ПОГЛАВЉЕ 33
Духовни дарови исцељења, језика, пророштва и разликовања духова
„Нико не може бити послужитељ за Исуса Христа, осим ако има сведочанство о Исусу; а то је дух пророштва. ”
Из живота Џозефа Смита
После кратког периода избеглиштва у Квинсију, у Илиноису, током првих месеци 1839. године, свеци су почели да се селе око 80 километара на север у насеобину Комерс, у Илиноису. После свог бекства из заточеништва у Мисурију, пророк је почео да купује земљиште у Комерсу и околини за сабирна места за хиљаде оних који су побегли из Мисурија и сада им је било потребно место где би отпочели своје нове животе. До јула 1839. године, стотине светаца је логоровало у шаторима и колима на источној обали реке Мисисипи у Комерсу, док су други нашли уточиште у напуштеним војним баракама на супротној страни реке у Монтроузу, у Ајови. У том новом дому свеци су радили како би рашчистили и исушили мочварно земљиште у близини реке. Многе чланове Цркве уједали су комарци и они су се озбиљно разболели од маларије и других болести. Неки од светаца су умрли, а други су били близу смрти. Џозеф и Ема Смит су толико људи довели у своју брвнару ради неге, да је пророк уступио свој кревет и спавао напољу у шатору.
22. јула, усред болести која погодила многе, свеци су били сведоци нечега што је Вилфорд Вудруф назвао „даном Божје моћи.”1 Тог јутра када је пророк устао, завапио је Господу у молитви и будући испуњен Духом Господњим послуживао је болеснима у својој кући, у дворишту и доле поред реке. Прешао је реку и посетио дом Бригама Јанга у Монтроузу да би му дао благослов исцељења. Затим је, у друштву Сиднија Ригдона, Бригама Јанга и осталих чланова Дванаесторице, наставио своју мисију милости међу другим свецима у Ајови. Старешина Вудруф сећа се једног од најупечатљивијих исцељења тога дана:
„Прешли смо јавни трг и ушли у кућу брата [Илаје] Фордхама. Брат Фордхам је већ сат времена умирао, и сваког минута смо очекивали да ће му бити последњи. Осетио сам Божју моћ која је преплавила Његовог пророка. Када смо ушли у кућу, брат Џозеф је пришао брату Фордхаму и узео га за десну руку … Видео је беживотне очи брата Фордхама који је био нем и без свести.
Пошто је узео његову руку, [пророк] погледао је у лице човека који је умирао и рекао: Брате Фордхаме, да ли ме познајеш?’ Најпре није било одговора, али сви смо могли да видимо утицај Духа Божјег како почива на њему.
Џозеф је поново рекао: ‘Илаја, зар ме не познајеш?’ Брат Фордхам је шапатом одговорио: ‘Да!’ Пророк је затим рекао: ‘Зар немаш веру у исцељење?’
Одговор који је био мало јаснији него пре је гласио: Бојим се да је сувише касно. Да си дошао мало раније, мислим да бих био исцељен.’ Изгледао је као човек који се пробудио из сна. Био је то самртни сан. Онда је Џозеф рекао: ‘Зар не верујеш да Исус јесте Христ?’ ‘Верујем, брате Џозефе,’ одговорио је.
Онда је Божји пророк проговорио јаким гласом, као у величанству Божанства: Илаја, у име Исуса Христа из Назарета, заповедам ти да устанеш и будеш исцељен!’
Пророкове речи нису звучале као људске речи, него као глас Господњи. Чинило ми се да се кућа протресла из темеља. Илаја Фордхам је скочио из свог кревета као човек подигнут из мртвих. Здрава боја му се вратила у лице и сваки његов поступак одисао је животом. Ноге су му биле умотане у облоге од кукурузне каше. Збацио их је са својих ногу, расувши садржај, а затим је затражио своју одећу и обукао се. Затражио је чинију хлеба и млека и појео је. Затим је ставио свој шешир и изашао са нама на улицу да би посетио друге који су били болесни.”2
У време очајничке потребе, свеци су доживели излив дара исцељења из пророкових руку.
Учења Џозефа Смита
Болесни могу бити исцешени вером и применом моћи свештенства, у складу са Господњом вошом.
„Који је знак исцељења болесних? Полагање руку је знак или пут који је обележио Јаков, и обичај древних светаца како је заповедио Господ, и тај благослов не можемо добити тражењем неког другог пута, осим на начин који одредио Господ [видети Посл. Jaковљева 5:14–15].”3
У јулу 1839. године, када су се свеци тек доселили у Комерс, у Илиноис, и било је пуно болести међу њима, Џозеф Смит је забележио: „Браћа су почела учестало да обољевају, као и становници тог места, тако да смо ту и следећу седмицу провели углавном посећујући болеснике и послужујући им. Неки су имали довољно вере и били су исцељени, док други нису …
Недеља 28. - Састанак је одржан као и обично … Говорио сам и посаветовао чланове Цркве да доведу своје куће у ред, да очисте унутрашњи суд, и да се сретнемо следећег Шабата на причешћу, да бисмо својом послушношћу обредима могли са Богом да превладамо уништитеља, и да би болесни могли бити исцељени. Целу ту недељу углавном сам провео међу болеснима, који већином јачају и опорављају се у здрављу.” 4
„Многи праведници ће бити жртве болести, помора, итд., због слабости тела, а ипак ће бити спашени у Божјем царству. Дакле, световно начело је рећи да су ти и ти згрешили јер су жртве болести или смрти, јер свако тело је подложно смрти; и Спаситељ је рекао: ‘Не судите да вам се не суди.’ [Видети Јев. по Матеју 7:1.]”5
Сврха дара језика јесте подучавање других јеванђешу.
Пророк је говорио на конференцији старешина 1834. године: „Џозеф Смит је тада дао објашњење о дару језика, који је био посебно установљен за проповедање јеванђеља другим народима и језицима, али није дат за управљање Црквом.”6
„Што се тиче дара језика, све што можемо рећи је да смо га, на овом месту, примили као и древни људи: желимо, међутим, да будете пажљиви да не бисте били заварани … Нема сумње да ће вам Сотона, уколико не будете опрезни, правити проблеме у вези са даром језика; не можете бити превише обазриви, нити се молити сувише. Нека вам Господ да мудрост у свему.”7
„Прочитао сам 13. поглавље Прве посл. Коринћанима [на састанку одржаном 26. децембра 1841. год.], и напоменуо да су дарови језика неопходни у Цркви; … дар језика моћу Светог Духа у Цркви је за добробит слугу Божјих да би проповедали неверницима, као на дан Педесетнице.”8
Језици су дати у сврху проповедања међу онима чији је језик неразумљив; као на дан Педесетнице, итд., и није потребно да се језици посебно подучавају у Цркви, јер сваки човек који има Светог Духа може говорити о Божјим стварима сопственим језиком као да говори другим; јер вера долази не знацима већ слушањем речи Божје.”9
„Не будите толико радознали у вези са језицима, не говорите језицима осим ако је тумач присутан; основна намена језика је да се на њима говори са странцима, и ако су особе веома нестрпљиве да покажу своју интелигенцију, нека са таквима говоре на њиховом језику. Божји дарови су сви корисни у служби њиховој, али када се примене тамо где Бог не намерава, они су штета, замка и проклетство уместо благослова.”10
„Такође смо имали браћу и сестре који су имали лажне дарове језика; говорили би мрљајућим, неприродним гласовима, а њихова тела су била изобличена … међутим, у Духу Божјем нема ничега неприродног.”11
„Не говорите даром језика без разумевања, или без тумачења. Ђаво може да говори језицима; непријатељ ће доћи са својим делом; може да искушава све класе; може да говори енглески или холандски. Нека нико не говори језицима уколико их не тумачи, осим уз сагласност онога који је постављен да председава; тада може да разликује или тумачи, или то могу чинити други.”12
„Ако имате нешто да објавите, нека то буде на сопственом језику; не упуштајте се сувише у показивање дара језика, или ће ђаво искористити безазлене и неопрезне. Можете говорити језицима ради сопствене удобности, али дајем ово као правило, да ако се нешто подучава даром језика, не треба да буде примљено као учење.”13
Мада само један човек говори као пророк Цркве, дух пророштва свима омогућава да сведоче о Исусу Христу.
„Ниједан човек није послужитељ за Исуса Христа, а да није пророк. Нико не може бити послужитељ за Исуса Христа, осим ако има сведочанство о Исусу; а то је дух пророштва [видети Откривење Јованово 19:10].”14
„Јован Откровитељ каже да је сведочанство о Исусу дух пророштва [видети Откривење Јованово 19:10]. Дакле, ако неко има сведочанство о Исусу, зар нема дух пророштва? И ако има дух пророштва, питам, зар није пророк? А ако је пророк, зар неће примити откривење? А сваки човек који лично не прима откривење мора бити проклет, јер сведочанство о Исусу је дух пророштва. Јер Христ каже, тражи и примићеш; и ако се догоди да прими, питам, зар то неће бити откривење? И ако неко нема сведочанство о Исусу или духа Божјег, он нипошто није Његов, то јест Христов. А ако није Његов, мора бити проклет.”15
Један посетилац Навуа забележио је да је Џозеф Смит токомразговора подучавао: „Пророк Џозеф је рекао да … би био послужитељ за Исуса, човек мора сведочити о Исусу; а да би сведочио о Исусу, мора имати дух пророштва; јер, према Јовану, сведочанство о Исусу је дух пророштва.
Ако човек изјављује да је послужитељ за Исуса, а нема дух пророштва, он мора бити лажни сведок, јер не поседује онај дар који га оспособљава за ту службу; и разлика између Џозефа Смита и свештенства ове генерације је што он полаже право на поседовање тог духа пророштва који га оспособљава да сведочи о Исусу и јеванђељу спасења; а то свештенство пориче духа, и то духа пророштва, који би сам могао да их учини истинским сведоцима или завештаоцима Господа Исуса, а ипак тврде да су истински послужитељи спасења.”16
„Вера долази по слушању Божје речи, сведочанством Божјих слугу; то сведочанство је увек пропраћено Духом пророштва и откривењем.”17
Дар разпиковања духова омогућава вернима да направе разпику између утицаја добрих и зпих духова.
У раним данима обновљене Цркве, чланови Цркве као и чланови других религиозних група, понекад су поступали на основу утицаја злих и лажних духова, верујући да су под утицајем Светог Цуха. Пророк Џозеф Смит је подучавао: „Недавни догађаји, који су се одвијали међу нама, наметнули су неодложну дужност која је пренета на мене да кажем нешто у вези са духовима који покрећу људе.
Из апостолских записа [у Новом завету], очигледно је да су у њихово време постојали многи лажни духови, и ‘изађоше у свет’, и да би се открило који су лажни духови и потврдило који су од Бога, био је потребан разум који је само Бог могао да удели [видети 1. Посл. Јованова 4:1–4]. Свет је углавном био веома несвестан тога, и зашто они треба да буду другачији - ‘тако и у Богу што је нико не зна осим Духа Божјега.’ [Видети 1. Коринћанима 2:11.] …
„У свим раздобљима увек се чинило да недостаје разум у вези са овом темом. Духови свих врста су се објављивали, у сваком раздобљу, и скоро међу свим људима … Сви имају своје духове, сви имају натприродну моћ, и сви тврде да су њихови духови од Бога. Ко ће решити ту загонетку? ‘Кушајте духове,’ каже Јован [1. Посл. Jованова 4:1], али ко то треба да уради? Учени, речити, филозофи, мудри, духовни - сви су незналице … Ко може обелоданити и открити скривене тајне лажних духова који се тако често јављају међу свецима последњих дана? Одговарамо да то нико не може учинити без свештенства и познавања закона по којима се духовима влада; јер ‘тако и у Богу што је нико не зна осим Духа Божјега,’ тако нико не познаје духа ђавољег и његову моћ и утицај, него поседовањем разума већег од људског и посредством свештенства открива његове тајне замисли …
Човек мора имати моћ разликовања духова пре него што може да обелодани тај паклени утицај и открије га свету у свим његовим разорним, ђаволским и ужасним бојама; јер ништа не повређује више децу људску од тога да буду под утицајем лажног духа када они сами мисле да имају Духа Божјег. На хиљаде их је осетило утицај његове ужасне моћи и погубних утицаја …
Као што смо претходно приметили, велика тешкоћа лежи у непознавању природе духова, закона по којима се њима влада и знакова по којима се могу препознати; ако је за познавање Божјих ствари потребан Дух Божји, а дух ђавољи може бити разоткривен само преко тог посредника, стога као природна последица следи да уколико нека особа или особе немају комуникацију или откривење од Бога, који им откривају деловање тог духа, морају вечно остати незналице по питању тих начела; јер тврдим да ако један човек не може те ствари да разуме, осим Духом Божјим, ни десет хиљада људи то неће моћи; а подједнако је недокучиво и мудрости учених, језику речитих и моћи моћних. И коначно ћемо морати да дођемо до закључка, шта год да мислимо о откривењу, да без њега не можемо знати нити разумети ишта што је Божје, или ђавоље; и ма колико свет може бити невољан да призна то начело, очигледно је из разноврсних убеђења и мишљења по том питању да они уопште не разумеју ово начело, и подједнако је јасно да без божанске комуникације морају остати у незнању …
Да би то разумео, човек мора имати моћ разликовања духова, како смо претходно рекли, а како ће добити тај дар ако дарови Духа не постоје? А како се ти дарови могу добити без откривења? ‘Христ се успео на висину и дао дарове људима; и дао је неке апостоле, а неке пророке, а неке јеванђелисте, а неке пастире и учитеље’ [видети Посл. Ефесцима 4:8, 11]. А како су апостоли, пророци, пастири, учитељи и јеванђелисти бирани? Пророштвом (откривењем) и полагањем руку: - божанским општењем, и божански одређеним обредом - посредством свештенства, организовани по реду Божјем, божанским наименовањем. Апостоли из древних времена држали су кључеве тог свештенства - тајне царства Божјег, и стога су могли да откључају и расплету све ствари које се односе на управљање Црквом, добробит друштва, будућу судбину људи, и посредовање, моћ и утицај духова; јер су могли да их по вољи контролишу, нареде им да оду у име Исусово, и открију њихове штетне и тајне поступке у покушају да се сакрију у Цркви у религиозној одећи, и боре против интереса Цркве и ширења истине …
… Наш Спаситељ, апостоли, па чак и чланови Цркве били су даривани тим даром, јер, каже Павле, једноме се даје дар да говори језике, другоме да тумачи језике, опет другом да изводи чудеса, неком другом дар пророштва, опет другом да разликује духове. [Видети 1. Коринћанима 12:10.] Све ово потицало је од истог Духа Божјег, и то су били дарови Божји … Ниједан човек, нити група људи, без прописно установљене власти, свештенства и способности разликовања духова, не могу разликовати истините од лажних духова.”18
„Лажљиви духови пролазе земљом. Биће великих објава духова, и лажних и истинитих … Није сваки дух, или визија, или певање, од Бога.… Дар разликовања духова биће додељен председавајућем старешини. Молите се за њега да може имати тај дар.”19
Предпози за проучавање и поучавање
Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.
-
Прегледајте причу на стр. 391-393. Како ова прича може помоћи носиоцима Мелхиседековог свештенства у припреми за послуживање болеснима? Како нам она може помоћи када нам је потребан свештенички благослов? Шта мислите, зашто је било важно да брат Фордхам покаже своју веру у Исуса Христа у то време?
-
Прегледајте учења Џозефа Смита на стр. 394. Која искуства су вам помогла да разумете моћ свештенства у исцељивању болесних? Која начела треба да нас воде док делимо наша искуства у вези са исцељивањем болесних? Зашто неки људи не буду исцељени и поред тога што су показали веру и примили свештеничке благослове?
-
Џозеф Смит је рекао да је дар језика „био посебно установљен за проповедање јеванђеља другим народима и језицима” (видети стр. 394-395). Како је тај дар помогао у ширењу јеванђеља по свету? Како сте ви или неко кога познајете примили дар језика као помоћ у проповедању јеванђеља?
-
Прегледајте пророкова учења о духу пророштва (стр. 395-396). Шта вам значи то што знате да сваки члан Цркве може да прими духа пророштва?
-
Прегледајте пророкова учења о дару разликовања духова (стр. 396-399). Шта је дар разликовања духова? Како можемо избећи да будемо заварани злим утицајима? Како нам наш садашњи пророк и друге црквене вође помажу да разликујемо зле духове?
Повезани стихови из Светих писама: Посл. Коринћанима 12:1–31; 14:1-6, 22–28; Јаковљева посланица 5:14–15; Морони 10:8–17; УИЗ 46:1–33; 50:1-36, 40–44; 52:14–19
22. јула 1839. године, Илаја Фордхам је устао из „самртног сна” пошто је Џозеф Смит ушао у његов дом и прогласио: „Илаја, у име Исуса Христа из Назарета, заповедам ти да устанеш и будеш исџељен!”
„Дар језика моћу Светог Духа у Цркви је за добробит слугу Божјих да би проповедали неверницима.”