су толики да је младој особи попут њега и неупућеној у људе и ствари, било немогуће да дође до сигурног закључка ко је у праву, а ко греши.

С времена на време ум му је обузимало велико узбуђење; граја и ускомешаност су били веома велики и стални. Презбитеријанци су били најодлучније против баптиста и методиста, и свим силама разума и мудровања су се трудили да докажу њихове заблуде или барем да убеде људе да мисле како су у заблуди. С друге стране, баптисти и методисти били су исто тако упорни у настојању да своје тврдње одбране, а све остале оборе.

Усред тога рата речи и ускомешаности мишљења, често је говорио себи: „Шта учинити? Која је од свих тих заједница у праву?” или „Да ли све греше? Ако је иједна у праву, која је то, и како да то сазнам?”

Док се тако напрезао у крајњим тешкоћама које су изазвали сукоби тих религиозних заједница, једног дана је у Посланици Јаковљевој, прва глава, пети стих, прочитао: „Ако неком од вас недостаје мудрости, нека је замоли од Бога, који сваком радо даје и никог не прекорева, и 6uђe му дато.”

Никада ниједан стих из Писама није са већом снагом ушао у срце човечје него што је тада тај у његово. Са великом је силом, чини се, прожео сваки осећај његовог срца. Увек се изнова враћао на њега, знајући да ако је икоме била потребна мудрост од Бога, њему свакако јесте. Јер није знао како да поступи и уколико не би добио више мудрости него што је тада имао, никада не би ни сазнао. Наиме, учитељи религије различитих верских заједница, једне те исте стихове из Светих писама схватали су толико различито, да је то убијало свако поверење у решавање тог питања позивањем на Библију.

На крају је дошао до закључка да мора остати у мраку и пометњи, или да поступи како Јаков налаже, то јест, да пита Бога. Коначно је одлучио да пита Бога, закључивши да ако Он даје мудрост онима који је немају, и ако је даје радо и без прекоревања, и он се сме усудити.⁴

Џозеф Смит је био избавЉен од моћи непријатеЉа сваке праведности.

У Џозеф Смит – Историја 1:14–16 се каже да је он тако, у складу са својом одлуком да пита Бога, отишао у шумарак да покуша. Било је то ујутру дивног, ведрог дана, у рано пролеће хиљаду осамсто двадесете. Било је то први пут у његовом животу да је покушао тако нешто, јер поред свих својих немира још никада није покушао да се моли наглас.

Пошто се повукао на место где је већ раније намеравао да оде, бацивши поглед унаоколо и утврдивши да је сасвим сам, клекнуо је и почео да износи Богу жеље свога срца. Тек што је то учинио, одмах га је обузела нека сила која га је потпуно савладала и имала тако зачуђујући утицај на њега да му се језик завезао да није могао да проговори. Обавила га је густа тама и на тренугак му се учинило као да је осуђен на изненадно уништење.

Али, напрегнувши сву своју снагу, позвао је Бога да га избави од моћи тог непријатеља који га је зграбио, и у истом тренугку када је био спреман да утоне у очајање и препусти се уништењу – не некој замишљеној пропасти, већ моћи неког стварног бића из невидљивог света које је имало тако чудесну моћ какву он никада пре није осетио ни код једног бића – баш у том тренутку великог страха, угледао је, тачно изнад своје главе, сноп светлости сјајнији од сунца, који се постепено спуштао док није пао на њега.⁵

Небески Отац и Исус Христ појавиЛи су се пред Џозефом и одговориЛ и на његову понизну моЛитву.

УЏозеф Смит – Историја 1:17–20, забележено је да није прошло дуго, а он је био избављен од непријатеља који га је држао везаним. Кад се светлост спустила на њега, угледао је две особе, чији се сјај и слава не дају описати, где стоје у ваздуху изнад њега. Један од њих му је проговорио, позвавши га по имену и рекао, показујући на другог:„Ово је Син мој љубљени. Послушај Га!”

У намери да пита Господа, циљ му је био да сазна која је од свих тих верских заједница исправна, како би знао којој да се прикључи. Стога, чим је дошао себи тако да је могао да говори, упитао је Особе које су стајале изнад њега у светлости, која од свих верских заједница је исправна (јер тада му ни у једном тренутку није пало на памет да су све погрешне) – и којој да се прикључи.

Добио је одговор да се не сме прикључити ни једној, јер су све погрешне, и Особа која му се обратила рекла је да су сва њихова веровања одвратна у Његовим очима, да су сви ти верски учитељи покварени, да Му приступају уснама својим, али су срца њихова далеко од Њега; они подучавају науке и заповести људске, имајући обличје побожности, али поричу моћ њену.

Поново му је забранио да се прикључи некој од њих, и рекао му је још много других ствари које тада није могао да запише. Када је поново дошао себи, открио је како лежи на леђима, гледајући у небо. Када се светлост повукла, није имао снаге, али је убрзо, опоравивши се мало, отишао кући. И пошто се наслонио уз огњиште, мајка га је питала шта се десило. Одговорио је да му није ништа и да је све добро, сасвим добро. Затим је мајци рекао да је лично сазнао да презбитеријанство није истинито. Чинило се да је већ у том раном раздобљу његовог живота непријатељ био свестан да му је било предодређено да искушава и омета његово царство; зашто би се, иначе, силе таме удружиле против њега? Зашто су се тај отпор и прогон подигли против њега, у његовом готово раном детињству?⁶

Када су наша сведочанства јака, прогон не иоже учинити да порекнемо оно што знамо да је истина.

УЏозеф Смит – Историја 1:21–26, забележено је да се неколико дана после те визије нашао у друштву неког методистичког проповедника, који је био веома активан у споменутим религиозним немирима, и разговарајући са њим на тему религије, искористио је прилику да га обавести о визији коју је имао. Био је веома зачуђен његовим понашањем. Не само да је олако схватио његово саопштење, него је са великим презиром рекао да је то од ђавола, да данас уопште нема визија нити објава, да је све то престало са апостолима и да их никада више неће бити.

Ускоро је, међутим, открио да је његова прича пробудила велике предрасуде међу верским учитељима против њега и то је био узрок великог прогона који се стално појачавао. И мада је био непознат дечак, од само четрнаест, петнаест година, а његове животне околности такве да није био од нарочотог значаја свету, ипак су га људи на високом положају примећивали у тој мери да су јавно мишљење окретали против њега, и подстицали жесток прогон. И то је било заједничко за све верске заједнице, све су се ујединиле у прогону.

Тада, и често после тога, наметало му се озбиљно размишљање како је веома чудно да се неугледан дечак, који је тек напунио четрнаест година, и уз то осуђен да својим свакодневним радом зарађује бедну зараду, сматра особом толике важности да привлачи пажњу великих и најпознатијих верских заједница тог времена, и то тако да код њих буди дух најжешћег прогонства и понижавања. Али чудно или не, тако је било, и то га је веома жалостило.

Ипак, чињеница је да је имао визију. Од тада се, мислио је, осећао као Павле када се бранио пред царем Агрипом и подносио извештај о визији коју је имао када је угледао светло и чуо глас. Мало их је било тада коју су му поверовали. Неки су говорили да је непоштен, неки да је луд, па су га исмејавали и понижавали. Али све то није уништило стварност његове визије. Имао је визију, знао је да је имао, и сав прогон под небом није могао да то промени.

Тако је било и са Џозефом. Заиста је видео светло и усред те светлости видео је две Особе, и оне су му заиста говориле. И мада су га мрзели и прогонили због тога што је рекао да је имао визију, ипак је то била истина. И док су га прогањали, понижавали и лажно говорили свакакве зле речи против њега што је тако говорио, у свом срцу је био подстакнут да каже: „Зашто ме прогоне због истине? Заиста сам имао визију и ко сам ја да бих се Богу опирао, или зашто свет мисли да ће ме приморати да порекнем оно што сам заиста видео? Јер имао сам визију, и знам то и знам да Бог то зна, и не могу то порећи нити се усуђујем да то учиним; на крају, знам да бих чинећи тако увредио Бога и био осуђен.”

С обзиром на свет верских заједница, његов дух се задовољио тиме да нема обавезу да се прикључи ни једној од њих, већ да остане како јесте, док не буде даље усмерен. Уверио се да је Јаковљево сведочанство истинито, да човек може, ако му недостаје мудрост, да тражи од Бога и добије, без прекоревања.⁷

Предпози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за подучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ погледати странице VII-XII.

Прегледајте странице 29-32. Размислите о томе како нам Џозеф Смит даје пример док тражимо одговоре на наша питања. Док проучавате његов извештај о Првој визији, шта сазнајете о читању Светих писама? О дубоком размишљању? О молитви?
Прегледајте страницу 34. Размислите о истинама које је Џозеф Смит сазнао о Богу Оцу и Исусу Христу када је имао Прву визију. Зашто свако од нас мора имати сведочанство о Првој визији?
Када је Џозеф испричао другима о Првој визији многи људи су гајили предрасуде у вези са њим и прогањали су га (стр. 35). Шта мислите, зашто су реаговали на тај начин? Размислите о Џозефовом одговору на прогон (стр. 35-36). Како можемо следити његов пример када се суочавамо са прогоном или другим искушењима?
Када сте први пут сазнали за Прву визију, какав утисак је та прича оставила на вас? Какав утицај је имала на вас од тада? Како сте били ојачани док сте поново проучавали тај извештај у овом поглављу?

Повезани стихови из Светих писама: Исаија 29:13–14; Јоило 2:28–29; Амос 3:7; Мормон 9:7–9