1. И догоди се да они изађоше и почеше проповедати реч Божју народу, улазећи у синагоге њихове и у куће њихове. Да, чак и на улицама њиховим проповедаху реч.

2. И догоди се да после много труда међу њима, почеше имати успеха код сиромашног слоја народа, јер гле, беху они истеривани из синагога због неугледности хаљина својих –

3. Стога им не беше дозвољено да улазе у синагоге њихове да Богу служе, јер их сматраху прљавштином. Наиме, беху они сиромашни. Да, браћа њихова их сматраху отпадом. Беху они, дакле, сиромашни у оном што је од овог света, а беху сиромашни и у срцу.

4. Ево, док Алма поучаваше и говораше народу на брежуљку Ониди, велико мноштво му дође, а то су они о којима говоримо, који су сиромашни у срцу због сиромаштва свога у погледу на оно што је од овог света.

5. И дођоше они Алми, а један који беше главни међу њима, рече му: Гле, шта да чине ова браћа моја, јер сви их људи презиру због сиромаштва њиховог, а нарочито свештеници наши. Они нас, стога, истераше из синагога наших за које обилно радисмо рукама својим да бисмо их изградили, а истераше нас због великог сиромаштва нашег, и ми немамо место где бисмо служили Богу своме. И гле, шта да чинимо?

6. И ево, кад Алма чу ово, одмах се окрену лицем према њему и погледа са великом радошћу, јер беше видео да их невоље њихове учинише истински понизнима и да беху спремни да чују реч.

7. Стога, не говораше више осталом мноштву, него испружи руку своју и повика онима које посматраше, који беху истински покајани, и рече им:

8. Видим да сте смерни у срцу, и ако је тако, благословени сте.

9. Гле, брат ваш рече: Шта да учинимо? – јер смо истерани из синагога својих, па не можемо Богу служити.

10. Гле кажем вам, зар мислите да не можете Богу служити, осим једино у синагогама својим?

11. И надаље, питао бих вас, зар мислите да не смете Богу служити осим само једанпут недељно?

12. Кажем вам, добро је што вас истераше из синагога ваших, да можете бити понизни и да можете мудрост научити, јер потребно је да мудрост научите. Јер зато што вас браћа ваша истераше и презреше због великог сиромаштва вашег, приведени сте смерности срца јер сте из нужде наведени да будете понизни.

13. И ево, јер сте приморани да будете понизни, благословени сте, јер човек понекад, ако је приморан да буде понизан, тежи покајању. И ево, засигурно, ко год се покаје милост ће наћи, а онај који милост нађе и истраје до краја биће спашен.

14. И ево, као што вам рекох да зато што сте приморани да будете понизни, благословени сте, зар не мислите да су још више благословени они који се истински понизе речи ради?

15. Да, онај који се истински понизи и покаје за грехе своје, и истраје до краја, тај ће бити благословен – да, много благословенији од оних који су приморани да буду понизни због свог великог сиромаштва.

16. Стога, благословени су они који се понизе а да не беху приморани да буду понизни, заправо, другим речима, благословен је онај који поверује у реч Божју и крсти се без тврдоглавости срца, да, без да је наведен да сазна реч, или чак присиљен да сазна, пре него што поверује.

17. Да, много их је који кажу: Покажеш ли нам знак са неба, тада ћемо са сигурношћу знати, тада ћемо поверовати.

18. Ево, питам, је ли то вера? Гле, кажем вам, није, јер зна ли човек нешто нема разлога да верује јер то зна.

19. И ево, колико је више проклет онај који зна вољу Божју а не чини по њој, од оног који само верује, или само има разлог да верује, а пада у преступ?

20. Ево, о томе морате судити. Гле, кажем вам, да је у једну руку као и у другу, и сваком човеку биће по делима његовим.

21. И ево, као што рекох о вери – вера није имати савршено знање о нечему. Стога, ако веру имаш, надаш се ономе што не видиш, што је истинито.

22. И ево, гле, кажем вам, и ја бих да упамтите да је Бог милостив свима онима који поверују у име Његово. Стога Он, пре свега, жели да верујете, и то у реч Његову.

23. И ево, саопштава Он реч своју људима преко анђела. Да, не само мушкарцима, него и женама. Али то није све, малој деци се много пута дају речи које постиђују мудре и учене.

24. И ево, љубљена браћо моја, пошто зажелесте да сазнате од мене шта да чините јер сте ожалошћени и истерани – ево, не желим да мислите да намеравам да вам судим, сем у складу са оним што је истинито –

25. Јер не мислим да сте сви ви били приморани да се понизите, јер заиста верујем да међу вама има оних који би се понизили у ма каквим приликама били.

26. Ево, као што рекох о вери – да она није савршено знање – тако је и са речима мојим. Не можете у први мах знати за њихову поузданост, до савршенства, као што ни вера није савршено знање.

27. Али гле, разбудите ли и подстакнете ли способности своје, и то ради провере речи мојих, и испољите трунку вере, да, и не можете ли више барем пожелите да верујете, нека та жеља делује у вама све док не поверујете толико да можете дати место делу речи мојих.

28. Ево, упоредићемо реч са семеном. Ево, дате ли места семену да се засади у срце ваше, гле, буде ли то право семе, то јест, добро семе, не избаците ли га ви невером својом, опирући се Духу Господњем, гле, почеће оно да буја у грудима вашим. И пошто осетите те покрете бујања, почећете да говорите себи – Мора да је то добро семе, односно, добра је та реч, јер почиње да увећава душу моју, да, почиње да просветљава разумевање моје, да, почиње ми бити изврсна.

29. И гле, неће ли то увећати веру вашу? Кажем вам, да. Упркос томе, није она порасла до савршеног знања.

30. Али гле, кад семе набуја и никне и почне да расте, морате тада рећи да је семе добро, јер гле, буја и ниче и почиње да расте. И ево, гле, неће ли то ојачати веру вашу? Да, ојачаће то веру вашу, јер ћете рећи: Знам да је то добро семе, јер гле, ниче и почиње да расте.

31. И сад, гле, јесте ли сигурни да је то добро семе? Кажем вам, да, јер свако семе рађа према врсти својој.

32. Стога, расте ли семе, добро је, али ако не расте, гле, није добро, стога се избацује.

33. И ево, гле, пошто извршисте проверу, и семе засадисте и оно буја и ниче и почиње да расте, морате знати да је семе добро.

34. И ево, гле, да ли је савршено знање ваше? Да, знање ваше је савршено у погледу тога, а вера ваша је неискоришћена и то због тога што знате, јер знате да реч прошири душе ваше, и знате, такође, да је никла, да почиње да просветљава разумевање ваше, и ум ваш почиње да се шири.

35. О, дакле, није ли то стварно? Кажем вам, да, јер је светлост, а све што је светлост добро је, јер је препознатљиво, стога морате знати да је добро. И ево, гле, пошто искусисте ту светлост, да ли је знање ваше савршено?

36. Гле, кажем вам, није. Исто тако не смете одбацити веру своју, јер ви само испољисте веру своју да засадите семе како бисте могли проверити да сазнате да ли је семе добро.

37. И гле, кад дрво почне да расте, рећи ћете: Негујмо га са великом пажњом да може да пусти корен, да може да нарасте и плод нам донесе. И ево, гле, негујете ли га са пуно пажње, пустиће корен, нарасти и плод донети.

38. Али, занемарите ли дрво, и не мислите о нези његовој, гле, неће никакав корен пустити и када врелина сунца дође и спржи га, вене јер нема корена, а ви га ишчупате и баците.

39. Ево, то није зато што семе не беше добро, нити зато што плод не беше пожељан већ зато што вам је земља неплодна, и нећете да негујете дрво, стога не можете имати плод његов.

40. И тако, не негујете ли реч, надајући се оком вере плоду њеном, никада нећете брати плод са дрвета живота.

41. Али, будете ли неговали реч, да, неговали дрво кад почне да расте, вером својом са великом марљивошћу и са стрпљењем, надајући се плоду његовом, пустиће оно корен и гле, биће то дрво које расте у вечни живот.

42. А због марљивости ваше и вере ваше и стрпљења вашег у неговању речи, да би она пустила корен у вама, гле, убрзо ћете брати плод њен, који је најдрагоценији, који је слађи од свега што је слатко, и који је бељи од свега што је бело, да, и који је чистији од свега што је чисто. И гостићете се тим плодом све док се не заситите, да не гладујете, нити да жедните.

43. Тада ћете, браћо моја, жњети награду за веру своју и марљивост своју и стрпљење и трпељивост, ишчекујући да вам дрво плод донесе.