Организација и судбина истините и живе Цркве

„Не знаmе више о судбини ове Цркве и царсmву од бебе у наручју своје мајке. Не можеmе је разумети … Ова Црква исnуниће Северну и Јужну Америку – исnуниће цео свеm.”

Из живота Џозефа Смита

У јуну 1829. године, пророк Џозеф Смит завршио је превод Мормонове књиге. „Наш превод се приводи крају,” рекао је пророк, „отишли смо у Палмиру, покрајина Вејн, у држави Њујорк, обезбедили смо ауторско право и договорили се са господином Егбертом Б. Грандином да штампамо пет хиљада примерака за суму од три хиљаде долара.”¹ Eгберт Б. Грандин је био млад човек, годину дана млађи од Џозефа Смита, и био је власник штампарије у Палмири. Управо је био купио нову пресу са технологијом која је процес штампања знатно убр-зала. Било је необично што је пророк успео да нађе штампа-рију у руралном градићу Палмири, која је могла да одштампа толико примерака обимне књиге као што је Мормонова књига. Пошто је Мормонова књига била тако велик и скуп пројекат, Мартин Харис је дао у залог своју фарму господину Грандину како би обезбедио исплату трошкова штампања.

Крајем лета 1829. год., Џозеф Смит, Мартин Харис и неколико других окупили су се у штампарији како би прегледали отисак насловне стране Мормонове књиге, прву страницу која је требало да буде одштампана. Када је пророк рекао да је задовољан изгледом странице, штампање је настављено пуном паром. За тај посао било је потребно седам месеци и примерци Мормонове књиге били су доступни јавности 26. марта 1830. године.

Са радом на преводу и објављивању сада завршене Мормоне књиге, Џозеф Смит је напредовао ка организовању Цркве. У откривењу које се сада налази у 20. одсеку Учења и завета, Господ је открио пророку тачан датум када ће, у складу са Његовом вољом и заповешћу, наставити организовање Његове c² За тај дан одређен је 6. април 1830. год.

„Обзнанили … смо нашој браћи,” рекао је пророк, „да смо примили заповест да организујемо Цркву; и у складу са тим састали смо се у ту сврху у кући господина Питера Витмера старијег, (нас шесторица) у уторак, шестог априла, лета Господњег хиљаду осамсто тридесете.”³ Отприлике 60 људи скупило се у кући Витмерових у Фајету, у Њујорку, потпуно испунивши две просторије у кући. Шесторица окупљених мушкараца била су одређена за осниваче нове Цркве како би се испунио закон државе Њујорк - пророк Џозеф Смит, Оливер Каудери, Хајрам Смит, Питер Витмер млађи, Семјуел Смит и Дејвид Витмер.⁴

Мада је Црква у почетку била веома мала, Џозеф Смит је имао пророчки осећај за њену величанствену судбину. Вилфорд Вудруф сећа се да је током састанка свештенства у Киртланду, у Охају, у априлу 1834. год., пророк покушавао да разбуди браћу у вези са остварењем будућег положаја Божјег царства на земљи:

„Пророк је сазвао све који су носили свештенство да се окупе у малој школској брвнари коју су тамо имали. Била је то мала кућа од отприлике 18 квадратних метара. Али она је примила све припаднике свештенства Цркве Исуса Христа светаца последњих дана који су тада били у граду Киртланду … Када смо се окупили, пророк је позвао старешине Израела да са њим изнесу сведочанство о овом делу. Када су завршили, пророк је рекао: ‘Браћо, веома сам уздигнут и поучен вашим сведочанствима вечерас, али желим да вам пред Господом кажем да не знате више о судбини ове Цркве и цар-ству од бебе у наручју своје мајке. Не можете је разумети.’ Био сам прилично изненађен. Рекао је: ,Ово што видите вечерас само је шачица свештеника, али ова Црква ће испунити Северну и Јужну Америку - испуниће свет.’ ”⁵

Учења Џозефа Смита

Истиниту Цркву Исуса Христа организовао је Џозеф Смит у раздобЉу пунине времена.

Џозеф Смит је известио о догађајима са састанка одржаног 6. априла 1830. год., приликом организовања Цркве: „Отворивши састанак свечаном молитвом нашем Небеском Оцу, наставили смо у складу са претходном заповешћу да прозивамо своју браћу да бисмо знали да ли нас прихватају као своје учитеље у стварима Божјег царства, и да ли се слажу да наставимо и организујемо се као Црква, према истој заповести коју смо примили. На тих неколико предлога пристали су анонимним гласањем.

Онда сам положио руке на Оливера Каудерија и заредио га у старешину Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, после чега је он заредио мене у службу старешине исте Цркве. Онда смо узели хлеб, благословили га и изломили са њима; исто тако и вино, благословили смо га и попили са њима. Онда смо положили руке на сваког присутног члана Цркве, како би могли примити дар Светог Духа и бити потвр-ђени за чланове Христове Цркве. Свети Дух се излио на нас у веома великој мери - неки су прорицали, док смо сви ми славили Господа и веома се радовали …

Наставили смо, онда, да прозивамо и заређујемо осталу браћу у различите службе у свештенству, у складу са Духа. И пошто смо провели дивно време у сведочењу и осећајући моћи и благослове Светог Духа, кроз Божју благодат коју нам је даровао, распустили смо састанак са пријатним сазнањем да смо сада чланови признати од Бога, ‘Цркве Исуса Христа’, организоване у складу са заповестима и откривењима која нам је Он дао у овим последњим данима, као и у складу са редом Цркве како је забележено у Новом завету.”⁶

На првој генералној конференцији Цркве, одржаној у Фајету, у држави Њујорк, 9. јуна 1830. год., било је послужено причешће, неколико људи било је потврђено за чланове Цркве, други су били заређени у службе у свештен-ству, а Свети Цух се излио на свеце. Пророк Џозеф Смит је забележио: „Такви призори били су осмишљени да би надахнули наша срца неизрецивом радошћу и испунили нас страхопоштовањем и наклоношћу према том Свемогућем Бићу, чијом благодаћу смо били позвани да будемо средство у остварењу радости за децу човечју због таквих славних бла-гослова који су тада били изливени на нас. Да будемо укљу-чени у потпуно исти ред ствари ког су се придржавали свети апостоли из давнина; да схватимо важност и церемонију таквих догађаја; и да будемо сведоци и осећамо својим при-родним чулима исте славне објаве свештеничке моћи, дарове и благослове Светог Духа, и доброту и удостојење милостивог Бога таквима који су послушни вечном јеван-ђељу нашег Господа Исуса Христа, сједињене да у нама створе осећања усхићене захвалности, и надахну нас новом преданошћу и снагом у овом истинитом делу.”⁷

Христова Црква се организује у складу са Божјим редом.

„Христ је био глава Цркве, главни угаони камен, духовна стена на којој је Црква изграђена и врата пакла неће је надвладати [видети Јев. по Матеју 16:18; Посл. Ефесцима 2:20]. Он је изградио царство, изабрао апостоле и заредио их у Мелхиседеково свештенство, дајући им моћ да послужују у обредима јеванђеља.”⁸

„‘Христ … је дао једне апостоле, а једне пророке, а једне јеванђелисте, а једне пастире и учитеље’ [Посл. Ефесцима 4:11]. А како су апостоли, пророци, пастири, учитељи и јеванђелисти бирани? Пророштвом (откривењем) и полагањем руку: – божанским општењем, и божански одређеним обредом – посредством свештенства, организовани по реду Божјем, божанским наименовањем.”⁹

„Мормонова књига нам каже да се наш Спаситељ појавио на овом [америчком] континенту после свог васкрсења; да је овде успоставио јеванђеље у свој његовој пунини, богатству, моћи и благослову; да су имали апостоле, пророке, пастире, учитеље и јеванђелисте; исти ред, исто свештенство, исте обреде, дарове, моћи, и благослове који су постојали на источном континенту.”¹⁰

„Јеванђелиста је патријарх … Где год се Христова Црква на земљи успоставља, треба да постоји патријарх у корист потомства светаца, као што је било са Јаковом када је дао патријаршки благослов својим синовима.”¹¹

Чланци вере 1:6: „Верујемо у исти поредак који је постојао у изворној цркви, наиме, у апостоле, пророке, пастире, учи-теље, јеванђелисте, и тако даље.”¹²

Цркву води Прво председништво, Веће Дванаесторице апостола и Веће седамдесеторице.

„Чврсто верујем у пророке и апостоле, да је Исус Христ главни угаони камен и да говори као онај који има власт међу њима, а не као књижевници.”¹³

„Председници или [Прво] председништво су над Црквом; и откривења и намера и воља Божја за Цркву треба да долазе преко председништва. То је небески ред и моћ и повластица [Мелхиседековог] свештенства.”¹⁴

Која важност је додата позивима тих Дванаест апостола, другачија од других позива или служби у Цркви? … Они су Дванаесторица апостола, који су позвани у службу путујућег Високог савета, који треба да председавају црквама светаца … Они треба да носе кључеве те службе, да откључају врата царства небеског свим народима, и да проповедају јеванђеље сваком створењу. То је моћ, власт и врлина њиховог апостолства.”¹⁵

Орсон Прат, који је служио у Већу Цванаесторице апостола, јерекао: „Господ … је упутио да Веће Дванаесторице треба да се организује, а њихов задатак би био да проповеда јеванђеље свим народима, најпре нејеврејима, а затим Јеврејима. Свештенство је било сазвано после изградње храма у Киртланду, и говорећи о Дванаесторици апостола, пророк Џозеф је рекао да су примили апостолство са свим моћима која се односе на исто, баш као и древни апостоли.”¹⁶

Вилфорд Вудруф, четврти председник Цркве, је рекао: „Џозеф је позвао дванаест апостола. Ко су они били? Господ му је рекао: Дванаесторица су они који ће желети да преузму на себе моје име са пуном намером срца; и ако они желе да преузму на себе моје име са пуном намером срца, позвани су да иду по целом свету да проповедају моје јеванђеље сваком створењу.’ [Видети УИЗ 18:27 и 28.] … Када је пророк организовао Веће Дванаесторице апостола, подучавао их је начелу јединства. Дао им је да разумеју да морају бити једног срца и једног ума, и да морају на себе потпуно преузети име Христово; да шта год им Бог заповеди морају ићи и то учинити.”¹⁷

„Седамдесеторица треба да саставе путујућа већа, да иду целом земљом, где год их Дванаесторица апостола позову да иду.”¹⁸

„Седамдесеторица нису позвана да служе за трпезом [видети Дела апост. 6:1 и 2], … већ да проповедају јеванђеље и граде [цркве], и постављају друге, који не припадају тим већима да председавају [црквама], а то су Високи свештеници. Дванаесторица такође треба да … носе кључеве царства свим народима, и да им откључавају врата јеванђеља, и да позивају седамдесеторицу да их следе и помажу им.”¹⁹

Мада силе зла могу тражити да униште Цркву, „ниједна рука која није света не иоже зауставити ово депо од напредовања.”

„Од организовања Христове Цркве, … 6. априла 1830. год., имали смо задовољство да будемо сведоци ширења истине у различите делове наше земље, упркос томе што су се њени непријатељи непрестано марљиво напрезали да зауставе њен курс и спрече њен напредак; мада су се зло и лукави људи удруживали да униште невине, … ипак се славно јеванђеље у свој својој пунини ширило и свакодневно стицало обраћенике; и наша молитва Богу је да то може да се настави и да бројни буду додати онима који ће бити вечно спашени.”²⁰

„Узор истине је подигнут; ниједна рука која није света не може зауставити ово дело од напредовања; прогони могу беснети, руље се могу удруживати, војске се могу окупљати, клевете могу опадати, али истина Божја ће одважно напредовати, племенито и независно, док не продре на сваки континент, походи сваку област, уђе у сваку земљу и чује je свако ухо, док се Божје намере не остваре, и велики Јехова каже да је дело обављено.”²¹

„И опет, још једна парабола коју им је Спаситељ испричао, која се односи на царство које треба да буде успостављено мало пре или у време жетве, која гласи како следи – ‘Царство је небеско као зрно горушичино које узме човек и посеје на њиви својој, које је истина најмање од свију семена, Али кад узрасте, веће је од сваког поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе, и седају на његовим гранама.’ [Јев. по Матеју 13:31 и 32.] Сада можемо јасно открити да је овај симбол дат да би приказао Цркву каква ће постати у последњим данима. Гле, царство небеско се пореди са њом. А сада, шта је попут ње?

„Узмимо Мормонову књигу коју је човек узео и сакрио у свом пољу, добро је чувајући својом вером да процвета у последњим данима, или у одређено време; погледајмо је како излази из земље која се заиста рачуна као најмање од свих семена, али гле, она се грана, да, дижући се у висине са високим гранама и величанственошћу попут Бога, док као зрно горушичино не постане највећа од свих биљака. То је истина, и проклијала је и изашла из земље, и праведност почиње да гледа доле са небеса [видети Псалам 85:11; Мојсије 7:62], и Бог шаље доле своје моћи, дарове и анђеле да пребивају на њеним гранама.

Царство небеско је као зрно горушичино. Погледајте, онда, зар није то царство небеско које подиже своју главу у последњим данима у величанству свог Бога, и то Црква Исуса Христа светаца последњих дана, као неприступачна, непомична стена усред велике дубине, изложена олујама и непогодама Сотониним, која је до сада остала постојана, и још увек храбро одолева гомилајућим непријатељским таласима које покрећу бесни ветрови дела која слабе, који су се разбијали и још увек се разбијају невероватном снагом о побепобедоносну стену Цркве, а које напред тера удвостручен гнев непријатеља праведности.”²²

Као део своје молитве на посвећењу храма у Киртланду, касније забележене у Учењу и заветима 109:72–76, пророк Џозеф Смит је рекао: „Спомени се целе Цркве своје, о Господе, свих породица њихових и најближих познаника њихових, свих болесника њихових и уцвељених са свима сиромашнима и кроткима на земљи, да царство које си успоставио без руку, постане гора велика да испуни целу земљу. Да Црква твоја изађе из дивљине таме и засине лепа као месец, јасна као сунце, и страховита као војска са заставама. И да се украси попут веренице за онај дан кад ћеш ти разоткрити небеса и учинити да се планине растопе од присуства твога, и долине да се подигну и што је неравно да се изравна, да слава твоја испуни земљу. Да кад труба мртвима затруби будемо понесени горе теби у сусрет на облаку да будемо увек са Господом. Да хаљине наше буду чисте и будемо обучени у одећу праведности, са палмама својим у рукама, и круном славе на глави својој, да пожањемо вечну радост за сва трпљења своја.”²³

Сви ми имамо одговорност да јачамо Цркву и учинимо свој део у изградњи Божјег царства.

„Божје дело је општа ствар у којој сви свеци имају исти интерес. Сви ми смо чланови једног заједничког тела и сви делимо истог духа, и крштени смо једним крштењем и поседујемо исту славну наду. Унапређење Божјег дела и изградња Сиона важни су за једну особу као и за сваку другу. Једина разлика је у томе што је један позван на испуњење једне дужности, а други друге дужности; ‘и ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди. Али око не може рећи руди: не требаш ми; или опет глава ногама: не требате ми;’ опречна осећања, различити интереси, лични планови, све треба да се стопи у један заједнички циљ, у интересу целине [видети 1. Коринћанима 12:21, 26]”²⁴

„Браћо и сестре, будите верни, будите марљиви, ревносно се борите за веру која је једном дата свецима [видети Посл. Јудина 1:3]; нека сваки мушкарац, жена и дете разумеју важност дела и раде као да успех зависи само од његовог личног труда; нека сви у томе имају интереса, имајући на уму да живе у времену које је хиљадама година раније подстицало најдубља осећања царева, пророка и праведника, надахњујући њихове најпријатније ноте и најузвишеније песме, и учинивши да се распламсају у тако заносне речи забележене у Светим писмима; и убрзо ћемо морати да ускликнемо језиком надахнућа -

„‘Господ је опет донео Сион,

Господ је откупио свој народ Израела.’ [УИЗ 84:99]”²⁵

По сећању Вилфорда Вудруфа, Џозеф Смит је дао следеЂу изјаву члановима Цванаесторице који су одлазили на мисију у Велику Британију 1839. год.: „Без обзира на оно што вас може снаћи, упрегните сву своју снагу и издржите и увек подржавајте и браните интересе Цркве и царства Божјег.”²⁶

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за подучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.

Размислите о томе како је изгледало присуствовати састанку свештенства описаном на стр. 141. Шта мислите, како бисте се осећали да сте чули пророштво Џозефа Смита да ће Црква једнога дана испунити свет? Осврнувши се на то пророштво сада, каква су ваша размишљања или осећања?
Прегледајте стр. 142-144 и, обратите пажњу на поступке који су били предузети при организовању Цркве и прве генералне конференције. Џозеф Смит је рекао: „Такви призори били су осмишљени да би надахнули наша срца неизрецивом радошћу, и испунили нас страхопоштовањем и наклоношћу према Богу” (стр. 144). Када сте имали осе- ћања која је описао Џозеф Смит?
Прегледајте учења Џозефа Смита о Цркви у време Исуса и Мормонове књиге (стр. 143-145). Како Црква следи исти модел данас?
Шта мислите, зашто су нам потребне вође које председавају Црквом широм света? (За неке примере видети стр. 145 и 146). Како сте били благословени службом Првог председништва, Већа Дванаесторице апостола, Већа седамдесеторице и Председавајућег бискупства?
Каква су ваша размишљања или осећања док читате пророштва Џозефа Смита о судбини Цркве? (Видети стр. 146-148). Како можемо учествовати у том делу? (За неке примере, видети стр. 148 и 149).
Џозеф Смит је подучавао: „Нека сваки мушкарац, жена и дете разумеју важност дела и раде као да успех зависи само од њиховог личног труда” (стр. 148). Размислите о одређеним начинима на које овај савет можете применити у свом животу.
Кад би вас неко питао зашто сте члан Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, шта бисте рекли?

Повезани стихови из Светих писама: Књ. пророка Данила 2:31–45; Мосија 18:17–29; УИЗ 20:1–4; 65:1–6; 115:4 и 5

printing press — Крајем лета 1829. год., Џозеф Смит, Мартин Харис и неколико других окупили су се са штампарем Мормонове књиге, Егбертом Б. Грандином да прегледају отисак насловне стране Мормонове књиге, прве странице која је требало да буде штампана.

organization of Church — Црква Исуса Христа светаца последњих дана била је формално организована од стране Џозефа Смита 6. априла 1830. године, у дому Питера Витмера старијег, у Фајету, у држави Њујорк. Црква последњих дана организована је на исти начин као и Црква у Спаситељево време, са „апостолима, пророцима, пастирима, учитељима, јеванђелистима, и тако даље.”

Sunday School — „Унапређење Божјег дела и изградња Сиона важни су за једну особу као и за сваку другу. Једина разлика је у томе што је једна позвана да испуни једну дужност, а друга особа другу дужност.”