Откупљење мртвих

„Велики Јехова … зна положај и живих и мртвих, и предузео је обимну припрему за њихово откупљење.”

Из живота Џозефа Смита

На почетку своје службе пророк Џозеф Смит је имао иску-ство које ће му помоћи да се припреми за време када буде откривено учење о спасењу мртвих. У новембру 1823. године, Алвин Смит, најстарије дете Луси Мек Смит и Џозефа Смита ст., изненада се озбиљно разболео и био је на самрти. Алвин је имао 25 година, био је снажан и способан младић чији је напоран рад веома доприносио породичној финансијској сигурности. Његова мајка га је описала као „младића јединствене доброте” чија су „племенитост и вели-кодушност” благосиљали оне који су га окруживали „у сва-ком тренутку његовог постојања.”¹

Знајући да умире, Алвин је позвао своју браћу и сестре и разговарао је са сваким од њих. Џозефу, који је имао скоро 18 година и још није примио златне плоче, Алвин је рекао: „Желим да будеш добар младић и учиниш све што је у твојој моћи да би добио те записе. Буди веран у примању упутстава и држању сваке заповести која ти буде дата. Твој брат Алвин сада мора да те напусти, али сети се примера који ти је поставио, и буди добар пример деци која су млађа од тебе.”²

Када је Алвин умро, породица је замолила презбитеријан-ског свештеника из Палмире, у држави Њујорк, да изврши обред сахране. Пошто Алвин није био члан свештеникове верске заједнице, свештеник је у свом говору изјавио да Алвин не може бити спашен. Вилијам Смит, Џозефов млађи брат се сећа: „[Свештеник] … је веома одлучно наговестио да је [Алвин] отишао у пакао, јер Алвин није био члан цркве али је био добар младић, и мом оцу се то није допало.”³

У јануару 1836. године, много година после Алвинове смрти, Џозеф Смит је имао визију о небеском царству, у којој је видео да ће Алвин, као и његови мајка и отац, једнога дана наследити то царство. Џозеф се чудио како је Алвин добио баштину у том царству пошто је умро пре него што је Господ по други пут почео да сабира Израел, и Алвин није био крштен за опрост греха (видети УИЗ 137:6). Господњи глас је затим дошао Џозефу објављујући да сви који су умрли без сазнања о Његовом Јеванђељу, који би га примили да им је било дозвољено да остану, биће баштиници Божјег небеског царства. Сви они који отада буду умирали без знања о њему, који би га примили свим својим срцем, биће баштиници тог царства. Господ ће судити свим људима према њиховим делима и према жељама њиховог срца (видети УИ137:7–9).

15. августа 1840. године, пророк Џозеф Смит је држао проповед на једној сахрани у Навуу и, по први пут јавно, подучавао о доктрини спасења за мртве. По речима Сајмона Бејкера, који је био присутан, пророк је почео са сведочан- ством да је „јеванђеље Исуса Христа донело добре вести о великој радости.” Прочитао је скоро целу 15. главу 1. Посл. Коринћанима и објаснио да се „апостол обраћао људима који су разумели крштење за мртве, јер се оно обављало међу њима.” Затим је рекао да „људи сада могу да га врше за своје пријатеље који су напустили овај живот, и да је план спасења осмишљен да спасе све оне који су вољни да се покоре захтевима тог Божјег закона.”⁴

Месец дана после говора на сахрани, пророк је посетио свог оца који је био веома болестан и на самрти. Пророк је разговарао са својим оцем о учењу о спасењу за мртве и отац Смит се сетио свог вољеног сина Алвина. Отац Смит је затражо да рад за Алвина буде обављен „одмах.” Само неколико минута пре него што је умро, изјавио је да је видео Алвина. Крајем 1840. године, породица Смит се радовала када је Хајрам примио обред крштења за свог брата Алвина.

Учења Џозефа Смита

Бог вопи сву своју деиу и судиће свим људима према закону који су примили.

„Генерација у којој живимо, која себе сматра мудром и разумном, веома мало разуме велике Божје намере у вези са спасењем људске породице. Мишљења људи о плану спасења, захтевима Свевишњега, неопходним припремама за небо, положају и условима преминулих душа, и срећи или беди које су последица упражњавања праведности и безакоња према њиховим појединачним представама о врлини и пороку, различита су и противуречна …

… Док један део људске расе без милости осуђује и одбацује други, Велики Родитељ универзума посматра целу људску породицу са очинском бригом и поштовањем; гледа на њих као на своје потомство, и без иједног од оних ограничених осећања која утичу на људску децу, чини ‘да његово сунце излази и злима и добрима, и шаље кишу и праведнима и неправед-нима.’ [Јев. по Матеју 5:45.] Он држи узде суда у својим рукама; Он је мудри Законодавац, и судиће свим људима, не према огра-ниченим, скученим људским представама, него ‘према делима учињеним у телу била она добра или зла,’ или било да су та дела учињена у Енглеској, Америци, Шпанији, Турској, или Индији. Он ће им судити, ‘не према ономе што немају, него према ономе што имају’; они који су живели без закона, биће суђени без закона, а они који имају закон, биће суђени по том закону. Не треба да сумњамо у мудрост и разум Великог Јехове; Он ће доделити суд или милост свим народима према њиховим различитим заслугама, њиховим начинима за стицање разума, законима који њима управљају, изворима који су им на распо-лагању за добијање тачних обавештења, и Његовим недокучи-вим намера у вези са људском породицом; и када намере Божје буду објављене, и застор будућности повучен, сви ћемо коначно морати да признамо да је Судија целе земље поступио исправно [видети 1. Књ. Мојсијева 18:25].”⁶

„Бог суди људима према начину на који користе светло које им Он даје.”⁷

„Људи ће се сматрати одговорнима за оно што имају, а не за оно што немају … Сва светлост и разум које им је пренео њихов милосрдан створитељ, било у већој или мањој мери, на основу њих ће им у правди бити суђено, и … од њих се тражи да принесу послушност и побољшају се у ономе и само ономе што им је дато, јер човек не живи само од хлеба него од сваке речи која излази из уста Божјих.”

Спаситељ, Исус Христ, нуди припику за праштање и избављење и за живе и за мртве.

„Стање хришћанских народа после смрти, предмет је који је побудио сву мудрост и таленат филозофа и свештеника, и мишљење које је углавном усвојено јесте да је судбина човека непоправљиво одређена у тренутку смрти, и да је или вечно срећан, или вечно бедан; да ако човек умре без знања о Богу, мора бити вечно проклет, без икаквог олакшавања његове казне, ублажавања његовог бола, или најскривеније наде у избављење док буду пролазили бескрајни векови. Колико год да се то начело сматрало правоверним, открићемо да је раз-личито од сведочанства Светог записа, јер наш Спаситељ каже да ће сваки грех и хуљење бити опроштени људима; али хуљење против Светог Духа неће бити опроштено, ни на овом свету ни у будућем, очигледно указујући на то да има греха који могу бити опроштени у будућем свету, мада грех хуљења [против Светог Духа] не може бити опроштен [видети Јев. по Матеју 12:31–32; Јев. по Марку 3:28–29].

Петар је, такође, говорећи о нашем Спаситељу, рекао: ‘Којијем сишавши проповеда и духовима који су у тамници, који некад не хтеше да слушају, кад их очекиваше Божје трпљење у време Нојево’ (1. Посл. Петрова 3:19, 20). Овде дакле имамо извештај о Спаситељевом проповедању духовима у тамници који су били у заточеништву од дана Нојевих; и шта им је Он проповедао? Да треба да остану тамо? Свакако не! Нека Његова сопствена изјава сведочи. ‘Посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се отпустити, и слепима да ће прогледати; да отпустим сужње.’ (Јев. по Луци 4:18.) Исаија је рекао: ‘Да отвориш очи слепцима, да изведеш сужња из затвора и из тамнице који седе у тами.’ (Књ. пророка Исаије 42:7.) Из тога је очигледно да није отишао само да им проповеда, него да их избави, односно изведе из тамнице …

„Велики Јехова је све догађаје повезане са земљом, који се односе на план спасења, размотрио пре него што су се оства-рили, или пре него што ‘певаху заједно звезде јутарње’ од радости [Књига о Јову 38:7]; прошлост, садашњост, и будућ-ност су били и јесу са Њим, једно вечно ‘сада;’ Он је знао о Адамовом паду, безакоњима препотопљана [онима који су живели пре великог потопа], о дубини безакоња који ће бити везани за људску породицу, њихове слабости и снагу, њихову моћ и славу, отпадништва, њихове злочине, њихову праведност и безакоње; разумео је човеков пад, и његово откупљење; знао је план спасења и подучавао је о њему; био Му је познат положај свих народа и њихова судбина; све је уредио по сопственој вољи; Он познаје положај живих и мртвих, и извршио је обимне припреме за њихово откупљење, према њиховим различитим околностима и законима Божјег царства, било у овом свету или у свету који ће доћи.”⁹

Бог је савршено праведан и милостив према свим људима, живима и мртвима.

„Идеја да неки људи обликују правду, суд и Божју милост, сувише је бесмислена да би разуман човек размишљао о томе. На пример, за многе староверне свештенике уобичајено је да претпостављају да ако човек није оно што они зову обраћеним, ако умре у том стању, мора вечно остати у паклу без икакве наде. Мора проводити бесконачне године мучења, и никада, никада, никада имати крај; и још се често каже да је та вечна беда узрокована пуким несрећним случајем [случајношћу]. Кидање пертле, цепање капута оних који врше службу, или нарочита локација на којој нека особа живи, може посредно бити средство његовог проклетства, или разлог да не буде спашен.

„Претпоставићу случај који није редак: Два човека, која су подједнако безбожна, која су занемарила религију, обојица су се разболела у исто време; један од њих је имао срећу да га посети неки човек који се молио за њега, и он се обратио неколико минута пре смрти; други шаље по три различита човека да се моле: кројача, обућара и лимара; лимар треба да залеми тигањ, кројач треба хитно да направи рупицу за дугме на капуту, а обућар треба да закрпи нечију чизму; ниједан не може да дође на време, човек умире и одлази у пакао. Први је узнесен у Аврамово наручје, седи у Божјем присуству и ужива у вечној, непрестаној срећи, док други, једнако добар као и он, тоне у вечно проклетство, непоправљиву беду и безнадежан очај, због тога што је неки човек морао да поправи чизму, направи рупицу на капуту или да залеми тигањ.

Јеховини планови нису тако неправедни, излагања светих списа тако обмањива, нити план спасења за људску породицу у таквом нескладу са здравим разумом; на такве поступке Бог би се са негодовањем намргодио, анђели би од срама сакрили своја лица, и сваки частан, разуман човек би устукнуо.

Ако људски закони сваког човека награђују по његовим заслугама, и све преступнике кажњавају за њихова различита злодела, Господ сигурно неће бити окрутнији од човека, јер је Он мудри законодавац и Његови закони су објективнији, Његове одредбе праведније и Његове одлуке савршеније од људских; и као што човек суди људима по закону и кажњава у складу са законом, тако и Бог суди ‘према делима учињеним у телу.’ [Видети Алма 5:15.] Рећи да ће незнабошци бити проклети јер нису веровали у Јеванђеље било би бесмислено, и рећи да ће сви Јевреји који не верују у Исуса бити про-клети, било би подједнако апсурдно; јер ‘како ће веровати кога не чуше? А како ће чути без проповедника? А како ће проповедати ако не буду послани’ [видети Посл. Римљанима 10:14–15]; стога ни Јеврејин ни незнабожац не могу бити криви за одбијање супротстављених мишљења верских заједница, нити за одбијање било ког сведочанства осим оног послатог од Бога, јер као што проповедник не може проповедати ако није послат, тако ни онај који слуша не може веровати [осим] ако слуша ‘посланог’ проповедника и не може бити осуђен због онога што није чуо, и будући да није под законом мора бити суђен без закона.”¹⁰

Наша је дужност и повпастица да се крстимо и будемо потврђени за оне који су умрпи без јеванђеља.

Када говоримо о благословима који се односе на Јеванђеље, и последицама повезаним са непослушношћу тим захтевима, често нам се поставља питање: Шта се десило са нашим очевима? Да ли ће сви они бити проклети јер нису били послушни јеванђељу, када га никада нису чули? Свакако не. Али ће имати исту повластицу коју ми уживамо овде, посредством вечног свештенства, које не послужује само на земљи, него и на небу, и мудрим поступцима великог Јехове. Стога ће ове особе, према Исаији [видети Књ. пророка Исаије 24:21–22] бити похођене свештенством, и изаћи из своје тамнице по истом начелу као што је оне, који су били непослушни у Нојево време, походио наш Спаситеља [који је имао вечно Мелхиседеково свештенство] и проповедао им јеванђеље у тамници. И да би могли испунити све Божје захтеве, живи су се крстили за своје мртве пријатеље и тако испунили Божји захтев који каже: ‘Ако се ко не роди водом и духом, не може ући у царство Божје.’ [Јев. по Јовану 3:5.] Нису се, наравно, крстили за себе, већ за своје мртве … Павле је, говорећи о овом учењу, рекао: ‘Шта дакле чине они који се крсте мртвијех ради? Кад мртви јамачно не устају, што се и крштавају мртвијех ради?’ 1. Посл. Коринћанима. 15:29) …

И сада, док велике Божје намере хитају свом остварењу, и речи које су изрекли пророци се испуњавају, док се Божје царство успоставља на земљи и обнавља древни поредак ствари, Господ нам је објавио ову дужност и повластицу и заповедио нам је да се крстимо за своје мртве, исуњавајући тако речи Авдијине када говори о слави последњих дана: ‘И избавитељи ће изаћи на гору Сион да суде гори Исавовој, и царство ће бити Господње.’ [Видети Књ. пророка Авдије 1:21.] Разумевање тих ствари измирује Света писма о истини, оправдава пред човеком Божје путеве, ставља људску породицу у једнак положај и усклађује са сваким начелом праведности, оправданости и истине. Закључићемо са Петровим речима: ‘Јер је доста што смо прошавши време живота провели по вољи незнабожачкој. Зато се и мртвима проповеда јеванђеље, да приме суд по човеку телом а по Богу да живе духом.’ [1. Посл. Петрова 4:3, 6.]”¹¹

Преддози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII–XII.

Прегледајте стр. 413–415, обраћајући пажњу на то како је учење о спасењу мртвих утицало на Џозефа Смита и његову породицу. Који је утицај то учење имало на вас и вашу породицу?
На стр. 413–419 прегледајте учења пророка Џозефа о Богу Оцу и Исусу Христу. На које начине ова учења утичу на ваша размишљања и осећања о Оцу на Небу и Спаситељу? На које начине се та учења односе на спасење мртвих?
Прочитајте пророкова учења на стр. 416–417 и 419–420. Како Бог суди својој деци?
Џозеф Смит је рекао да је крштење за мртве „дужност и повластица” (стр. 421). На које начине је то дело дужност? Која искуства сте имали када сте осетили да је то повластица? Шта можете учинити да бисте унапредили Господње дело за оне који су умрли? Како родитељи могу помоћи својој деци да учествују у овом делу?
На који начин учење о спасењу мртвих показује Божју правду? Како показује Његову милост? После читања овог поглавља, како бисте објаснили ово учење неком ко је друге вере?

Повезани стихови из Светих писама: Књ. пророка Исаије 49:8–9; 61:1–3; Јев. по Јовану 5:25; УИЗ 138:11–37