Очи да видите
Моћу Светог Духа, Христ ће нам омогућити да гледамо себе и друге онако како Он то чини.
Видети Божју руку
Волим причу из Старог завета о младићу који је служио пророку Јелисију. Рано ујутру је младић устао, изашао напоље, и видео да је град окружен великом војском спремном да их уништи. Отрчао је до Јелисија: „Јаох господару, шта ћемо сад”?
Јелисије је одговорио: „Не бој се, јер је више нашијех него њиховијех”.
Јелисије је знао да је младићу било потребно нешто више од умирујућег уверења; требала му је визија. И тако „помоли се Јелисије… Господе, … отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку, те виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисија”.1
Можда ће бити тренутака када ћете се, попут овог слуге, мучити да видите како Бог делује у вашем животу – тренутака када се ви осећате под опсадом – када вас искушења смртничког живота баце на колена. Чекајте и имајте поверења у Бога и Његов избор тренутка, јер свим својим срцем можете имати поверења у Његово срце. Али постоји и друга лекција. Моја драга браћо и сестре, ви, такође, можете молити Господа да вам отвори очи да видите оно што обично не бисте видели.
Видети себе како нас Бог види
Вероватно је за нас најважније да јасно видимо ко је Бог и ко смо ми заиста – синови и кћери небеских родитеља са „божанском природом и вечном судбином”.2 Замолите Бога да вам открије ове истине, заједно са Његовим осећањима према вама. Што више будете разумели свој истински идентитет и сврху, дубоко у души, више ће то утицати на све у вашем животу.
Видети друге
Разумевање тога како нас Бог види припрема начин који ће нам помоћи да друге видимо онако како их Он види. Колумниста Дејвид Брукс је рекао: „Многи од највећих проблема у нашем друштву произилазе из чињенице да се људи не осећају прихваћенима и цењенима… Постоји нешто суштинско… особина у којој сви морамо да се побољшамо[, а то] је особина да гледамо једни друге са већим интересовањем и да нас други тако гледају”.3
Исус Христ са искреним интересовањем гледа на људе. Он види појединце, њихове потребе, и шта могу постати. Где други виде рибаре, грешнике или царинике, Исус види ученике; где су други видели човека опседнутог ђаволом, Исус се осврнуо на његову невољу, препознао га и исцелио.4
Чак и када смо заузети у свом животу можемо следити пример Исуса и гледати на појединце – њихове потребе, њихову веру, њихове тешкоће, и шта могу постати.5
Док се молим Господу да отвори моје очи да бих видела оно што обично не могу, често себи постављам два питања и обраћам пажњу на утиске који долазе: „Шта чиним што треба да престанем”? И „Шта не чиним а треба да почнем да чиним”?6
Пре неколико месеци, за време причести, поставила сам себи ова питања и била сам изненађена утисцима које сам добила. „Престани да гледаш у свој телефон док стојиш у реду”. Гледање у телефон док сам у реду је постало скоро аутоматско; сматрала сам да је време за више ствари, да проверим имејл, погледам наслове, или прођем кроз постове на друштвеним мрежама.
Следеће јутро нашла сам се у реду у продавници. Укључила сам свој телефон а онда се сетила утиска који сам имала. Оставила сам телефон и погледала около. Видела сам старијег господина у реду испред себе. У његовим колицима није било ничега осим пар конзерви мачје хране. Осетила сам се чудно, али сам рекла нешто веома паметно: „Видим да имате мачку”. Рекао је да надолази олуја, и да не жели да буде затечен без мачје хране. Кратко смо разговарали, а онда се он окренуо према мени и рекао: „Знате, нисам никоме ово рекао, али данас ми је рођендан”. Срце ми се разнежило. Пожелела сам му срећан рођендан и тихо се помолила, захвална што нисам била на свом телефону и пропустила ову прилику да се искрено заинтересујем за другу особу којој је то било потребно и повежем се са њом.
Свим својим срцем не желим да будем попут свештеника, Левита на путу за Јерихон – онај који је погледао и прошао даље.7 Али мислим да често јесам.
Видети Божју поруку за мене
Недавно сам научила драгоцену лекцију о искреном интересовању од младе жене која се зове Розлин.
Причу ми је испричала моја пријатељица која је била сломљена након што ју је супруг напустио после двадесет година брака. Обзиром да су њена деца време проводила код оба родитеља, чињеница да ће у цркву ићи сама била је застрашујућа. Испричала је:
„У цркви где је породица од највеће важности, седење као самица може бити болно. Те прве недеље сам ходала молећи се да нико не разговара са мном. Једва сам се мирно држала, и била на рубу суза. Села сам на своје устаљено место, надајући се да нико неће приметити празнину на клупи.
Једна млада жена из нашег одељења окренула се и погледала ме. Претварала сам се да се смејем. И она се осмехнула мени. Могла сам видети забринутост на њеном лицу. Тихо сам се помолила да не дође да разговара са мном – нисам имала ништа позитивно да кажем и мислила сам да ћу заплакати. Погледала сам у своје крило и избегла контакт очима.
„Током следећег часа, запазила сам да ме повремено гледа. Чим се састанак завршио, најкраћим путем је дошла до мене. ‘Ћао Розлин’, прошаптала сам. Загрлила ме је и рекла: ‘Сестро Смит, рекла бих да имате лош дан данас. Баш ми је жао. Волим вас’. Као што сам предвидела, заплакала сам кад ме је поново загрлила. Али када сам одлазила, мислила сам, ‘Можда ћу после свега успети’.
Ова 16-годишња девојка, скоро упола мојих година, сваке недеље до краја те године је била ту да ме загрли и упита, ‘Како си’? То је направило промену мојих осећања према доласку у цркву. Истина је да сам почела да се уздам у те загрљаје. Неко ме је приметио. Неко је знао да сам ту. Некоме је стало”.
Са свим даровима које Отац тако радо даје, искрено интересовање захтева од нас да Њега замолимо – а онда делујемо. Молити се да видимо друге као што Он то чини – Његове синове и кћери са бесконачним и божанским потенцијалом. Онда деловати са љубављу, служењем, и потврђивањем њихове вредности и потенцијала по надахнућу. Ако ово постане образац у нашим животима, видећемо да смо постали „прави следбеници … Исуса Христа”. 8 Други ће моћи да својим срцима верују нашим. И овим обрасцем открићемо и свој прави идентитет и сврху.
Моја пријатељица се сетила још једног искуства док је седела на тој истој празној клупи, сама, питајући се да ли је 20-годишњи напор да живи по Јеванђељу у свом дому био узалудан. Било јој је потребно нешто више од умирујућег уверења; требала јој је визија. Једно питање је мучило њено срце: „Зашто си радила све ово? Да ли си то радила да би добила награду, хвалу других, или жељену плату”? Оклевала је на тренутак, загледала се у своје срце, и тада је могла да одговори у поверењу, „Радила сам то јер волим Спаситеља. И волим Његово Јеванђеље”. Господ јој је отворио очи да би видела. Ова једноставна али снажна промена визије помогла јој је да настави даље са вером у Христа, упркос својим околностима.
Сведочим да нас Исус Христ воли и може нам дати очи да видимо – чак и кад је тешко, чак и кад смо уморни, чак и кад смо усамљени, и чак и када награда није онаква какву очекујемо. Својом благодаћу, благословиће нас и повећати наше способности. Моћу Светог Духа, Христ ће нам омогућити да видимо себе и видимо друге онако како Он то чини. Уз Његову помоћ можемо разграничити шта је најпотребније. Можемо почети да уочавамо руку Господњу како делује и кроз обичне детаље у нашим животима – видећемо јасније.
А тада, тог великог дана „када се Он појави, [да] будемо попут Њега јер ћемо Га видети онаквог какав јесте, да можемо имати ту наду” 9 моја је молитва у име Исуса Христа, амен.