Вежбање наших духовних мишића
Као што читање и учење о мишићима није довољно за изградњу мишића, читање и учење о вери без додатног деловања је недовољно за изградњу вере.
Захвалан сам за благослов што имам физичко тело, које је невероватан дар нашег Небеског Оца. Наше тело има више од 600 мишића . Многим мишићима је потребна вежба да бисмо били у стању да обављамо своје свакодневне активности. Могли бисмо да утрошимо много менталног напора на читање и учење о нашим мишићима, али ако мислимо да ће их то учинити јачима, бићемо веома разочарани. Наши мишићи расту само када их користимо.
Схватио сам да је са духовним даровима исти случај. Њих, такође, треба користити како би расли. Духовни дар вере, на пример, није само осећај или расположење; он је начело деловања које се често појављује у Писмима везаним за глагол вежбати. Као што читање и учење о мишићима није довољно за изградњу мишића, читање и учење о вери без додатног деловања је недовољно за изградњу вере.
Када сам имао 16 година, мој најстарији брат Иван, који је тада имао 22 године, једног дана дошао је кући и поделио неке вести са породицом. Одлучио је да се крсти у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана. Наши родитељи су га гледали помало скептично, и сећам се да нисам сасвим схватао шта се догађа. Годину дана касније дао нам је још више изненађујућих новости: одлучио је да служи као мисионар Цркве, што је значило да га нећемо видети две године. Моји родитељи нису били одушевљени том вешћу; међутим, видео сам у њему јасну одлучност која је појачала моје дивљење према њему и одлуци коју је донео.
Месецима касније, док је Иван служио мисију, имао сам прилику да испланирам одмор са неким школским друговима. Хтели смо да прославимо завршетак средње школе и проведемо неколико дана на плажи.
Написао сам писмо свом брату мисионару и поменуо своје планове за летовање. Он је написао да је град у ком служи на путу до мог одредишта. Одлучио сам да би било добро да свратим и посетим га. Тек касније сам сазнао да породица не би требало да посећује мисионаре.
Све сам уговорио. Сећам се да сам седео у аутобусу и размишљао о томе како ћемо се Иван и ја забавити тог предивног сунчаног дана. Доручковаћемо, разговарати, играти се у песку, сунчати - како ћемо се добро провести!
Када је аутобус стигао на терминал, видео сам Ивана како стоји поред другог младића, обојица у белим кошуљама и краватама. Изашао сам из аутобуса, загрлили смо се и он ми је представио свог сарадника. Не губећи ни минуте, изнео сам брату своје планове за тај дан, не знајући шта је Иван испланирао. Погледао ме је, насмешио се и рекао: „Наравно! Међутим, прво морамо обавити неке задатке. Хоћеш ли са нама?” Сложио сам се, мислећи да ћемо имати довољно времена за уживање на плажи након тога.
Тог дана, више од 10 сати ходао сам улицама тог града са својим братом и његовим сарадником. Цео дан сам се смешио људима. Поздрављао сам се са људима које никада у животу нисам видео. Разговарали смо са свима, куцали на врата странаца и посетили људе које су мој брат и његов сарадник поучавали.
За време једне такве посете, мој брат и његов сарадник поучавали су о Исусу Христу и плану спасења. Одједном је Иван застао и погледао ме. На моје изненађење, љубазно ме је замолио да изнесем своје мишљење о ономе што су поучавали. У просторији је настала тишина и све су очи биле упрте у мене. Са мало тешкоћа, коначно сам нашао речи и поделио своја осећања о Спаситељу. Нисам знао да ли је оно што сам рекао било исправно или погрешно. Мој брат ме није исправио; напротив, захвалио ми је што сам поделио своја размишљања и осећања.
Током тих заједничких сати, мој брат и његов сарадник нису провели ни један минут поучавајући искључиво мене, па ипак сам стекао више знања него у свим својим претходним разговорима са њим. Био сам сведок како су се лица мењала док су људи примали духовно светло у свом животу. Видео сам како неки од њих проналазе наду у порукама и научио сам како да служим другима и заборавим на себе и своје жеље. Чинио сам оно што је Спаситељ поучио: „Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе.”
Када се осврнем уназад, схватам да ми је вера порасла тог дана јер ми је брат дао прилику да је покажем на делу. Користио сам је док смо читали из Светих писама, тражили људе за поучавање, сведочили, служили другима и тако даље. Тог дана нисмо ишли на сунчање, али ми је срце је било окупано светлошћу са неба. Нисам видео ни зрно песка на плажи, али сам осетио да моја вера расте као мало зрно горушице. Сунчани дан нисам провео као туриста, али сам стекао дивна искуства, и не схватајући, био сам мисионар - а да нисам ни био члан Цркве!
Могућности за јачање духовних мишића
Захваљујући обнови Јеванђеља, можемо да разумемо како нам наш Небески Отац помаже да развијемо духовне дарове. Већа је вероватноћа да ће нам Он дати прилику за развијање тих дарова, а не само да нам их да без духовног и физичког напора. Ако смо у складу са Његовим Духом, научићемо да препознамо те прилике а онда да поступамо према њима.
Ако тражимо више стрпљења, можда ћемо морати да га практикујемо док чекамо одговор. Ако желимо да имамо више љубави према ближњем, можемо да је негујемо седењем поред новог лица у цркви. Слично је и са вером: када нас обузму сумње, биће нам потребно поверење у Господња обећања да бисмо ишли напред. На тај начин вежбамо духовне мишиће и развијамо их у изворе снаге у нашим животима
У почетку вероватно неће бити лако, а могло би постати и велики изазов. Господње речи, преко пророка Моронија, данас се односе на нас: „И дођу ли људи мени показаћу им слабост њихову. Слабост људима дајем да би могли бити понизни, а благодат моја довољна је за све људе који се преда мном понизе. Јер ако се понизе преда мном, и имају веру у мене, тада ћу учинити да им оно што је слабо постане јако.”
Захвалан сам свом брату Ивану који не само што је поделио Јеванђеље са мном, него ме је индиректно позвао да живим по њему и препознам своје слабости. Помогао ми је да прихватим Учитељев позив: „Хајде за мном” - да ходам као што је Спаситељ ходао, тражим оно што је Спаситељ тражио, и волим као што Спаситељ воли нас. Месецима касније, након свог мисионарског искуства, одлучио сам да се крстим и служим мисију.
Прихватимо позив председника Расела М. Нелсона и са намером дођимо Спаситељу утврђујући оне мишиће којима је потребно више духовне активности и почнимо да их користимо. Ово је трка на дуге стазе, маратон а не спринт, стога не заборавимо на мале али доследне духовне активности које ће ојачати ове важне духовне мишиће. Ако желимо да увећамо своју веру, онда чинимо оно за шта је потребна вера.
Износим своје сведочанство да смо ми деца брижног Небескога Оца. Његов Син Исус Христ нас воли. Дошао је на овај свет да би нам показао пут, а онда је добровољно дао свој живот да би нам пружио наду. Спаситељ нас све позива да следимо Његов савршен пример, примењујемо веру у Њега и Његово помирење и проширујемо све духовне дарове којима смо благословени. Он је пут. То је моје сведочанство у име Исуса Христа, амен