Мученичка смрт: Пророк печати своје сведочанство сопственом крвљу

„Живео је велик и умро велик у очима Господњим и свога народа.”

Из живота Џозефа Смита

Зима и пролеће 1843/1844. године били су време велике затегнутости у Навуу, пошто су непријатељи Џозефа Смита појачали своје напоре да би уништили њега и Цркву. Знајући да ће се његова земаљска служба ускоро завршити, пророк се често састајао са члановима Већа дванаесторице апостола како би их поучио и дао им кључеве свештенства неопходне за управљање Црквом. Те припреме достигле су врхунац на састанку са апостолима и неколико других блиских пријатеља у марту 1844. године. На том ванредном савету пророк је заду-жио Дванаесторицу да воде Цркву после његове смрти, објаснивши им да им је поверио све обреде, власт и кључеве неопходне за то. „Премештам бреме одговорности за вођење ове Цркве са својих на ваша плећа,” изјавио је. „Дакле, припре-мите своја плећа и станите испод њега као мушкарци; јер ће ме Господ за кратко време послати на починак.”¹

10. јуна 1844. године, Џозеф Смит, који је био градоначелник Навуа, и градски савет Навуа наредили су уништење новина Nauvoo Expositor и пресе на којој су штампане. Nauvoo Expositor су биле антимормонске новине које су клеветале пророка и свеце и позивале на укидање повеље Навуа. Градски званичници су се плашили да ће ове новине подстаћи руљу на деловање. Као последица поступка градоначелника и градског савета, власти Илиноиса су изнеле против пророка, његовог брата Хајрама и других званичника града Навуа неосновану оптужбу за побуну. Гувернер Илиноиса, Томас Форд, наредио је мушкарцима да се појаве на суду у Картиџу, седишту покрајине, и обећао им заштиту. Џозеф је знао да ће му, ако оде у Картиџ, живот бити у великој опасности од руље која му је претила.

Верујући да руља жели само њих, Џозеф и Хајрам су одлучили да оду на запад како би сачували своје животе. 23. јуна су прешли реку Мисисипи, али касније тога дана браћа из Навуа су пронашла пророка и рекла му да ће војска напасти град ако се не преда властима у Картиџу. Пророк се сложио да то учини надајући се да ће смирити и владине службенике и руљу. 24. јуна Џозеф и Хајрам су се опростили од својих породица и одјахали са осталим званичницима из Навуа према Картиџу, добровољно се предавши покрајинским званичницима у Картиџу следећег дана. Пошто су браћа уз кауцију ослобођена првобитне оптужбе, лажно су оптужена за издају против државе Илиноис, ухапшени су и затворени у затвору у Картиџу да чекају саслушање. Старешине Џон Тејлор и Вилард Ричардс, једини чланови Дванаесторице који тада нису служили мисије, добровољно су им се придружили.

Послеподне 27. јуна 1844. године, мала група браће тихо и безнадежно је седела у затвору. Један од мушкараца је замолио старешину Тејлора, који је имао богат тенор, да им запева. Ускоро се његов глас уздигао: „Јадни путујући Човек жалости често је пресецао мој пут, тако понизно тражећи утеху да никада нисам могао да Га одбијем.”² Старешина Тејлор се сећа да је химна „била веома у складу са нашим осећањима у то време, јер су наше душе биле сасвим поти-штене, слабе и клонуле.”³

Врло брзо после пет поподне, велика група нападача се стуштила на затвор, пуцајући својим пушкама на људе који су били унутра. За неколико минута гнусно дело је обављено. Хајрам Смит је био први погођен и умро је готово тренутно. Старешина Ричардс је зачудо задобио само једну повр-шинску рану; а старешина Тејлор је, мада тешко повређен, преживео и касније постао трећи председник Цркве. Пророк Џозеф се пробио до прозора и био смртно погођен. Пророк Обнове и његов брата Хајрам запечатили су своја сведочанства сопственом крвљу.

Учења Џозефа Смита

Бог је штитио Џозефа Смита све док његова земаљска спужба није бипа завршена.

У августу 1842. год., Џозеф Смит је рекао: „Моја тренутна осећања су да ће ме Господ Свемогући, будући да ме је сачувао до данас, наставити да штити, уједињеном вером и молитвама светаца, док у потпуности не испуним своју мисију у овом животу, и тако се чврсто успостави раздобље пунине свештенства у последњим данима, да га све моћи земље и пакла не могу превладати.”⁴

У октобру 1843. год., пророк је рекао: „Упућујем изазов целом свету да уништи Божје дело; и проричем да никада неће имати моћ да ме убију док моје дело не буде извршено и не будем спреман да умрем.”⁵

У мају 1844. год., пророк је рекао: „Бог ће ме штитити све док моја мисија не буде испуњена.”⁶

У јуну 1844. год., пророк је рекао: „Не ценим сопствени живот. Спреман сам да се жртвујем за овај народ; јер, шта наши непријатељи могу да учине? Само да убију тело, а онда је њиховој моћи крај. Будите чврсти, пријатељи моји; никада не одступајте. Не тражите да спасите сопствене животе, јер онај ко се плаши да умре за истину, изгубиће вечни живот. Издржите до краја, и васкрснућемо и постати попут богова и владати у небеским царствима, кнежевствима и вечним заједницама.”⁷

Ујутру 27. јуна 1844. год., у затвору у Картиџу, Џозеф Смит је на брзину написао писмо Еми Смит: „Сасвим сам се помирио са својом судбином, знајући да сам оправдан и да сам чинио најбоље што се може. Поздрави децу и све моје пријатеље … а у вези са издајом, знам да нисам извршио ниједну, и они не могу доказати ни привид тако нечег, стога не треба да се плашиш да нам се може догодити неко зло због тога. Нека вас Бог све благослови. Амен.”⁸

Пре своје смрти, Џозеф Смит је поверио Дванаесторици апостопа сваки кључ свештенства и моћи које је Бог запечатио на њему.

Вилфорд Вудруф, четврти председник Цркве, се сећа: „[Џозеф Смит] је последњу зиму свог живота, неких три или четири месеца, провео са већем Дванаесторице подучавајући их. Није то било само неколико часова послужујући им обреде јеванђеља; него је проводио дан за даном, седмицу за седмицом и месец за месецом подучавајући њих и још неколико других стварима Божјег царства.”⁹

Вилфорд Вудруф је о састанку Џозефа Смита са апостолима у марту 1844. године, рекао: „Сећам се последњег говора који је [Џозеф Смит] дао пре своје смрти … Стајао је неких три сата. Просторија је била испуњена као пламеном, његово лице је било јасно као ћилибар, и био је огрнут моћу Божјом. Изложио нам је наше дужности. Изложио нам је пунину овог великог Божјег дела; и у својим напоменама нам је рекао: ‘На мени су запечаћени сваки кључ, свака моћ, свако начело живота и спасења које је Бог икада дао неком човеку који је икада живео на лицу земље. И та начела и то свештенство и моћ припадају овом великом и последњем раздобљу које је Бог са Неба својом руком успоставио на земљи. Дакле,’ рекао је, обраћајући се Дванаесторици, ‘запечатио сам на вашим главама сваки кључ, сваку моћ и свако начело које је Господ запечатио на мојој глави.’ И настављајући је рекао: ‘Живео сам толико дуго - све до данашњег дана - био сам усред овог народа и у овом великом делу и задатку откупљења. Имам жељу да доживим да видим овај храм саграђен. Али никада нећу доживети да га видим завршеног; али ви хоћете - хоћете.’ …

Пошто нам се тако обратио, рекао је: ‘Рећи ћу вам, бреме овог царства сада почива на вашим плећима; морате га носити по целом свету; а ако то не учините бићете осуђени.’ ”¹⁰

Чланови Већа дванаесторице су забележили: „Ми, [Дванаесторица], … били смо присутни на савету крајем марта месеца [1844. год.], одржаном у граду Навуу …

На том савету Џозеф Смит је изгледао помало потиштено, и узео је слободу да нам отвори своје срце … : ‘Браћо, Господ ми заповеда да убрзам дело у које смо укључени … Неки важан догађај ће се ускоро догодити. Можда ће ме моји непријатељи убити. И у случају да то учине, кључеви и моћ који почивају на мени биће додељени вама, неће бити изгубљени са земље. Али само да успем да их ставим на ваше главе, нека онда паднем као жртва убилачких руку ако то Бог дозволи, и могу отићи сасвим добровољно и са задовољством, знајући да је моје дело обављено и положен темељ на коме ће се подизати Божје царство у овом раздо бљу пунине времена.

‘На плећима Дванаесторице мора почивати одговорност управљања овом Црквом убудуће, док ви не одредите друге који ће вас наследити. Ваши непријатељи вас не могу убити одједном, и нико од вас не треба да буде убијен, можете положити своје руке на друге и попунити ваше веће. Тако ова моћ и ови кључеви могу стално бити на земљи’ …

Никада нећемо заборавити његова осећања нити његове речи том приликом. Пошто је то рекао, наставио је да хода спратом, рекавши: ‘Пошто сам уклонио ово бреме са својих плећа, осећам се лако попут плуте. Осећам да сам слободан. Захвалан сам свом Богу за ово избављење.’ ”¹¹

Парли П. Прат, члан ВеЂа Цванаесторице, је написао: „Овом великом и добром човеку, пре његове смрти, заповеђено је да с времена на време позове Дванаесторицу и подучи их свему што се односи на царство, обреде и Божје управљање. Често је напомињао да он полаже темељ, али ће на Дванаесторици остати да заврше грађевину. Рекао је: ‘Не знам зашто; али из неког разлога принуђен сам да убрзам своје припреме и поверим Дванаесторици обреде, кључеве, завете, даривања и обреде печаћења у свештенству, и тако им поставим узор у свему што се односи на светилиште [храм] и даривања у њему.’

Пошто је то учинио био је веома радостан; јер, рекао је, Господ намерава да стави бреме на ваша плећа и ускоро ме пошаље на починак; и ако ме убију, наставио је, Божје царство ће напредовати, пошто сам ја сада завршио дело које ми је било поверено, тако што ћу вама предати све ствари за изградњу царства према небеској визији и узору који ми је показан са неба.”¹²

Бригам Јанг, други председник Цркве, је подучавао: „Џозеф је доделио на наше главе све кључеве и моћи које припадају апостолству, које је он држао пре него што је био узет, и ниједан човек или група људи не могу их добити осим Џозефа и Дванаесторице у овом свету или у свету који ће доћи. Џозеф је веома често говорио Дванаесторици: ‘Ја сам положио темељ, а ви морате градити на њему, јер на вашим плећима почива царство.’ ”¹³

Пророк Џозеф Смит и његов брат Хајрам живели су вепики и умрли велики за своја сведочанства о јеванђељу.

Џон Тејлор је, док је служио као члан Већа Дванаесторице, написао како би објавио мученичку смрт пророка Џозефа Смита и патријарха Хајрама Смита, да би запечатио сведочанство о Учењу и заветима и Мормоновој књизи. Забележио је да су Џозеф и Хајрам убијени у затвору у Картиџу, 27. јуна 1844. године, око пет поподне, од стране руље обојене у црно, коју је чинило између 150 и 200 особа. Најпре је погођен Хајрам и мирно је пао узвикнувши: „Мртав сам!” Џозеф је скочио са прозора и у том покушају је погођен, узвикнувши: „О Господе, Боже мој!” У обојицу је на окрутан начин пуцано пошто су већ били мртви, и обојица су погођена са четири метка.

Џон Тејлор је написао да су он и Вилард Ричардс, двојица од Дванаесторице, били једине особе у просторији у том тренугку. Џон Тејлор је био дивљачки рањен са четири метка, али се отада опоравио. Вилард Ричардс се промишљу Божјем спасао, без иједне рупе на својој одећи.

Џон Тејлор је написао да је Џозеф Смит, пророк и виделац Господњи, учинио за спасење људи на овом свету више од било ког човека који је икада живео на њему, осим самог Исуса. У кратком периоду од двадесет година обелоданио је Мормонову књигу коју је превео даром и моћу Божјом, и био је средство за њено издавање на два континента. Пунину вечног јеванђеља, које она садржи, послао је на четири стране света. Обелоданио је објаве и заповести које чине ову књигу Учење и завети и многе друге мудре записе и упутства на корист деце човечје. Окупио је много хиљада светаца последњих дана, основао велики град и оставио глас и име који се не могу убити. Живео је велик и умро велик у Божјим очима и његовог народа. И попут многих помазаника Господњих у древним временима, запечатио је своју мисију и своја дела сопственом крвљу, а тако и његов брат Хајрам. У животу се нису растављали, и у смрти се нису одвојили!

Када је Џозеф кренуо у Картиџ да се преда на тобожњи захтев закона, два или три дана пре свог убиства је рекао: ‘Идем као јагње на клање, али миран попут летњег јутра. Савест ми је чиста од сваке увреде према Богу и према свим људима. Умрећу невин, а за мене ће се ипак рећи - хладно-крвно је убијен.’ - Истог јутра, пошто се Хајрам спремио за полазак - хоћемо ли рећи на клање? Да, јер је то и било - прочитао је следећи пасус при крају дванаестог поглавља Етера у Мормоновој књизи, и ту је пресавио лист:

И догоди се да се помолих Господу да удели нејеврејима благодат, како би имали милосрђе. И догоди се да ми Господ рече: Теби није важно ако они немају милосрђа, ти си веран. Стога Ђе одеЂа твоја бити чиста. И зато што виде слабост своју бићеш ојачан, и то да седнеш на место које припремих у становима Оца свога. И ево, ја … желим збогом нејеврејима, да, а и браћи својој коју љубим, док се не сретнемо пред судијском столицом Христовом где Ђе сви људи сазнати да моја одећа нијеумрљана крљу вашом. [Етер 12:36–38.] Завештаоци су сада мртви, и њихово заве-штање је на снази.

Хајрам Смит је у фебруару 1844. год. напунио четрдесет и четири године, а Џозеф Смит тридесет осам у децембру 1843. год. И одсада ће њихова имена бити сврстана међу верске мученике, а читалац било које народности подсетиће се да је издавање Мормонове књиге и ове књиге Учење и завети у Цркви, плаћено најплеменитијом крвљу деветнае-стог века на спас једног упропашћеног света. И ако ватра може да спржи зелено стабло ради славе Божје, онда ће много лакше спалити сува стабла како би се виноград очистио од кварења. Живели су ради славе, умрли су ради славе и слава ће им бити њихова вечна награда. Њихова имена ће се преносити са потомства на потомство као драго камење за посвећене.”¹⁴

Џозеф Смит је испунио своју земашску мисију и запечатио своје сведочанство сопственом крвљу.

Бригам Јанг је изјавио: „Мада је непријатељ имао моћ да убије нашег пророка, то јест, убије његово тело, зар он није обавио све оно пгго је сматрао у свом срцу да треба да обави у своје време? Јесте, према мом сигурном сазнању.”¹⁵

Бригам Јанг нас је такође подучавао: „Ко је избављао Џозефа Смита из руку његових непријатеља до времена његове смрти? Био је то Бог, мада је стално изнова био на ивици смрти, на такав начин да се људима чинило да не може бити спашен. Када је био у затвору у Мисурију, и нико није очекивао да ће икада измаћи из њихових руку, ја сам имао веру Аврамову и рекао сам браћи, тако жив био Господ, да ће се извући. Мада је прорекао да неће доживети 40 година, ипак смо сви гајили наду да је то лажно проропггво и да ћемо га заувек имати поред нас. Мислили смо да ће то наша вера превазићи, али смо погрешили - на крају је мученички страдао за своју религију. Рекао сам да је све у реду. Сведочанство је сада у пуној снази. Он га је запечатио сопственом крвљу.”¹⁶

Вилфорд Вудруф је сведсЈчио: „Некада сам имао посебна осећања у вези са његовом смрћу и начином на који је његов живот одузет. Осећао сам да ако … је Џозеф имао своју жељу, он би крчио пуг према Стеновитим планинама. Али отада сам се потпуно помирио са чињеницом да је било у складу са планом, да се то тражило од њега као вође овог раздобља, да је требало да запечати своје сведочанство сопственом крвљу, и стога оде у духовни свет, држећи кључеве овог раздобља, да отвори мисију која се сада одвија проповедањем јеванђеља ‘духовима у тамници.’ ”¹⁷

Џозеф Ф. Смит, шести председник Цркве, је подучаeao: „Чему нас мученичка смрт [Џозефа и Хајрама Смита] подучава? Велика лекција да ‘где је завет ваља да буде и смрт онога који чини завет’ (Јеврејима посл. 9:16) да би га држао на снази. Осим тога, да је крв мученика заиста семе Цркве. Господ је дозволио ову жртву да би сведочанство честитих и праведних стајало као сведочанство против изопаченог и неправедног света. Затим, опет, били су примери дивне љубави о којој говори Откупитељ: ‘Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје.’ (Јев. по Јовану 15:13.) Ту дивну љубав показивали су према свецима и свету; јер су обојица схватила и изразила своје убеђење, пре поласка на пут у Картиџ, да иду у смрт … Њихова храброст, њихова вера, њихова љубав према људима била је безгранична, и све што су имали дали су за свој народ. Таква посвећеност и љубав нису оставили сумњу у души оних који уживају пратњу Светог Духа да су ти добри и одани људи заиста били овлашћене Господње слуге.

Ово мучеништво је увек било надахнуће Господњем народу. Помагало им је у њиховим личним искушењима. Давало им је храброст да прате овај смер у праведности и да познају и живе по истини, а свеци последњих дана који су научили велике истине, које је Бог објавио преко свог слуге, Џозефа Смита, морају их увек чувати као свету успомену.”¹⁸

Џорџ Алберт Смит, осми председник Цркве, је изјавио: „Џозеф Смит је извршио своју мисију. И када је допшо време да се суочи са смрћу, рекао је: ‘Идем као јагње на клање, али сам миран као летње јутро. Савест ми је слободна од увреде према Богу и свим људима. Ако ми одузму живот, умрећу као невин човек, и моја крв ће вапити из земље за освету, а о мени ће ипак рећи: „Хладнокрвно је убијен.” ’ [Видети УИЗ 135:4.] Није се плашио да стане пред милостиви суд нашег Оца на небу и одговара за дела учињена у телу. Није се плашио да се суочи са оптужбом изнетом против њега да обмањује људе и неправедно поступа са њима. Није се плашио последица своје животне мисије и коначне победе дела за које је знао да је божанског порекла, и за које је дао свој живот.”¹⁹

Гордон Б. Хинкли, петнаести председник Цркве, је сведо-чио: „Тако је сигуран био [Џозеф Смит] у дело које је пред-водио, тако сигуран у свој божански позив, да их је поставио изнад вредности сопственог живота. Са својим предзнањем о предстојећој смрти, предао се онима који ће га без одбране предати у руке руље. Своје сведочанство запечатио је сопственом крвљу.”²⁰

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII–XII).

Кратко време пре него што су Џозеф и Хајрам Смит убијени, старешина Џон Тејлор је певао „Јадни путујући човек жалости” (стр. 545). Прочитајте или отпевајте речи ове химне (Hymns, бр. 29), и размислите о томе како се оне односе на живот пророка Џозефа Смита. Зашто је ово била одговарајућа химна у тим околностима?
Прегледајте изјаве које сведоче да је Џозеф предао Дванаесторици апостола кључеве свештенства (стр. 547-550). Шта мислите, зашто су апостоли сматрали веома важним да сведоче о тим искуствима? Које је ваше сведочанство о наслеђивању у председништву Цркве?
Проучите извештај Џона Тејлора о мученичкој смрти Џозефа и Хајрама Смита (стр. 550-551). Како бисте могли бранити изјаву да је Џозеф Смит „учинио је за спасење људи на овом свету више од било ког човека који је икада живео на њему, осим самог Исуса”? Пре одласка у затвор у Картиџу, Хајрам је прочитао Етер 12:36–38 и обележио ту страницу. На које начине се тај одломак примењује на Џозефа и Хајрама? Каква су ваша осећања док размишљате о жртвама које су поднели Џозеф и Хајрам Смит за своја сведочанства о Исусу Христу?
Прочитајте сведочанства пророка последњих дана на стр. 552-554. Које речи захвалности и сведочанство можете додати њиховима?

Повезани стихови из Светих писама: Јеврејима посл. 9:16–17; УИЗ 5:21–22; 98:13–14; 112:30–33; 136:37–40

mob at Carthage Jail — Поподне 27. јуна 1844. „од., руља се стуштила на затвор у Кертиџу, у Илиноису, убивши пророка Џозефа Смита и Хајрама Смита.

Joseph teaching — Вилфорд Вудруф се сећа да је пророк Џозеф Смит „последњу зиму свог живота, неких три или четири месеца, провео са већем Дванаесториџе поучавајући их … Проводио је дан за даном, седмицу за седмицом, месец за месецом.”