Ћути, престани
Спаситељ нас учи како да осетимо мир и спокој чак и када опасни ветрови дувају око нас и кад валовити таласи прете да потопе наше наде.
Када су наша деца била мала, наша породица је провела неколико дана на дивном језеру. Једног поподнева нека деца су ставила појасеве за спасавање пре него што су скочила са палубе у воду. Наша најмлађа ћерка је гледала са оклевањем, пажљиво посматрајући своју браћу и сестре. Са свом храброшћу коју је могла да скупи, запушила је нос једном руком и скочила. Убрзо је изронила и помало паничним гласом узвикнула, „Упомоћ! Упомоћ!”
Дакле, није била ни у каквој смртној опасности; њен појас за спасавање је одрадио своју улогу и безбедно је плутала. Могли смо да је дохватимо и уз мало напора повучемо на палубу. Ипак, из њене перспективе, била јој је потребна помоћ. Можда је проблем био у хладноћи воде или у новом искуству. У сваком случају, докопала се палубе, где смо је увили у сув пешкир и похвалили је за храброст.
Било да смо стари или млади, многи од нас, у тренуцима неприлике, изустимо речи попут „Упомоћ” „Спаси ме”! Или, „молим те, одговори на моју молитву”!
Једно такво искуство се догодило Исусовим ученицима за време Његове смртничке службе. У Јеванђељу по Марку читамо да Исус „опет поче учити код мора, и скупише се око Њега људи многи”.1 Скуп је био тако велики да је Исус „[ушао] у лађу”2 и говорио са њене палубе. Целог дана је народу говорио у параболама док је седео на обали.
„А кад дође [вече], Он рече својим ученицима, „Хајдемо на оне стране. И отпустивши народ”, 3 отиснули су се са обале у Галилејско море. Пронашавши место у задњем делу лађе, Исус је легао и убрзо заспао. Недуго потом „постаде велика олуја; и валови тако заливаху у лађу да се [већ] напуни”4 водом.
Многи од Исусових ученика су били искусни рибари и знали су како да управљају бродом у олуји. Они су били Његови љубљени ученици – од поверења. Напустили су своје послове, личне интересе, и породице да би следили Исуса. Њихова вера у Њега је била евидентна због њиховог присуства на лађи. А сада је њихова лађа била насред олује и на самом рубу потонућа.
Не знамо колико дуго су се борили да не потону у олуји, али су пробудили Исуса са помало панике у гласу, говорећи:
„Учитељу, зар Ти не мариш што гинемо”?5
„Господе спаси нас: ми гинемо”.6
Назвали су га „Учитељу”, и Он то јесте. Он је такође „Исус Христ, Син Божји, Отац неба и земље, Створитељ свега од почетка”.7
Са свог места на лађи, Исус је устао и укорио ветар и рекао разјареном мору, „Ћути, престани. И утоли ветар, и постаде тишина велика”.8 Тада је Велики Учитељ, Исус поучавао своје ученике кроз два једноставна а ипак љубазна питања. Упитао је:
„Зашто сте тако страшљиви”?9
„Где вам је вера”?10
Постоји тенденција да у смртном животу, чак и у искушењу, када се нађемо усред искушења, невоља или тешкоћа да завапимо, „Учитељу, зар Ти не мариш што гинем? Спаси ме”. Чак је и Џозеф завапио из ужасног затвора: „О Боже, где си”? И где је шатор што прекрива скровиште твоје”?11
Засигурно, Спаситељ света разуме наша смртничка ограничења, јер нас учи како да осетимо мир и спокој чак и када опасни ветрови дувају око нас и кад валовити таласи прете да потопе наше наде.
Оне са доказаном вером, детињом вером, или чак делићем вере,12 Исус позива, говорећи: „Ходите к мени”.13 „Поверуј[те] у име моје”.14 „Учи[те] од мене, и слушај[те] моје речи”.15 Нежно заповеда, „Покај[те] се и крстите у име моје”,16 „љубите један другога, као што ја вас љубих”,17 и „увек ме се сећа[јте]”.18 Исус је поново уверавао, објашњавајући: „Ово вам казах, да у мени мир имате. У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер ја надвладах свет.”19
Могу да замислим да су Исусови ученици у лађи бацаној од олује били, из нужде, заузети посматрањем како се таласи разбијају о палубу и спасавањем од воде. Могу да замислим како рукују једрима и покушавају да одрже привидну контролу над својим малим пловилом. Били су усредсређени на то да преживе тај тренутак, а њихова молба за помоћ је била крајње озбиљна.
За многе од нас ни данас није другачије. Недавни догађаји широм планете и у нашим земљама, заједницама и породицама погодили су нас невиђеним искушењима. У временима превирања наша вера може бити растегнута до граница издржљивости и разумевања. Таласи страха нас могу ометати, терати нас да заборавимо Божју доброту, остављајући видике ограниченима и без оштрине. Ипак на овим грубим деловима нашег путовања наша вера може бити не само искушана већ и утврђена.
Упркос нашим околностима, можемо свесно уложити напоре да изградимо и увећамо своју веру у Исуса Христа. Она јача када се сетимо да смо деца Божја и да нас Он воли. Наша вера расте док испробавамо реч Божју са надом и марљивошћу, пружајући све од себе да следимо Христова учења. Наша вера расте када бирамо да верујемо уместо да сумњамо, опростимо уместо да осуђујемо, покајемо се уместо да се побунимо. Наша вера се оплемењује док се стрпљиво уздамо у доброту и милост и благодат Светог Месије.20
„Без обзира што вера није савршено знање”, рекао је старешина Нил А. Максвел, „она доноси дубоко поверење у Бога, чије знање је савршено”.21 Чак и у бурним временима, вера у Господа Исуса Христа је постојана и отпорна. Помаже нам да се одвојимо од онога што је неважно и што нас омета. Подстиче нас да наставимо да се крећемо заветним путем. Вера распршује обесхрабрење и омогућава нам да се суочимо са будућношћу одлучно и одважно. Подстиче нас да тражимо спас и помоћ током молитве Оцу у име Његовог Сина. А када изгледа да молитве нису услишене, наша постојана вера у Исуса Христа доноси стрпљење, понизност и способност да се са поштовањем изговоре речи: „Бићеш добро”.22
Председник Расел М. Нелсон је поучио:
„Не треба да дозволимо да нам страхови распрше веру. Можемо се борити са тим страховима јачањем своје вере.
„Започните са својом децом… Нека осете вашу веру чак и када вам дођу тешка искушења. Нека ваша вера буде усредсређена на нашег љубљеног Небеског Оца и Његовог вољеног Сина, Господа Исуса Христа. Поучавајте сваку своју драгоцену девојчицу и дечака да је она или он дете Божје, створено на Његову слику, са светом сврхом и потенцијалом. Свако је рођен са изазовима које треба да превазиђе и вером коју треба да развије”.23
Недавно сам чула два четворогодишња детета како говоре о својој вери у Исуса Христа кад одговарају на питање „Како вам је Исус Христ помогао”? Прво дете је рекло: „Знам да ме Исус Христ воли јер је умро за мене. Он воли и одрасле”. Друго дете је рекло: „Помаже ми када сам тужан или раздражљив. Он ми помаже и кад сам у бедаку”.
Исус је изјавио: „Стога, ко год се покаје и дође к мени као мало дете, примићу га, јер таквих је царство Божје”.24
„Јер Богу тако омиље свет да је и сина свога јединороднога дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни.”25
Недавно је председник Нелсон обећао да ће „ уследити смањене страха и повећање вере” када „поново почнете да заиста слушате, послушате Спаситељеве речи и приклањате им се”.26
Сестре и браћо, наше тренутне изазовне околности нису наше крајње, вечно одредиште. Као чланови Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, преузели смо на себе име Исуса Христа заветом. Имамо веру у Његову откупљујућу моћ и наду у Његова велика и драгоцена обећања. Имамо сваки разлог да се радујемо, јер је наш Господ и Спаситељ потпуно свестан наших тешкоћа, брига и жалости. Као што је Исус био са својим ученицима у древно време, Он је и у нашим лађама! Сведочим да је дао свој живот како ви и ја не бисмо настрадали. Можемо Му веровати, поштовати Његове заповести и са вером Га послушати како каже, „Ћути, престани”.27 У посвећено и свето име Исуса Христа. Амен.