Доследно и чврсто поверење
Поверење у Господа укључује поверење у Његов распоред и захтева стрпљење и истрајност које превазилазе животне олује.
Наш син Данијел се веома разболео на својој мисији у Африци и превезен је у медицинску установу са ограниченим изворима. Док смо читали његово прво писмо након његове болести, очекивали смо да ће бити обесхрабрен, али уместо тога написао је: „Чак и док сам лежао на хитној помоћи, осећао сам мир. Никада нисам био тако доследно и чврсто срећан у свом животу.”
Док смо моја жена и ја читали ове речи, савладале су нас емоције. Доследно и чврсто срећни. Никада нисмо чули да се срећа описује на тај начин, али његове речи су звучиле истинито. Знали смо да срећа коју је описао није само задовољство или добро расположење, већ мир и радост који долазе када се предамо Богу и уздамо се у Њега у свему. И ми смо имали те тренутке у нашим животима када је Бог даровао мир нашим душама и учинио да имамо наду у Христа, чак и када је живот био тежак и неизвестан.
Лехи је поучио, да Адам и Ева нису пали, „остали би у стању невиности, немајући радост, јер беду познавали не би…
Али гле, све беше учињено у мудрости Онога који зна све.
„Адам паде да би људи били, а људи јесу да би радост имали.”
На парадоксалан начин невоље и патње нас припремају да искусимо радост ако будемо имали поверења у Господа и Његов план за нас. Ту истину лепо је изразио један песник из 13. века: „Туга те припрема за радост. Снажно помете све из куће, да нова радост може да се усели. Отресе жуто лишће са грана вашег срца, да би израсли свежи, зелени листови. Извлачи увело корење да ново скривено корење израсте. Каква год да је патња отресена са вашег срца, нешто много боље ће заузети њено место.”
Председник Расел М. Нелсон је поучио: „Радост коју [нам] Спаситељ нуди… је стална, уверавајући нас да наше ‘невоље ће бити само кратког века’ [Учење и завети 121:7] и бити посвећене у нашу корист.” Наша искушења и невоље могу направити места за већу радост.
Добра вест Јеванђеља није обећање o животу без патње и невоље, већ o животу са сврхом и значајем – животу у ком наше патње и невоље могу бити „прожете радошћу у Христу”. Спаситељ је изјавио: „У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер ја надвладах свет.” Његово Јеванђеље је порука наде. Патња удружена са надом у Исуса Христа садржи обећање о трајној радости.
Запис о путовању Јаредоваца у обећану земљу може се користити као метафора за наше путовање кроз смртност. Господ је обећао Јаредовом брату и његовом народу да ће „ићи пред [њима] у земљу која је изабрана међу свим земљама на Земљи”. Заповедио им је да изграде барке и они су послушно отишли да их граде према Господњим упутствима. Међутим, како је рад одмицао, брат Јаредов је почео да се брине да Господњи план за барке није потпун. Завапио је:
„О, Господе, изврших дело које ми Ти заповеди, и направих барке онако како ме упути.
И гле, о Господе, у њима нема светла.”
Гле, о Господе, зар ћеш допустити да у мраку пређемо ову велику воду?”
Да ли сте икада излили своју душу Богу на такав начин? Када сте се трудили да живите како Господ заповеда и праведна очекивања нису била задовољена, да ли сте се икада питали морате ли да кроз овај живот ходате у тами?
Брат Јаредов је изразио још већу недоумицу у њихову способност да преживе у баркама. „Завапио је: И страдаћемо, такође, јер не можемо дисати у њима осим ваздуха који је у њима.” Да ли су вам животне тешкоће икада отежале дисање и подстакле да се питате како ћете преживети дан, да не говоримо о повратку у ваш небески дом?
Након што је Господ радио са братом Јаредовим како би сваку од његових недоумица решио, објаснио је: „Не можете прећи ову велику дубину уколико вам ја не припремим пут за таласе морске, и ветрове који изађоше, и потоп који ће доћи.”
Господ је био јасан да Јаредовци на крају неће успети да доћу до обећане земље без Њега. Они нису имали контролу и једини начин да успеју да пређу велику дубину био је да се уздају у Њега. Чинило се да та искуства и Господње поучавање продубљују веру брата Јаредовог и јачају његово поверење у Господа.
Обратите пажњу како су се његове молитве промениле из питања и недоумица у изразе вере и поверења:
„Знам, о Господе, да имаш сву моћ и да за добробит човека можеш учинити све што хоћеш.
Гле, о Господе, Ти можеш то учинити. Знамо да си кадар да покажеш велику моћ која изгледа мала разумевању људском.”
Записано је да се Јаредовци тада „укрцаше се у бродове и барке своје и отиснуше се на море, препустивши се Господу Богу своме.” Препустити се значи указати поверење или предати се. . Јаредовци нису ушли у барке јер су тачно знали како ће им бити на њиховом путовању. Укрцали су се јер су научили да се уздају у Господњу моћ, доброту и милост, и стога су били вољни да препусте Господу себе и све сумње или страхове које су имали.
Недавно се наш унук Ејб уплашио вожње на једној од животиња на рингишпилу које се померају горе-доле. Више му се допадала она која се не помера. Бака га је на крају убедила да ће бити безбедан, па се, верујући јој, попео. Затим је рекао са широким осмехом: „Не осећам се безбедно, али сам безбедан.” Можда су се тако осећали Јаредовци. Поверење у Бога можда у почетку не пружа осећај сигурности, али следи радост.
За Јаредовце путовање није било лако. Много пута су били потопљени у морске дубине, „због таласа као гора високих који се на њих обрушаваху”. Ипак, забележемо је да „ветар никако не престајаше да дува према обећаној земљи”. Колико год да је тешко разумети, нарочито у тренуцима у нашим животима кад су ветрови снажни, а мора узбуркана, можемо пронаћи утеху у спознаји да нас Бог у својој бескрајној доброти увек дувањем усмерава према дому.
Запис се наставља: „И тако беху терани напред, и никаква неман морска не могаше их сломити, нити их кит могаше омести. И они имаху светло без престанка, било да беху изнад воде или испод воде.” Живимо у свету где се застрашујући таласи смрти, физичке и менталне болести, и искушења и невоље сваке врсте разбијају о нас. Али са вером у Исуса Христа и одлуке да се уздамо у Њега, и ми можемо имати стално светло изнад воде или под њом. И ми можемо имати уверење да Бог никада не престаје да нас усмерава према нашем небеском дому.
Док су били ношени у баркама, Јаредовци „певаху хвале Господу… и захваљиваше и хвале исказиваше Господу цео дан. А када паде ноћ, они не престајаху да хвале Господа.” Осећали су радост и захвалност чак и усред својих невоља. Још нису стигли у обећану земљу, а ипак су се радовали обећаном благослову због свог доследног и чврстог поверења у Њега.
Јаредовци су били ношени водом 344 дана. Можете ли то да замислите? Поверење у Господа укључује поверење у Његов распоред и захтева стрпљење и истрајност које превазилазе животне олује.
На крају Јаредовци „присташе у обећану земљу. А кад ступише ногама својим на обалу обећане земље поклонише се до лица земаљског и понизише пред Господом, и пролише сузе радоснице пред Господом због мноштва Његових благих милости према њима”.
Ако смо верни у држању својих завета, такође ћемо једнога дана безбедно стићи кући и клекнути пред Господом, пустити сузе радоснице за мноштво Његових благих милости у нашем животу, укључујући жалости које су направиле места за више радости.
Сведочим да када доследно и чврсто бирамо да се уздамо у Исуса Христа и Његове божанске намере у нашим животима, Он ће нас походити сигурношћу, подарити мир нашим душама и учинити „да се надамо избављењу своме”.
Сведочим да Исус јесте Христ. Он је извор сваке радости. Његова благодат је довољна и Он је моћан да спасе. Он је светло, живот и нада света. Неће дозволити да страдамо. У име Исуса Христа, амен.