Поглавље 24.
Ламанци нападају Божји народ – Анти-Нефи-Лехијци се радују у Христу и анђели их походе – Они радије бирају да смртно страдају него да се бране – Обраћено је још Ламанаца. Око 90–77 год. пре Христа.
1. И догоди се да Амалекијци и Амулонци и Ламанци који беху у земљи Амулону, а и у земљи Еламу, и који беху у земљи Јерусалиму, и укратко, у целој земљи унаоколо, који не беху обраћени и не беху преузели на себе име Анти-Нефи-Лехијци, беху подбуњивани од Амалекијаца и од Амулонаца на срџбу против браће своје.
2. А мржња њихова поста веома жестока према њима, чак толико да се почеше бунити против цара свога, тако да не хтедоше да им он буде цар. Стога се они латише оружја против народа анти-нефи-лехијског.
3. Ево, цар повери царство сину своме и назва га именом Анти-Нефи-Лехи.
4. И умре цар те исте године када Ламанци почеше вршити припреме за рат против народа Божјег.
5. Ево, кад Амон и браћа његова и сви они који беху дошли са њим, угледаше припреме ламанске да униште браћу своју, кренуше у земљу Мидијан, и тамо се Амон састаде са свом браћом својом, а одатле кренуше у земљу Исмаилову да би могли одржати савет са Ламонијем, а и са његовим братом Анти-Нефи-Лехијем, шта да учине како би се одбранили од Ламанаца.
6. Ево, не беше ни једне душе, међу свим народом који беше обраћен Господу, која би се латила оружја против браће своје. Не, не хтедоше они чак ни да врше припреме за рат. Да, и такође, цар њихов им заповеди да то не чине.
7. Ево, ово су речи које он рече народу о томе: Захваљујем Богу своме, народе мој љубљени, што нам наш велик Бог у доброти својој посла ову браћу нашу, Нефијце, да нам проповедају и увере нас у предања наших опаких очева.
8. И гле, захваљујем великом Богу своме што нам додели део Духа свога да смекша срца наша да успоставимо пријатељске односе са том браћом, Нефијцима.
9. И гле, захваљујем, такође, Богу своме, што се успостављањем тих пријатељских односа уверисмо у грехе своје и многа убиства која починисмо.
10. И захваљујем, такође, Богу своме, да, великом Богу своме, што нам подари да се можемо покајати због тога, а и што нам опрости те многе грехе наше и убиства која починисмо и уклони кривицу из срца наших, кроз заслуге Сина свога.
11. И ево, гле, браћо моја, како то беше све што учинити могосмо (јер бејасмо најизгубљенији од свог рода људског) да се покајемо због свих греха својих и многих убистава која починисмо и придобијемо Бога да их уклони из срца наших, јер то беше све што учинити могосмо да се довољно покајемо пред Богом да би Он уклонио љагу нашу –
12. Ево, најљубљенија браћо моја, како Бог уклони љаге наше и мачеви наши посташе блистави, не каљајмо, онда, више мачеве своје крвљу браће своје.
13. Гле, кажем вам, не, сачувајмо мачеве своје да не буду укаљани крвљу браће наше, јер можда, ако поново укаљамо мачеве своје они више не могу бити опрани да блистају, крвљу Сина нашег великог Бога, која ће бити проливена за помирење греха наших.
14. А велики Бог имаше милости према нама и обзнани нам то да не бисмо страдали. Да, и обзнани нам то унапред, јер љуби душе наше као што љуби и децу нашу. Стога, у милости својој походи нас анђелима својим да би план спасења могао бити обзнањен нама као и будућим поколењима.
15. О, како је милостив Бог наш! И ево, гле, како то беше највише што могосмо учинити да уклонимо љаге своје са себе и мачеви наши заблисташе, сакријмо их да могу остати блистави као сведочанство Богу нашем у последњи дан, или у дан када ћемо бити приведени да станемо пред Њега да нам буде суђено, да нисмо укаљали мачеве своје крвљу браће наше од када нам Он саопшти реч своју и тако нас очисти.
16. А ево, браћо моја, буду ли браћа наша тражила да нас униште, гле, сакрићемо мачеве своје, да, штавише, закопаћемо их дубоко у земљу како би остали сјајни, као сведочанство у последњи дан да их никад не употребисмо. А униште ли нас браћа наша, гле, отићи ћемо Богу своме и бићемо спашени.
17. И ево, догоди се да када цар заврши ово казвање и сав народ беше окупљен, узеше мачеве своје, и сво оружје које се користи за проливање крви људске и закопаше га дубоко у земљу.
18. А то учинише јер по њиховом мишљењу то беше сведочанство Богу, а и људима, да неће поново користити оружје за проливање крви људске. И то учинише потврђујући и заветујући се Богу да ће се радије одрећи живота својих него пролити крв браће своје, и радије дати брату него узети од њега, и радије обилно радити рукама својим него траћити дане своје у доколици.
19. И тако видимо да пошто ти Ламанци беху приведени да поверују и да сазнају истину, беху чврсти и радије би трпели, и то до смрти, него грех починили. И тако видимо да закопаше оружје мира, то јест, мира ради закопаше ратно оружје.
20. И догоди се да браћа њихова, Ламанци, учинише припреме за рат и дођоше до земље Нефи у циљу уништавања цара, и да би поставили другог уместо њега, а и уништавања народа Анти-Нефи-Лехи у тој земљи.
21. Ево, кад народ беше видео да они наваљују на њих, изађоше да их сусретну и падоше ничице пред њима на земљу, и почеше призивати име Господње. И беху тако у том положају када их Ламанци почеше нападати и почеше мачем убијати.
22. И тако, не наишавши ни на какав отпор, погубише хиљаду и петоро њих. А ми знамо да су они благословени, јер одоше да пребивају са Богом својим.
23. Ево, кад Ламанци видеше да браћа њихова не беже од мача, нити хтедоше да скрену надесно или налево, него хтедоше да полегну и страдају, и слављаху Бога чак и приликом самог страдања од мача –
24. Ево, кад Ламанци то видеше, престаше да их убијају и беше много оних чија срца се цепаху због оне браће њихове која од мача падоше, јер се покајаше због оног што беху учинили.
25. И догоди се да побацаше своје ратно оружје и не хтедоше га поново узети, јер беху ужаснути због убистава која беху починили. И они попадаше баш као браћа њихова, уздајући се у милост оних чије руке беху подигнуте да их побију.
26. И догоди се да се народу Божјем прикључи тога дана више него што беше број оних који беху побијени. А они који беху побијени беху праведни људи, стога немамо разлог да сумњамо да су спашени.
27. А не беше међу њима погубљен ни један опак човек, али више од хиљаду беше приведено к знању истине. Тако видимо да Господ на много начина делује за спасење свога народа.
28. Ево, највећи број Ламанаца који погубише толико много браће своје беху Амалекијци и Амулонци, од којих највећи број беше по реду Нехороваца.
29. Ево, међу онима који се прикључише народу Господњем не беше ни један који беше Амалекијац или Амулонац, или који беше од реда Нехоровог, већ беху прави потомци Ламана и Лемуила.
30. И тако можемо јасно распознати, да пошто народ који једном беше просветљен Духом Божјим и имаше велико знање о ономе што спада у праведност, а тада падне у грех и преступ, постаје још окорелији, и тако стање његово постаје горе него да никад не беше знао за то.