Како су величанствени верни, праведни и одани пријатељи

„Пријатељство је једно од великих начела ‘мормонизма’ … Оно уједињује људску породицу својим срећним утицајем.”

Из живота Џозефа Смита

Уавгусту 1842. године, цивилне власти из Мисурија чиниле су сталне напоре како би ухапсили Џозефа Смита. Плашећи се да ће бити убијен ако га ухапсе и одведу у Мисури, пророк се скривао. 11. августа је неколицини верних чланова породице и пријатеља поручио да се састану на једном острву реке Мисисипи, недалеко од Навуа. Те ноћи су се Ема Смит, Хајрам Смит, Њуел К. Витни, и остали, окупили уз обалу реке и путовали малим чамцем до места одређеног за састанак. Пророк се радосно руковао са сваким, захвалан за помоћ и утеху искреног пријатељства. Касније је у свој дневник исцрпно писао о својим осећањима захвалности за чланове своје породице и пријатеље. Неки од тих уноса у дневник укључени су у ово поглавље. Неколико недеља касније, пророк је писмо свецима завршио речима које су изражавале његова осећања према њима, рекавши да је као и увек, њихов понизни слуга и пријатељ који никада не одступа (видети УИЗ 128:25).

Свеци су узвраћали пророкова осећања, сматрајући га не само својим пророком него и својим пријатељем. Близак пријатељ и лични секретар Џозефа Смита, Бенџамин Ф. Џонсон, се сећа: „‘Пророк Џозеф’ ― као пријатељ је био веран, трпељив, племенит и одан … Као сарадник, у друштву, био је веома обдарен ― био је љубазан, великодушан, склон весељу. … Понекад би се из забаве рвао са пријатељима, или би често одмеравао снагу са другима седећи на поду спојених стопала и штапом који би заједно држали. Али нико му није био раван по снази. Шале, загонетке [користећи слике да би објаснио речи], спаривање двостиха у песмама, итд., били су уобичајени. Али позив на певање једне или више његових оми- љених песама био је још чешћи … А ипак, тако друштвен и повремено чак раздраган, није дозвољавао дрскост или неумесно слободно понашање.”¹

Џозеф Смит је имао меко срце а био је и друштвен, присетио се један младић: „Био сам у Џозефовој кући; био је тамо, а неколико људи је седело на огради. Џозеф је изашао и разговарао са свима нама. Убрзо је један човек устао и рекао да је једном сиромашном брату, који је живео нешто даље од града, ноћ раније изгорела кућа. Скоро сви мушкарци су рекли да им је жао тог човека. Џозеф је гурнуо руку у свој џеп, извадио пет долара и рекао: ‘Жао ми је тог брата у износу од пет долара. Колико је свима вама жао?’ ”²

Можда је велика љубав Џозефа Смита према његовим пријатељима учинила издају неких од тих пријатеља посебно тешком за поднети. Пријатељи из Навуа у које је пророк имао поверења окренули су се против њега. Међутим, многи пријатељи су узвратили пророкову оданост, оставши са њим до краја.

Један такав пријатељ био је Вилард Ричардс, члан Већа Дванаесторице, који је био у затвору са Џозефом и Хајрамом Смитом и Џоном Тејлором у Картиџу, у Илиноису. Док су били у затвору, било им је дозвољено је да се из ћелије на првом спрату преселе у комотнију собу за спавање на другом спрату затвора. Затим, непосредно пре мученичке смрти, тамничар је наговестио да ће затвореници бити безбеднији у ћелији са решеткама поред спаваонице. Џозеф је позвао старешину Ричардса, кога су пријатељи звали „доктор” јер се бавио медицином: „‘Ако одемо у ту ћелију, хоћеш ли са нама?’ Доктор је одговорио: ‘Брате Џозефе, ниси ме питао да пређем реку са тобом ― ниси ме звао да дођем у Картиџ ― ниси ме звао да дођем у затвор са тобом ― и зар мислиш да ћу те сада напустити? Али рећи ћу ти шта ћу учинити; ако те осуде на вешање због издаје, даћу да ме обесе уместо тебе, а ти ћеш бити слободан.’ Џозеф је рекао: ‘Нећеш.’ Доктор је одговорио: ‘Хоћу.’ ”³

Учења Џозефа Смита

Прави пријатеши опакшавају жапост и остају верни чак и у невољи.

Џозеф Смит је, док се крио, написао следеће о члановима породице и пријатељима који су га посетили 11. августа 1842. године: „Како ми се чини добрим и величанственим што сам нашао чисте и посвећене пријатеље, који су верни, праведни и одани и чија срца не малакшу; чија су колена чврста и не спотичу се док служе Господу, у послуживању мојим потребама, у дан када се гнев мојих непријатеља сручио на мене …

Како су величанствена била моја осећања када сам се састао са том верном и пријатељском групом, у ноћи једа- наестог, у четвртак, на острву на ушћу баре [мочваре], између Зарахемле и Навуа: са каквим неизрецивим усхићењем и каквим осећањем радости су бујале моје груди када сам те ноћи узео за руку своју вољену Ему ― ону која је моја жена, управо жена моје младости и избор мога срца. Велики су била одјеци мога ума када сам на тренутак замислио многе призоре кроз које смо били позвани да прођемо, муке и тежак рад, жалости и патње, радости и утехе, који су с времена на време прекривали наше путеве и крунисали наш живот. Ах, каква збрка мисли је на тренутак испунила мој ум, она је опет овде, … неустрашива, чврста и непоколебљива ― постојана, одана Ема!

Следећи ме је за руку ухватио брат Хајрам ― мој рођени брат. Помислио сам у себи: Брате Хајраме какво верно срце имаш!Ах, нека Вечни Јехова крунише твоју главу вечним благословима као награду за твоју бригу за моју душу! Ах, колико смо жалости делили; и поново се налазимо спутани неумољивом тлачитељском руком. Хајраме, твоје име ће бити записано у књизи Господњег закона, за оне који долазе после тебе да погледају, да имају узор у твојим делима.

Рекох себи: Ево и брата Њуела К. Витнија. Колико је призора жалости засуло наше заједничке путеве; а ипак се још једном срећемо да их поново делимо. Веран си пријатељ у кога се за највећу безбедност могу поуздати унесрећени људски синови. Нека вечни благослови крунишу и твоју главу. Како је топло то срце! Колико је жељна та душа! За добробит оног који је прогнан, и омрзнут од скоро свих људи. Брате Витни, не знаш колико су јаке оне везе које моју душу и срце везују за тебе …

Не мислим да помињем појединости историје те свете ноћи, које ћу заувек памтити; али имена верних су оно што желим да забележим овде. Њих сам упознао у благостању и они су ми били пријатељи; а сада их срећем у невољи, и они су и даље моји блиски пријатељи. Воле Бога коме служим; воле истине које проглашавам; воле она морална и она света учења која чувам у својим грудима са најтоплијим осећањима мога срца, и са оним жаром који се не може порећи …

… Надам се да ћу поново видети [своје пријатеље], да се могу трудити око њих, а и тешити их. Док сам ја жив неће им недостајати пријатељ; моје срце ће волети и моје руке ће радити за оне који воле и раде за мене, и увек ћу бити веран својим пријатељима. Зар ћу бити незахвалан? Заиста не! Бог забрањује!”⁴

23. августа 1842. године, пророкје наставио: „Моја осећања … према мојим пријатељима су оживела док размишљам о врлинама и добрим особинама и обележјима неколицине верних које сада бележим у Књизи закона Господњег ― таквима који су стајали поред мене у сваком часу опасности ових дугих протеклих петнаест година ― кажем, на пример, мој остарели и вољени брат Џозеф Најт старији, који је био међу првима да послужи мојим потребама док сам започињао са објављивањем Господњег дела, и полагањем темеља Цркве Исуса Христа све таца последњих дана. Наиме, петнаест година био је веран и искрен, непристрасан и примеран, честит и љубазан, никада не скрећући ни лево ни десно. Гле, он је праведан човек, нека Бог свемогући продужи дане овог старца; и нека његово дрхтаво, измучено и оронуло тело буде обновљено, и стално га благосиљај снагом здравља, ако је Твоја воља, о Боже; и о њему ће говорити синови сионски, док и један постоји, да је овај човек био верни човек у Израелу; стога његово име никада неће бити заборављено …

… Док се будем сећао неколико верних који су сада живи, сећаћу се и својих верних пријатеља који су мртви, јер много их је; и много је дела доброте ― очинске и братске доброте ― која су ми подарили; и откако ме прогоне Мисуријани, многи ми призори долазе на ум …

Много је душа које сам волео љубављу јачом од смрти. Показао сам им верност ― одлучан сам да им показујем верност све док ме Бог не позове да предам свој дах.”⁵

Пријатешство уједињује шудску породииу, растерујући мржњу и неразумевање.

„Није ме брига каква је природа неког човека; ако је он мој пријатељ ― прави пријатељ, и ја ћу њему бити пријатељ и проповедати му спасење и дати му добар савет, помажући му у његовим тешкоћама.

Пријатељство је једно од основних начела ‘мормонизма’; [осмишљено је] да преиначи и просвети свет, и учини да ратови и сукоби престану а људи постану пријатељи и браћа. …

… Пријатељство је као брат [Теодор] Турли који у својој ковачници заварује гвође; оно уједињује људску породицу својим срећним утицајем.”⁶

„То пријатељство, које ће разумна бића прихватити као искрено, мора израсти из љубави, а та љубав израста из врлине која је онолико део религије као што је светло део Јехове. Отуда долазе Исусове речи: ‘Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје.’ [Јев. по Јовану 15:13.]”⁷

У марту 1839. године, док је Џозеф Смит са неколико сарадника био у затвору у Либертију, у Мисурију, пророк је написао чланоеима Цркве: „Примили смо неколико писама прошле вечери ― једно од Еме, једно од Дон К. Смита [Џозефовог брата], и једно од бискупа [Едварда] Партриџа ― која су сва изражавала дух доброте и утехе. Били смо веома задовољни њиховим садржајем. Дуго смо били без информација; и када смо читали та писма она су за наше душе била као освежење благог ветрића, али наша радост је била помешана са тугом због патње сиромашних и веома унесрећених светаца. И није потребно да кажемо да су уставе наших срца подигнуте и наше очи су извор суза, али они који нису били затворени међу зидове тамнице без разлога или изазивања једва да могу имати појма како је сладак глас пријатеља; један знак пријатељства са било ког извора који оживљава и подстиче сваки пријатан осећај; он тренутно враћа у сећање све што је прошло; обузима садашњост пожудом [жаром] осветљености; граби будућност са необузданошћу тигра; покреће ум напред назад, од једне до друге ствари, док нада коначно победнички не надвалада сво непријатељство, пакост и мржњу и прошле разлике, неразумевање и лоше управљање.⁸

Божји свеци су прави пријатењи једни другима.

Следеђу напомену пророк је написао једном члану Цркве у августу 1835. године: „СеЂамо се твоје породице заједно са свим првим породицама Цркве, које су прве пригрлиле истину. Сећамо се твојих губитака и жалости. Наше првобитне везе нису прекинуте; учествујемо у твом болу као и у добру, у жалости, као и у радости. Наше јединство, верујемо, јаче је од смрти и никада неће бити прекинуто.”⁹

О весељу ком је присуствовао у јануару 1836. године у Киртланду, пророк је рекао: „Присуствовао сам раскошној гозби код бискупа Њуела K. Витнија. Ова гозба је била по реду Сина Божјег ― позвани су сакати, хроми и слепи, према Спаситељевим упутствима [видети Јев. по Луци 14:12–13] … Друштво је било велико, и пре него што смо јели отпевали смо неколико сионских песама; и наша срца су била разгаљена због предосећања оне радости која ће се излити на главе светаца када се заједно окупе на гори сионској, да заувек уживају у међусобном друштву, и то сви благослови са неба, када не буде никога да нас злоставља или плаши.”¹⁰

Сестра Пресендиа Хантингтон Буел покушала је да посети Џозефа Смита док је био затворен у Либертију 1839. године, али ју је тамничар вратио. Пророк јој је касније написао: „Ах, каква би то радост била за нас да видимо своје пријатеље! Срце би ми се радовало да сам имао повластицу да разговарам са тобом, али рука тираније је над нама.… Желим да [твој муж] и ти знате да сам ваш верни пријатељ.… Ниједан језик не може рећи какву неизрециву радост даје човеку лице пријатеља, када је пет месеци затворен међу зидовима тамнице. Чини ми се да ће моје срце увек бити мекше после тога него икада раније. Срце ми крвари без престанка када размишљам о невољи у којој је Црква. Ах, када бих могао да будем са њима! Не бих устукнуо пред муком и тешкоћама да бих им пружио охрабрење и утеху. Желим благослов да још једном подигнем свој глас међу свецима. Излио бих душу своју Богу ради њиховог подучавања.”¹¹

Говорећи у Навуу, у Илиносису, где су многи чланови Цркве стигли са мало световног иметка, пророк је подучавао: „Треба да гајимо саосећање према онима међу нама који су уцвељени. Ако постоји место на земљи где људи треба да негују духа и изливају уље и вино на груди уцвељених, то је ово место; и тај дух се овде показује; и мада [је особа] странац и уцвељена је кад стигне, налази брата и пријатеља спремног да послужује њеним потребама.

Сматрао бих то једним од највећих благослова, ако сам уцвељен у овом свету, да ме судбина нанесе тамо где могу наћи браћу и пријатеље свуда око себе.”¹²

Џорџ А Смит, пророков рођак, се сећа: „По завршетку разговора, Џозеф је своје руке обавио око мене, и притиснуо ме на своје груди и рекао: ‘Џорџ А., волим те као сопствени живот.’ Био сам толико ганут да сам једва могао да говорим.”¹³

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII–XII.

Прегледајте први пасус на стр. 471. Затим окрените стр. 474–476 и обратите пажњу на особине које је Џозеф Смит ценио код Еме Смит, Хајрама Смита, Њуела К. Витнија, и Џозефа Најта старијег. Шта мислите, зашто је њихово пријатељство било за њега толика утеха током тешких тренутака? На које начине су вас ваши пријатељи подржали када сте се суочавали са невољама? Шта можемо учинити да бисмо подржали друге када доживљавају искушења?
Већина прича у овом поглављу говори о вредности правог пријатељства у време тешкоћа. Али у пасусу који почиње на крају стр. 471, Бенџамин Ф. Џонсон говори о пријатељским поступцима Џозефа Смита у време мира. Шта добијате из тог описа? Коју корист имају наша пријатељства и породични односи када одвојимо време за смех и заједничку игру?
Проучите цео четврти пасус на стр. 467. Шта мислите зашто је Џозеф Смит рекао да је пријатељство „ једно од великих начела ‘мормонизма’”? На које начине обновљено јеванђеље може помоћи људима да једни у другима виде пријатеље? Како су други председници Цркве били примери пријатељства са свим људима?
Прегледајте цео пети пасус на стр. 467. Како је пријатељ-сто попут заваривања гвожђа?
Прочитајте пасус који почиње на крају стр. 479, као и следећи пасус. Обратите пажњу на препоруку „уље и вино” из параболе о добром Самарјанину (Јев. по Луди 10:34). Које су неке од посебних ствари које можемо учинити да бисмо следили пророков савет? Да бисмо следили пример доброг Самарјанина?

Повезани стихови из Свемих писама: Књ. Самуилова 18:1; Соломунове приче 17:17; 2. нефи 1:30; Мосија 18:8–10; Алма 17:2; УИЗ 84:77; 88:133