Срца повезана у праведности и јединству

Старешина Квентин Л. Кук

Веће дванаесторице апостола

У овој 200-годишњој прекретници у историји наше Цркве, обавежимо се да ћемо живети праведно и бити јединствени као никада пре.

Праведност и јединство су од узвишеног значаја.¹ Када људи воле Бога свим својим срцем и праведно теже да постану попут Њега, у друштву је мање свађе и сукоба. Постоји веће јединство. Волим истиниту причу која то илуструје.

Као младић који није био наше вере, генерал Томас Л. Кејн помагао је свецима и бранио их када је требало да оду из Навуа. Био је бранилац Цркве годинама.²

Године 1872, генерал Кејн, његова талентована супруга Елизабет Вуд Кејн, и њихова двојица синова путовали су из свог дома у Пенсилванији у Солт Лејк Сити. Пратили су Бригама Јанга и његове сараднике на путу према југу, до Сент Џорџа, у држави Јути. Елизабет је била уздржана према женама које ће срести у првој посети Јути. Изненадиле су је неке ствари које је сазнала. На пример, открила је да им је у Јути на располагању свако занимање којим би жена могла зарађивати за живот.³ Такође је открила да су чланови Цркве љубазни и пуни разумевања према америчким домороцима.⁴

Током путовања боравили су у Филмору, у кући Томаса Р. и Матилде Робисон Кинг.⁵

Елизабет је написала да су, док је Матилда припремала оброк за председника Јанга и његово друштво, петорица америчких Индијанаца ушли у собу. Иако непозвани, било је јасно да су очекивали да се придруже друштву. Сестра Кинг им је говорила „на њиховом дијалекту“. Сели су са својим покривачима са пријатним изразом лица. Елизабет је питала једно од деце Кингових: „Шта је твоја мајка рекла тим мушкарцима…?”

Одговор Матилдиног сина је гласио: „Рекла је: ‘Ови странци су први дошли, и скувала сам довољно само за њих; али ваш оброк се сада кува, и позваћу вас чим буде спреман.’”

Елизабет је питала: „Да ли ће то заиста учинити, или ће им само дати остатке на кухињским вратима?”⁶

Матилдин син је одговорио: „Мајка ће их услужити баш као и вас и даће им место за столом.”

То је и учинила, и „они су јели савршено пристојно”. Елизабет је објаснила да је ова домаћица веома порасла у њеним очима.⁷ Јединство се увећава када се према људима поступа достојанствено и са поштовањем, иако су различити по спољним карактеристикама.

Као лидери, не гајимо илузију да су у прошлости сви односи били савршени, свако понашање христолико или да су све одлуке биле праведне. Међутим, наша вера поучава да смо сви деца нашег Небеског Оца и ми служимо Њему и Његовом Сину, Исусу Христу, који је наш Спаситељ. Наша жеља је да наша срца и умови буду повезани у праведности и јединству и да будемо једно са Њима.⁸

Праведност је широк, свеобухватан појам, али сасвим сигурно укључује вођење живота по Божјим заповестима.⁹ То нас оспособљава за свете обреде који чине заветни пут и благосиљају нас да имамо усмерење од Духа у нашим животима.¹⁰

Бити праведан не зависи од тога да ли свако од нас у овом тренутку има сваки благослов. Можда нисмо у браку или нисмо благословени децом или немамо друге жељене благослове. Али Господ је обећао да ће праведници који су верни „живети с Богом у стању бескрајне среће”.¹¹

Јединство је такође широк, свеобухватан појам, али сасвим сигурно представља прву и другу велику заповест да волимо Бога и волимо своје ближње.¹² Означава народ Сиона чија су срца и умови повезани у јединству.¹³

Садржај моје поруке је поређење и поуке из Светих писама.

Прошло је 200 година откако су се Отац и Његов Син први пут појавили и започели Обнову Јеванђеља Исуса Христа 1820. године. Извештај у 4. Нефију у Мормоновој књизи укључује сличан 200-годишњи период након што се Спаситељ појавио и основао своју Цркву у древној Америци.

Историјски запис који читамо у 4. Нефију описује људе међу којима није било зависти, препирки, буна, лажи, убистава, нити било каквих пожуда. Због ове праведности наведене у запису, „сигурно не могаше бити срећнијег народа међу свим народима које беше створила рука Божја”.¹⁴

У погледу јединства, у 4. Нефију се наводи: „Не беше сукоба у земљи, због љубави Божје која пребиваше у срцима људи.”¹⁵

Нажалост, у 4. Нефију затим се описује драматична промена која је започела „две стотине и прве године”,¹⁶ када су безакоње и подела уништили правденост и јединство. Дубине изопачености која се тада догађала биле су потом толико зле да је на крају велики пророк, Мормон, јадиковао свом сину Моронију:

„Али, о сине мој, како може народ попут овог, чије уживање је у толико много одвратности –

Како можемо очекивати да Бог задржи своју руку на суду против нас?”¹⁷

У овом раздобљу, иако живимо у посебном времену, свет није благословен праведношћу и јединством описанима у 4. Нефију. Заиста, живимо у тренутку посебно јаких подела. Међутим, милиони који су прихватили Јеванђеље Исуса Христа обавезали су се да ће остваривати и праведност и јединство. Сви смо свесни да можемо боље и то је наш изазов у данашње време. Можемо бити сила која побољшава и благосиља друштво у целини. У овој 200-годишњој прекретници у историји наше Цркве, обавежимо се као чланови Господње Цркве да ћемо живети праведно и бити јединствени као никада пре. Председник Расел М. Нелсон затражио је од нас „да показујемо већу уљудност, расну и етничку хармонију и међусобно поштовање”.¹⁸ То значи да волимо једни друге и Бога и да прихватамо све људе као браћу и сестре и да заиста будемо народ Сиона.

Са нашим свеобухватним учењима можемо бити оаза јединства и славити различитост. Јединство и различитост нису у супротности. Можемо постићи веће јединство док негујемо атмосферу укључености и поштовања различитости. Током периода који сам служио у председништву кочића у Сан Франциску, у Калифорнији, имали смо заједнице које су говориле шпански, тонгански, самоански, тагалошки и мандарински језик. Наша одељења која говоре енглески састојала су се од људи са многим расним и културним пореклима. Владали су љубав, праведност и јединство.

Одељења и огранци Цркве Исуса Христа светаца последњих дана одређују се географски,¹⁹ а не расом или културом. Раса се не наводи у чланским записима.

На почетку историје коју описује Мормонова књига, отприлике 550 година пре Христовог рођења, поучени смо основној заповести у вези са међусобним односом деце Небеског Оца. Сви треба да држе Господње заповести и сви су позвани да учествују у Господњој доброти: „И Он не одбија никога који к Њему дође, ни црнца ни белца, ни роба ни слободног, ни мушко ни женско.”²⁰

Спаситељева служба и порука непрестано проглашавају да су људи свих раса и боја деца Божја. Сви смо браћа и сестре. У нашем учењу верујемо да су у земљи домаћину Обнове, Сједињеним Америчким Државама, амерички устав²¹ и повезани документи,²² које су написали несавршени људи, надахнути од Бога да благослове све људе. Као што читамо у Учењу и заветима, ови документи су „успостав(љени), и треба да се очувају ради права и заштите сваког тела, према праведним и светим начелима”.²³ Два од ових начела били су слободна воља и одговорност за сопствене грехе. Господ jе обjавио:

„Зато, није исправно да било ко буде у ропству некоме другом.

И у ту сврху успоставих устав ове земље, рукама мудрих људи које подигох у ту посебну сврху, и откупих земљу проливањем крви.”²⁴

Ово откривење је примљено 1833. године када су свеци у Мисурију трпели велики прогон. Заглавље 101. одсека Учења и завета делимично гласи: „Руље су их терале из њихових домова у округу Џексон… Било је много претњи смрћу [члановима] цркве.”²⁵

То је било време напетости на неколико фронтова. Многи Мисуријци сматрали су америчке староседеоце неумољивим непријатељима и желели су да их уклоне из земље. Поред тога, многи досељеници из Мисурија били су власници робова и осећали су се угроженима од стране оних који су били против ропства.

Насупрот томе, наша доктрина је поштовала америчке староседеоце и жеља нам је била да их поучимо Јеванђељу Исуса Христа. Што се тиче ропства, наша Света писма јасно су ставила до знања да нико не сме бити роб другом.²⁶

На крају, свеци су насилно протерани из Мисурија²⁷ а затим приморани да се преселе на Запад.²⁸ Свеци су напредовали и пронашли мир који прати праведност, јединство и живот по Јеванђељу Исуса Христа.

Радујем се у Спаситељевој заступничкој молитви забележеној у Јеванђељу по Јовану. Спаситељ је признао да га је Отац послао и да је Он, Спаситељ, завршио дело због којег је послат. Молио се за оне који поверују у Христа: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду.”²⁹ Јединство је оно за шта се Христ молио пре него што је издат и разапет.

У првој години Обнове Јеванђеља Исуса Христа, забележене у 38. одсеку Учења и завета, Господ говори о ратовима и безбожности и изјављује: „Кажем вам, будите једно; а ако нисте једно нисте моји.”³⁰

Култура наше Цркве потиче од Јеванђеља Исуса Христа. Посланица апостола Павла Римљанима је узвишена.³¹ Прву цркву у Риму чинили су Јевреји и пагани. Ови први Јевреји су имали су јудејску културу и „извојевали су своју еманципацију и почели да се множе и развијају.”³²

Пагани у Риму имали су културу са значајним хеленистичким утицајем, коју је апостол Павле добро разумео због својих искустава у Атини и Коринту.

Павле на свеобухватан начин објављује Јеванђеље Исуса Христа. Он бележи битне аспекте и јудаизма и паганске културе³³ који су у супротности са правим Јеванђељем Исуса Христа. Он у основи тражи од сваког од њих да иза себе остави културне препреке у својим веровањима и култури које нису у складу са Јеванђељем Исуса Христа. Павле опомиње Јевреје и пагане да држе заповести и воле једни друге и потврђује да праведност води спасењу.³⁴

Култура Јеванђеља Исуса Христа није паганска ни јудејска култура. Не одређују је боја коже или место становања. Иако уживамо у различитим културама, требало би да иза себе оставимо аспекте оних култура који су у супротности са Јеванђељем Исуса Христа. Наши чланови и новообраћеници често долазе из различитих расних и културних средина. Ако будемо следили упозорење председника Нелсона да окупљамо расејани Израел, открићемо да смо исто толико различити колико и Јевреји и пагани у Павлово време. Ипак, можемо бити јединствени у својој љубави и вери у Исуса Христа. Павлова посланица Римљанима успоставља начело да следимо културу и учења Јеванђеља Исуса Христа. То нам је узор и данас.³⁵ Храмски обреди нас спајају на посебне начине и омогућавају нам да будемо једно на сваки вечно значајан начин.

Одајемо почаст нашим члановима пионирима широм света, не зато што су били савршени, већ зато што су превазишли тешкоће, поднели жртве, тежили да буду Христови и трудили су се да граде веру и буду једно са Спаситељем. Њихово јединство са Спаситељем учинило је да буду једно међу собом То начело важи за вас и мене данас.

Позив члановима Цркве Исуса Христа светаца последњих дана је да се труде да буду народ Сиона који је једног срца и једног ума и пребива у праведности.³⁶

Моја је молитва да будемо праведни и јединствени и потпуно усредсређени на служење и слављење нашег Спаситеља, Исуса Христа, о коме сведочим. У име Исуса Христа, амен.